Poslao mi prijatelj i kolega link na tekst sa sajta “Večernjih novosti”, uz propratnu napomenu “Sad, ako nisi pametan…” Što će reći – evo ti tema, pa vidi šta ćeš s njom. Tema je stvarno dobra: patrijarh Porfirije na proslavi trostrukog jubileja vladike Nikolaja Velimirovića održao prigodnu besedu u kojoj se preko mere odao neslobodnim asocijacijama. Veli njegova svetost: “Ranih devedesetih u Srbiji se događaju nedovoljno zrele ideološke polarizacije nekadašnjih komunista na nacionaliste i mundijaliste, Evropljane. Ni jedni ni drugi nisu se poučili Svetim Vladikom Nikolajem, koji u Svetom Savi prepoznaje pravog Evropljanina, vrednog i neumornog delatnika koji spolja i iznutra Hristom preobražava najpre sebe, a potom i ceo narod koji postaje uzor u svakom pogledu. Da su se poučili, mogli su doprineti blagostanju svog naroda, a ne samo sopstvenom”.
Kad bih pisao kolumnu o ovom nemilom događaju i nemilim rečima, napisao bih kako je citirana beseda očigledna demonstracija patrijarhove zaboravnosti. Zaboravio je Porfirije da crkva devedesetih godina nije išla nikakvim trećim putem, meandrirajući između krvoločnih nacionalista i antiratno nastrojenih kosmpolita, već je svom silinom bila na strani zločinačke bande. Zaboravio je patrijarh da su sveštenici blagosiljali paravojne jedinice pre odlaska u pokolj i grabež, da je crkva bila stub velikosrpske ideologije, da je tretirala Radovana Karadžića i Ratka Mladića kao žive svece, da je crkva zaboravila na jevanđelje i Božje zapovesti e da bi se poklonila novom božanstvu, idolu nacije. Napisao bih i kako se patrijarh zgodno setio da izjednači nacionaliste i njihove malobrojne protivnike: zaista je isto pobiti stotinak hiljada ljudi, praviti konc-logore, opsedati gradove, rušiti verske spomenike i počiniti genocid – i protiviti se zlu.
Poetika krvi i tla
Kada bih pisao narečenu kolumnu, podsetio bih i na nehotičnu ironiju patrijarhove besede. Od svih tekstova vladike Nikolaja, Porfirije se prisetio baš onog u kom friški svetitelj prepoznaje pravog Evropljanina u Svetom Savi. Taj tekst na nesreću nosi naslov “Nacionalizam svetog Save”. Da nesreća bude još veća, u tom istom tekstu Nikolaj Velimirović prepoznaje još jednog pravog Evropljanina, svog savremenika, kog vidi kao modernu verziju svetog Save: “Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.“ Vladika Nikolaj govori, naravno, o Adolfu Hitleru.
Podsetio bih i na žestoki antisemitizam Nikolajev iz dela “Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor”, pisanog – da ludilo bude veće – u logoru Dahau, tokom holokausta. Obrušio se tu Evropljanin Nikolaj na sve pošasti modernog doba, praktično na sve ono što Evropu čini Evropom, pa za sve to optužio Jevreje: “Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i versku toleranciju, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihovog, đavola”. Moglo bi se podsetiti i na to da je Nikolaj od mladalačkog oduševljenja Evropom u svom razvojnom putu prema provaliji stigao do radikalnog antizapadnjaštva i antievropejstva, da je bio ideološki inspirator za nastanak Zbora Dimitrija Ljotića, da je bio kleronacionalista, antimodernista i teški desničar.
Tako bi otprilike izgledala prva polovina kolumne, a posle bih se već snašao. Svašta je još besedio patrijarh Porfirije, ima tu inspirativnih fragmenata. Na primer, obratio se Valjevcima i rekao im kako oni znaju bolje “kako peva Desanka koja nastavlja nikolajevsku poetiku”. Što bi Valjevci bolje poznavali opus Desanke Maksimović od Bečejaca, Nišlija ili Šapčana? Zato što je Desanka rođena u valjevskom kraju? I otkud patrijarhu saznanje da Maksimović nastavlja Velimirovićevu poetiku? Kakve veze imaju ta dva opusa? Šta ih spaja osim to što su im autori iz istog kraja? Zanimljiv književno-kritički pogled, kad znaš gde su neki pisci i teolozi rođeni, odmah ti je lako da otkriješ njihove međusobne uticaje. Po toj logici je Boris Malagurski nastavljač poetike Radomira Konstantinovića, jer su obojica rođeni u Subotici. Takve naučno utemeljene zaključke moguće je donositi samo u okviru poetike krvi i tla.
I nikom ništa
Ko zna šta bih sve još napisao, našlo bi se materijala i asocijacija, na kraju bih zagrmeo nad činjenicom da patrijarh slavi antisemitu, da je sramota što je crkva proglasila Nikolaja svetiteljem, zgražavao bih se nad lažnim prorocima, sipao bih drvlje i kamenje na crkvu koja je Hrista zamenila nacijom, te zaključio da nam nema spasa. Ili bih pravednički gnev zaogrnuo humorom, da mu bude toplije. Ili bih naveo neki gromopucatelni odlomak iz biblijskih proroka, po sistemu klin se klinom izbija.
Recimo, furiozne reči proroka Isaije sa početka 59. glave: “Gle, nije okraćala ruka Gospodnja da ne može spasti, niti je otežalo uho Njegovo da ne može čuti. Nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, i gresi vaši zakloniše lice Njegovo od vas, da ne čuje. Jer su ruke vaše oskvrnjene krvlju i prsti vaši bezakonjem; usne vaše govore laž i jezik vaš izriče opačinu. Nema nikoga da viče za pravdu, niti ima da se pre za istinu; uzdaju se u ništavilo, i govore laž; začinju nevolju, i rađaju muku. Platno njihovo nije za haljine, niti će se oni odenuti svojim poslom; posao je njihov bezakonje i u rukama je njihovim nasilje. Noge im trče na zlo i brze su na prolivanje krvi prave; misli su njihove bezakonje; na putevima je njihovim pustoš i rasap”.
Samo što je sve to već poznato, napisano, rečeno, ponovljeno, pa opet rečeno i napisano, pa još jednom. Sve ove činjenice o Nikolaju, i mnoge druge od istog crnog brašna, objavljivane su i kad je dotični pre skoro dve decenije kanonizovan. I nikom ništa. Crkva ga je proglasila za svetitelja. Da li su možda pravoslavni hrišćani izašli da protestuju zbog antisemite u crkvenom kalendaru? Nisu, sve je prošlo mirno i slavljenički, kako Bog nacije zapoveda.
Ono što nedostaje
Pišemo protiv zla u njegovim raznolikim ovaploćenjima, žigošemo negativne pojave, nacionalizam, šovinizam, mržnju, korupciju, kriminal, krvoločne ideologije, ratne zločince i njihove inspiratore, zlikovačku inteligenciju i slične pokore, ali se ništa ne događa, nema burne reakcije javnosti. Čovek stalno ima utisak da nešto bitno nedostaje. Sasvim je verovatna mogućnost da je element koji bode oči svojim odsustvom – demokratska javnost, pa zato vlada opšte gluvilo.
Prosto, mi pišemo kao da vladajući sistem vrednosti podrazumeva da ne treba krasti, lagati, ubijati, mrzeti druge narode i konfesije, da je ratni zločin – zločin (što i sama reč kaže), da je antisemitizam civilizacijski neprihvatljiv i izvor radikalnog zla, i tako dalje, i tome slično, a zapravo to nije slučaj. Poželjni obrasci ponašanja, zvanične dogme, ideologija koju nameću posednici moći već tri i po decenije govore nešto posve suprotno.
Evo jednog jednostavnog primera. Doajeni istraživačkog novinarstva, ljudi koji godinama, pa čak i decenijama pišu o aferama raznih vlasti, o korupciji, o sprezi države i kriminala, o raznim nezakonitim radnjama političkih moćnika i podobnih lopova (srpski: poslovnih ljudi) – neretko govore kako nijedna od raskrinkanih afera nije završila na sudu. Ima na stotine slučajeva koji bi morali da budu procesuirani, ali se tužilaštvo pravi mrtvo. Džaba sve otkrivene anomalije i kriminalni aktovi kad nema ko da privede krivce pravdi. Pravosuđe služi moćnicima, a ne zakonu i pravdi, pritom na pravosudne organe nema ko da vrši pritisak, jer je javnost suštinski nezainteresovana za sopstvenu dobrobit.
Društvo iz vica
Naše društvo neodoljivo podseća na onaj vic u kom Mika i Pera izvode nekakve javne radove. Mika kopa kanal, a Pera ide tik iza njega, prati ga u stopu, i odmah zatrpava. Slučajni prolaznik se čudom čudi, pa ih pita: “Šta to radite, ljudi? Pa to nema nikakvog smisla”. A Pera podigne glavu s teške rabote, pogleda zaludnog kibicera, pa proslovi: “Ima smisla, samo nema Laze da donese cevi”. U svakom segmentu društva oseća se nedostatak nekog Laze i njegovih prešnih cevi.
Istraživački novinari otkrivaju kriminalne radnje političara i drugih budžovana, ali džaba – kad nema tužioca Laze da donese cevi u vidu istražnog postupka, a nema ni inspektora Laze da ispita i istraži sumnjive slučajeve, te da prekršioce zakona sprovede do najbliže pritvorske jedinice. Pišu ozbiljni istoričari o našoj nedavnoj prošlosti, ali nema Laze koji bi to stavio u udžbenike, tamo ima mesta samo za laži i falsifikate. Objavljuju nezavisni mediji svakodnevne primere vapijuće nepravde, vlastodržačke osionosti i obesti, ponižavanja stanovnika ove zemlje – ali nema pobunjenih građana koji bi tome stali u kraj. I tako redom, isto je u svakoj oblasti životarenja.
Moguće je da svi mi kolumnisti, aktivisti, novinari, intelektualci, borci za ljudska prava i ostali izdajnici, autošovinisti i domicilne ništarije pravimo istu grešku. Delamo kao da postoji široka javnost čvrstih moralnih načela i osetljive savesti, kao da naokolo vlada humanistički svetonazor koji drži do vrednosti ljudskog života, do časti i poštenja, do lične slobode, do empatije i ljudskosti. Ili kao da smo okruženi istinskim vernicima koji se rukovode geslom „Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe“, često i na sopstvenu štetu.
Postoji opravdana sumnja da je stvarnost mnogo crnja nego što se to čini čak i najradikalnijim pesimistima. Sasvim je moguće da smo se obreli usred ruševina, totalno devastiranog društva, razvalina ljudskosti, morala, elementarnih ljudskih osećanja i načela. I zato bi možda trebalo krenuti od početka, od osnovnih pojmova, kao posle apokalipse. U tome nam mogu pomoći oni koji su doživeli slično iskustvo, na primer Tadeuš Ruževič:
U središtu života
Nakon kraja sveta
nakon smrti
nađoh se u središtu života
stvarao sam sebe
gradio sam život
ljude životinje predele
ovo je sto govorio sam
ovo je sto
na stolu je hleb nož
nož služi za sečenje hleba
hlebom se hrane ljudi
čoveka treba voleti
učio sam danju i noću
šta treba voleti
odgovarao sam čoveka
ovo je prozor govorio sam
ovo je prozor
iza prozora je vrt
u vrtu vidim jabuku
jabuka cveta
behar opada
zameću se plodovi
dozrevaju
moj otac bere jabuke
taj čovek što bere jabuke
jeste moj otac
sedeo sam na kućnom pragu
ona starica što
vuče na užetu kozu
potrebnija je
i dragocenija
no sedam svetskih čuda
ko misli i oseća
da je ona nepotrebna
taj je ubica
ovo je čovek
ovo je drvo ovo je hleb
ljudi se hrane da bi živeli
ponavljao sam sebi
ljudski život je važan
ljudski život ima veliku važnost
vrednost života
premašuje vrednost svih predmeta
koje je stvorio čovek
čovek je veliko blago
ponavljao sam uporno
ovo je voda govorio sam
milovao sam rukom talase
i razgovarao s rekom
vodo govorio sam
dobra vodo
to sam ja
čovek je govorio vodi
govorio mesecu
cveću kiši
govorio zemlji
pticama
nebu
ćutalo je nebo
ćutala zemlja
ako je čuo glas
koji je dolazio
iz zemlje vode i neba
bio je to glas drugog čoveka