Pisac Mihail Šiškin dao je intervju za Slobodnu Evropu povodom najnovije knjige “Moji. Esej o ruskoj književnosti” u kojoj je pisao o ruskim klasicima iz perspektive današnjeg kijameta. Na početku je bilo reči o njegovoj prethodnoj knjizi “My Russia. War or Peace”, koja je objavljena na dvadesetak jezika, ali ne i na ruskom. Šiškin je pričao kako je mnogo puta pokušavao da čita knjige takozvanih stručnjaka za Rusiju: oni su zapadnim čitaocima i političarima objašnjavali zašto treba da grade mostove do Putina. Godinama je ruski pisac u emigraciji pokušavao da u svojim tekstovima i javnim nastupima objasni da je most do Putina most prema ratu.
Jednostavno, nije moguće da bude drugačije: diktatura živi od rata, to je njen hleb nasušni, ali na Zapadu su zažmurili pred očiglednim. Nakon aneksije Krima, Šiškin je pisao da Putin umesto duše ima crnu rupu koja uvlači svet u sebe – tada su u toj rupi bile Rusija i Ukrajina – i da Evropa i cela zemaljska kugla mogu biti usisani u tu rupu. Potonjih godina objavljivao je članke u vodećim svetskim medijima o tome kako je Rusija već u ratu sa Zapadom, da je neophodno boriti se protiv agresivne diktature, braniti ljudske vrednosti i pomoći Ukrajini da preživi. Na kraju je napisao celu knjigu kako bi zapadnom čitaocu objasnio šta radi kremaljski režim, kakav je to rat koji vodi.
Patriotizam je ropstvo
Nova knjiga je znatno literarnija, ali je i dalje povezana sa savremenim političkim trenutkom i užasom koji Rusija nanosi Ukrajini, te katastrofom koja se u njoj odvija. O tome Šiškin veli: “Vreme je da ponovo sve pretresemo. Svim rečima i pojmovima treba dati nove definicije. Šta je Rusija? Ko su Rusi? Šta se podrazumeva pod ruskom kulturom? Čemu ruski jezik? Zašto ruska književnost? Šta je to uopšte? Kako se masakr u Buči mogao desiti ako su ovi ološi proučavali u školi Turgenjeva i Tolstoja? Smatrao sam da je važno pokušati odgovoriti na ova pitanja. Da, sve što je napisano na ruskom treba sagledati kroz iskustvo katastrofe koja je u toku. Moramo da shvatimo šta smo nasledili, šta da ostavimo u arhivu prošlosti, a šta da ponesemo sa sobom u budućnost. Moramo da se oslobodimo cipela ‘patriotizma’ koje režim obuva svojim kmetovima. ‘Patriotizam je ropstvo’, pisao je Tolstoj. Moramo da se oslobodimo ovog ropstva, od ‘duga caru i otadžbini’, i ponesemo sa sobom iz naše književnosti samo ono što nas približava svetskoj kulturi: sposobnost kritičkog mišljenja, razumevanje vrednosti individualne slobode, svest o ljudskom dostojanstvu”.
Govorio je Šiškin da je današnja Ruska Federacija fašistička država, zemlja koja je postala čudovište, govorio je o Z-piscima koji otvoreno podržavaju rat, staju svojim imenom iza agresije, znajući dobro šta rade, i time sebe svrstavaju u ratne zločince. Govorio je o pogubnoj totalitarnoj svesti koja je bila prisutna i u zagovornicima ruskog carskog imperijalizma, ali i u njihovim protivnicima, revolucionarima, to su dve strane istog novčića, dva oblika iste bolesti. Protiv te manijačke isključivosti i slepog fanatizma, na polju književnosti borio se Šiškinov omiljeni Čehov. “Mrzeo je usku, zlu netrpeljivost, bunio se protiv diktature ‘naprednog’ dela društva, koja je nametala ukuse, mišljenja, ocene i donosila osuđujuće presude bez prava žalbe. Čehov nije mogao da podnese samopouzdane gimnazijalke koje su znale istinu i bile spremne da bilo koga rastrgnu za nju, i koje su bile spremne da unište pre svega svoje, one koji su im bili bliži. Kasnije su postale čekistikinje i streljale bi Čehova u podrumu, samo da je duže živeo”, kaže Šiškin.
Oblik postojanja ljudskog dostojanstva
Z-pisci utelovljuju jednu tradiciju ruske kulture, što bi rekli Rusi – vernopodaničku, ali postoji i ona druga tradicija, mnogo življa, važnija i pretežnija – rebelska, buntovnička: “Slobodna ruska kultura se uvek suprotstavljala zločinačkoj državi. Istorija ruske kulture je istorija očajničkog otpora totalitarnim režimima koji su se smenjivali jedan za drugim. Dakle, kulturu je režim oduvek smatrao glavnim neprijateljem, zato je je uništavao i uništava je. Kultura je oblik postojanja ljudskog dostojanstva, zato će uvek biti neprijatelj režima u Rusiji”.
Sve u svemu, regularan razgovor sa ruskim disidentom, Šiškin govori pametno, kritički, oštro, ali sve navedeno je u okvirima očekivanog. A onda su, iznebuha, s neba pa u rebra, pri kraju intervjua zazvučali neobični tonovi kakvi se retko mogu čuti u medijima ili bilo gde drugde.
Krenuo je širokim potezom: “Svetska književnost je oruđe za pripremu glavne revolucije ljudskog roda: prelazak sa plemenske na individualnu svest, od ‘ja’ rastvorenog u ‘mi’, do preuzimanja odgovornosti za izbor između dobra i zla u saglasju ne sa svojim narodom i svojom državom, već sa svojom savešću”. Ovo zvuči dovoljno utopijski, idealistički, prkosno spram sveopšteg konsenzusa o poretku sveta i ulozi literature u njemu, ali Šiškin se tu nije zaustavio, samo je hvatao zalet.
Poezija se sveti
Usledio je skok na sledeću stepenicu nevidljive lestvice: “Marina Cvetajeva ima poemu ‘Pacolovac’. Ona ponavlja siže dobro poznate legende, ali ima svoje tumačenje, ‘cvetajevsko’: pacovi, gradonačelnik su simbol zemaljskog života, simbol naših poroka, simbol nerazumevanja pravih vrednosti postojanja. Pacolovac je metafora za poeziju. ‘Život ne drži reč datu Poeziji, Poezija se sveti…’“ Potonji citat potiče iz beležnica Marine Cvetajeve, napisan je u martu 1925. godine, Šiškin zapravo prepričava pesnikinjino lakonsko tumačenje sopstvene poeme, uzimajući ga za svoj kredo.
Potom sledi izvođenje logičnih zaključaka: “Cvetajevsko poimanje ‘Poezije’ je ono što čoveka čini ličnošću. Kmetovi rađaju diktaturu, a diktatura rađa kmetove – iz ovog začaranog kruga postoji samo jedan izlaz – kroz prosvećenje, kroz cvetajevsku ‘Poeziju’. Ako ne tražimo ovaj izlaz, ako dozvolimo zločinačkoj državi da instrument za preobražavanje svesti pretvori u oruđe porobljavanja mišljenja – ‘Poezija se sveti’. Onda nastupa katastrofa u kojoj se sada nalazimo. Istinska književnost deluje slabo, jer ona govori o čovečnosti koja je bespomoćna pred vlašću, nasiljem, bahatošću i oružjem. Svaka prava knjiga je Nojeva barka za nadu, svetlost, ljudsku toplinu. Ali poezija, kao što vidimo, ume da se osveti”.
Emigrant Carstva Nebeskog
Ne nailazimo baš često na ovako snažnu, decentnu himnu poeziji, što nije nikakvo čudo, jer se ovakva shvatanja odavno smatraju smešnim i budalastim, svuda i na svakom mestu, u medijskom, akademskom i književnom svetu, o svetu politike, ideologije i svakodnevnog šićardžijstva da i ne govorim. Jer je taj svet sazdan na istim principima na kojima stoji grad Hameln u “Pacolovcu” Cvetajeve: “Ruka kamatu brоji, / nоga – dоbit vija… / Аl duša – pa da pоstоji, / ta reč prazna, ničija? / Nepоtrebnоg li predmeta, / jоš glupljeg оd klarineta. / U gradu Hamelnu ni žive šuše, / tо istina je cela. / U gradu Hamelnu – ni žive duše. / Аl zatо kakva tela! / Nabijena i uspravna, / stоtini duša ravna”.
Stvarne vrednosti postojanja su u Poeziji sa velikim “P”, sve drugo je bolna zabluda, porok, lažni život koji u krajnjoj liniji vodi ka diktaturi, ropstvu, nasilju, ubistvu, ratu, genocidu, uništenju i samouništenju. I još je reč o cvetajevskom poimanju poezije, koje je bilo apsolutno i maksimalističko. U eseju “Pesnik i vreme” iz januara 1932. godine, Cvetajeva je pisala: “Svaki je pesnik u suštini emigrant, čak i u Rusiji. Emigrant Carstva Nebeskog i zemaljskog raja prirode. Na pesniku je, kao i na svim ljudima umetnosti – ali na pesniku najviše – poseban pečat bezdomlja, po kome se pesnik može prepoznati čak i u sopstvenoj kući. Emigrant iz Besmrtnosti u vreme, nepovratnik u svoje nebo”.
Izlaz iz začaranog kruga
Teško je zamisliti radikalniju apoteozu pesnika i poezije, pa ipak, Šiškin uspeva da ode i korak dalje. Cvetajeva je poeziju uzdizala na pijedestal, ali joj nije padalo na pamet da predlaže reformu društva kroz pesništvo. Šiškin stoji upravo na tom stanovištu, a kod njega najviše pleni to što veličanje cvetajevskog shvatanja poezije dolazi nakon sasvim realistične analize političkog stanja Rusije i sveta.
Začarani krug u kojem kmetovi rađaju tiraniju, a tiranija rađa kmetove nije problem samo Rusije, već i mnogih drugih zemalja, pola sveta se vrti na tom karuselu, uključujući i naše predele. Razni su putokazi predlagani, razni izlazi nuđeni: ulazak u Evropsku uniju, obrazovanje, demokratizacija, evropeizacija, izgradnja institucija, jačanje građanskog društva, i tako redom, i tome slično. Sve je to tačno, ispravno, pravilno, i sve pati od iste boljke – ne rešava problem svesti, ropske, totalitarne, nazovite je kako hoćete, svesti koja rađa diktaturu i diktature koja stvara tu svest, i tako u krug, do beskonačnosti.
I onda dođe Šiškin, koji inače zvuči sasvim razumno, ovozemaljski, i kaže: poezija je oruđe za preobražavanje svesti, cvetajevsko poimanje Poezije je ono što čoveka čini ličnošću, jedini mogući izlaz iz neslobode je u prosvetiteljstvu osobenog tipa – kroz cvetajevsku Poeziju. Tako dolazi do poslednje, najvažnije revolucije čitavog ljudskog roda koja se sastoji od preinačenja plemenske u individualnu svest. Poezija je jedini lek protiv tiranije, jedini izlaz iz začaranog kruga koji neprestano rađa nove katastrofe. Najluđe je što bi se moglo ispostaviti da su Šiškinove reči živa istina, zato valjda i zvuče tako budalasto. Srećom, malo ko će na njih obratiti pažnju, usled sveopšteg uverenja koje u “Pacolovcu” izgovara Romantični tajnik: “Da u duši ima i najmanjeg ćara, svako bi je imao”.