Pozove čoveka ugledna kompanija da radi za nju, ponudi mu veliki honorar za relativno mali posao, potencijalni uposlenik se oduševi, krene da potpiše ugovor i zaradi silnu lovu za kratko vreme, ali onda mu ponuda bude sumnjiva, pa reši da se malo raspita. Kad on tamo, a ono – međutim. Kompanija je u teškim dugovima koji se neprestano povećavaju, godišnji profit im je premali, tako da nema šanse da će se ikada iščupati iz bule. Na primer, firma duguje dve milijarde evra, a godišnje prihoduje jedva stotinak miliona.
I čovek odustane od posla, kao što bi učinio svako razuman, jer mu je jasno da taj svoj obećani basnoslovni honorar nikada neće dobiti, a i od kojih para bi ga firma uopšte isplatila kad je u čabru i pred bankrotom. Zapravo, pravo je čudo kako uopšte još funkcionišu, bolje je i ne raspitivati se za detalje. Niko razuman, poluracionalan, četvrtpriseban, ma niko sa dve funkcionalne moždane vijuge ne bi radio za preduzeće koje nema od čega da mu isplati platu.
Tržište ne zna za milost
Tako je to u surovom kapitalističkom svetu, neće radnici da rade za propale, prezadužene firme, pogotovo kad nema nade da će nekim čudom radikalno promeniti to stanje i izvući se iz finansijske dubioze. A u tom predatorskom kapitalističkom svetu nema garancija čak ni za one koji su uspešni u svom poslu, to ne znači da jednom neće propasti.
Evo, recimo, produkcijska kuća Carolco Pictures. Ime kompanije vam verovatno ništa ne znači, ali ste sigurno gledali neke filmove i serije snimljene u njihovoj produkciji. Na toj impresivnoj listi nalaze se razni hitovi, na primer serija “Šogun”, tri filma o Rambu, “Crveno usijanje”, “Niske strasti”, “Totalni opoziv”, “Terminator 2”, “Čaplin”, “Univerzalni vojnik”, “Zvezdana kapija”, “Showgirls”, “Cliffhanger”, “The Punisher”, “Angel Heart”…
Za produkcijsku kuću Carolco Pictures Oliver Stoun je snimio biografski film “Doors”, Kosta Gavras potresnu “Muzičku kutiju”, Džon Karpenter jedan od svojih najboljih filmova “Oni žive”, Adrijan Lajn “Džejkobovu lestvicu košmara”, Ejbel Ferara “Kralja Njujorka”… Uprkos silnim filmskim hitovima koji su imali veliki uspeh na bioskopskim blagajnama, Carolco Pictures je na kraju slavno propao, bankrotirao, otišao na doboš. Kombinacija blokbastera sa niskobudžetnim umetničkim filmovima, nečuveno visoki honorari filmskih zvezda kao što su Švarceneger ili Stalone, izgubljeni sudski procesi, razni loši poslovni potezi – doveli su kuću do propasti. Tržište ne zna za milost i ne mari mnogo za staru slavu.
Duhovne vrednosti i bog profita
Da je Carolco Pictures polovinom devedesetih, u vreme sunovrata, nekim čudom ponudio rediteljima, scenaristima, glumcima i ostalim članovima filmske ekipe da rade za njih, ni najočajnije filmadžije na to ne bi pristale, a kamoli poznati, slavni i uspešni. Tako je to u surovom kapitalizmu, ako kompanija nema pare, ako duguje više nego što zarađuje, niko za njih neće da radi. Nije ni čudo što se kod nas uvrežilo uverenje o dekadentnom Zapadu koji sve gleda kroz dinar, dok kod nas ljudi još imaju dušu i drže do suštinskih duhovnih vrednosti umesto da se klanjaju bogu profita.
Kod nas vladaju sasvim druga pravila, humana, ljudska, čovečna, nema kod nas tog odvratnog kapitalističkog šićardžijstva, već sistem počiva na nekim drugačijim principima. Odbiti ponudu za posao samo zato što je poslodavac u teškoj finansijskoj dubiozi, što mogućnost da će radnik biti isplaćen svodi na veličinu makovog zrna zaostalog u razvoju – takve pojave su uobičajene samo u tom hladnom, odvratnom, koristoljubivom, grošićarskom svetu, negde tamo daleko od naše tople duše slovenske.
Kod nas je, na primer, sasvim normalno da Telekom Srbija godinama snima silne serije, da angažuje stotine glumaca, reditelja, scenarista, montažera, kostimografa, scenografa i ostalih filmskih radnika, iako zapravo radi sa gubicima. Recimo, Telekom je pre par leta Gospodnjih prihodovao stotinak miliona evra za godinu dana, a dug mu je iznosio oko dve milijarde iste antisrpske valute. I nikom nije palo na pamet da odbije ponudu za snimanje, niko nije bio zabrinut da neće dobiti honorar, svi su znali da će poslodavac isplatiti sve što stoji u ugovoru, iako u medijima lepo piše kakvo je stvarno stanje ove naše “najuspešnije kompanije”.
Pravedan poredak
Nijedan zidar, automehaničar, vodoinstalater, električar, stolar, moler, viljuškarista, mesar, pica majstor, neurohirurg ili kopirajter ne bi pristao ni na šta slično. Ko je lud da radi za firmu koja je u debelom minusu? Takvih naivčina nema čak ni u ovoj našoj stvarnosti krajnje sumnjivog ontološkog statusa, ali bi se možda pokoji primerak mogao pronaći u domaćim serijama, budući da su njihovi autori na krv i nož posvađani sa motivacijom, uverljivošću i sličnim kategorijama, očigledno smišljenim u okviru neke belosvetske zavere. A takvih naivaca ima tušta i tma i među mnogobrojnim učesnicima u proizvodnji serija.
Otkud onda filmskim radnicima čvrsto uverenje da će biti isplaćeni, kako su znali da će na kraju sve biti u redu, kao što je i bilo? Pa tako što iza kompanije Telekom Srbija stoji država, tačnije – režim Aleksandra Vučića. To je onaj dilber što je uzurpirao sve institucije, uključujući i državnu kasu, pa iz nje deli novce građana Srbije kako mu se prohte. Odlučio je da će za glumce, reditelje, scenariste i ostale filmske radnike biti novaca koliko hoćeš za silne projekte, pa je tako i bilo. I svi to dobro znaju, i smatraju to savršeno normalnim.
Uostalom, ovakav poredak stvari je sasvim pravedan. Pa ne producira srpska kompanija neke tamo gluposti kao što su “Doors”, “Muzička kutija”, “Oni žive”, “Džejkobova lestvica košmara”, “Hamlet”, “Terminator 2”, “Mountains of the Moon” ili “L.A. Story”, već remek-dela kao što su “Tajne vinove loze”, “Močvara”, “Deca zla”, “Klan”, “Tajkun”, da ne nabrajam dalje. Ko snima ono holivudsko smeće bez srca i duše, taj je i zaslužio da propadne, njihovo filmsko đubre će ionako pasti u zaborav, kao što je red. Ko uopšte danas gleda te filmove? Za razliku od tih beznačajnih besmislica, srpska genijalna ostvarenja očekuje svetla budućnost i dug život, možda duži čak i od životnog veka vilinog konjica.
Korupcija, strana reč
Da li se ovde radi o korupciji? Ne – ako tu reč koristimo u značenju koje je danas uobičajeno, jer u ovoj poslovnoj transakciji nema ničeg nezakonitog. Baš kao što nema ničeg nezakonitog u tome što velikani našeg glumišta reklamiraju kladionice. Takva mesta za upražnjavanje kockarskog poroka rade po zakonu, pa ni njihovo reklamiranje nije nezakonito. Tačnije, nije bilo nezakonito, jer po novom Zakonu o oglašavanju javne ličnosti više neće smeti da reklamiraju kladionice i druge priređivače takozvanih posebnih igara na sreću.
Doduše, Zakon o igrama na sreću u članu 6. veli da je prilikom oglašavanja i reklamiranja igara na sreću obavezno objaviti “tekst upozorenja o prevenciji bolesti zavisnosti”, ali biće da glumce ne zanima kako izgleda verzija reklame koja će biti emitovana i da li učestvuju u zakonitom reklamiranju kladionica ili, pak, profitiraju od sumnjive i nečasne rabote. Izgleda da njih, a ni veći deo javnosti, ne zanima ni otkud kladionice na svakom koraku, kao da se razmnožavaju prostom deobom. U zemlji kojom vlada razbojnička banda, gde je sprega vlasti i kriminala prerasla u simbiozu, nije teško pogoditi uzroke ove naizgled paranormalne pojave.
Ako ne možemo govoriti o klasičnoj korupciji, ništa nas ne sprečava da se podsetimo osnovnog značenja te reči – kvarenje. Narečenim postupcima se ne krše zakoni, pravne norme, ali se kvari, nagriza, podriva, kruni, razara moralna osnova društva. Ako ima ikakvog smisla govoriti o moralnim temeljima u zemlji koja se diči masovnim ubicama u ime srpstva, poriče genocid i odbija da se suoči sa sopstvenim zločinstvom.
Kvarenje bivstva
U “Predgovoru za ‘Zločin i kaznu’” Bela Hamvaš piše da je izraz krivično delo – “malog radijusa”, nepogodan da obuhvati sva nepočinstva. Zakon nije sveobuhvatan, ne pokriva silesiju gadosti, nebrojene nepravde ne bivaju kažnjene, jer to nije ni predviđeno pravnom regulativom.
Konkretnije: “Mnoštvo sitnih ili krupnih nitkovluka koje je počinio Napoleon i romaneskni junaci Stendala ili Balzaka, dela koja eventualno mogu biti i mračnija od prethodnog, nisu zločini, čak se ne sukobljavaju ni sa kojim zakonom, iako znamo da su mnogo teži. A počinioci nisu uhapšeni, naprotiv, načinili su karijeru. Odlučna ofanziva karijerističkih laži i kleveta upućenih protivnicima, ili zelenaštvo pohlepne stare veštice, ali i tušta i tma sitnih reči i postupaka, zbog zavidljivosti ili osvete, odnosno zbog gladi za životom, nečasnost i laž i izdaja i falsifikat ne mogu se izvesti na sud”.
Nedostaje nam reč koja bi označila razne srodne fenomene, “pojam koji veliko i otvoreno nedelo povezuje s opštim stepenom svakodnevnog nepoštenja koje do neba vapi”. Hamvaš predlaže sintagmu “kvarenje bivstva”: “Bez obzira ko, u kojim okolnostima, na čiji račun, zašto je počinio nešto rečju, delom, mišlju, postupkom, čime vređa i kalja ono bivstvo čiji smo svi mi zajedno učesnici, kvarenje bivstva jedinstveno kaže o čemu je reč”.
Radikalska destrukcija
Po njegovom mišljenju, ovaj fenomen otkriven je u Jevanđelju: “Ne samo oko za oko, ne samo ne kradi, ne ubij, ne poželi tuđu ženu, nego je kvarenje života i to ako baciš bludan pogled na tuđu ženu, ako nekog kudiš, potkazuješ, ako nekog odaješ, ako ga se odrekneš, ako baciš oko na tuđu svojinu, ako bolesnika ostaviš pored puta, ako gladnima ne daš da jedu, ako odrpancu ne daš odeću, i ako se u tebi probude osveta i zavist, ako sakriješ nešto što bi drugome bilo neophodno, ako bilo koga dovedeš u zabludu, jer time kvariš bivstvo drugima, i svakom drugom i sebi i celini. To je kvarenje bivstva koje je Jevanđelje saznalo i otkrilo. Ne do neba vapijuća i krvava zlodela. Nego i jedva primetne, prljave podlosti koje činimo iz trena u tren”.
Ne moramo slediti maksimalizam Jevanđelja, ali ne možemo se baš praviti blesavi i pretvarati da ne vidimo očigledno. Korupcija je širok pojam i ne može se svesti samo na uobičajeno pravno značenje. Neoradikalski režim koristi mnogobrojne metode podmićivanja, od kojih su neke čak i legalne. To ne govori o njihovoj nadnaravnoj sposobnosti za manipulacije, već o manjkavosti zakonske regulative i podložnosti ogromnog dela društva korupciji, pogotovo onog privilegovanog.
Otkad su se pojavili na sceni, radikali ništa drugo i ne rade osim što kvare, podrivaju i razaraju društvo na sve moguće načine. Kao što reče Zoran Đinđić, oni obavljaju “poslove destrukcije tradicije, pristojnosti, poštovanja, nivoa kulture, svega onoga što jednu zajednicu drži na okupu”. Brisanje razlike između dobra i zla, uništenje svega boljeg i višeg u čoveku, savesti, osećaja za pravdu, etičkog kodeksa, lične slobode, kuraži, stvaralačkih moći, solidarnosti s drugima – to je zavetna misija radikala u svim alotropskim modifikacijama. Ukratko – kvarenje bivstva. I odlično im idu kvarež i trulež, baš kao i njihovim kolegama socijalistima, i svim drugim narodnjacima. U toj raboti dostojnoj Abadona, anđela uništenja, radikali su našli saveznike i pomoćnike u širokim slojevima građanstva, pogotovo u umetničkoj, spisateljskoj, akademskoj, crkvenoj, medijskoj i svakoj drugoj eliti.