Među bezbrojnim vrlinama naših intelektualaca posebno se izdvaja natprirodna sposobnost da bez po muke otkriju uzrok svakog problema. Prodorna misao domaćeg mislioca (Cogitus Domesticus) sa lakoćom prodire kroz naslage pojava i fenomena, prolazi kroz površnosti svakodnevlja kao nož kroz sir, i ustremljuje se pravce na suštinu stvari. Ovdašnji intelektualci (Captiosus Locus) ne troše svoju orijašku umnu snagu na sitnice, na lokalne začkoljice, na muke i nevolje malog čoveka. Oni razmišljaju isključivo u državnim, kontinentalnim, planetarnim i vaseljenskim razmerama, sve ispod toga za njih su trice i kučine nedostojne umovanja.
Svaka njihova veleumna misao odnosi se na najmanje milion ljudi, to je minimum ispod kojeg ne idu, svaka sitnija brojka bi im bila ispod časti. Prividna megalomanija nije čak ni plod svesne namere, prosto im je takva priroda, široka, zanesena, sveobuhvatu sklona. Ne može njima kojekakva boranija u mišljenje da dođe, jer u njihovim lobanjama vlada takva gužva od misli, ideja i genijalnih umotvorina da tu više nema gde ni igla da padne. Kako naš intelektualac (Intellectualis Nostri) raskriljuje suštinu, kako prožima esenciju, kako pronalazi izvor bez rašlji, kako percipira koren bez ašova, kako se probija u moštanu srž bitka bez svrdla, to ti je samo stati pa gledati.
Pravoslavno tkivo u vezivnom okviru
Čitam tekst jednog uglednog teologa, doktora nauka, univerzitetskog profesora, sveštenika, propovednika, publiciste, učenog čoveka, a on vrca li vrca, sve jedna genijalna misao sustiže drugu, teško je izdvojiti neku iz tog gustog spleta bez raspleta. Veli umni bogoslov: “Pravoslavni svijet i dalje je kulturni vazal Kolektivnog zapada – pravoslavlje zato ni u ruskom, ni u srpskom društvu još uvijek nije promijenilo biopolitičku katastrofu koju živimo, nije postalo vezivno tkivo i okvir kojim ćemo se odgurnuti sa ivice na kojoj se nalazimo”.
Eto, običan čovek bi nad našim i ruskim zlopaćenjima lupao glavu godinama i ne bi ništa dokonao, ni površinu problema ne bi zahvatio, a uzrok ne bi mogao da nasluti ni u najsmelijoj primisli. A naš doktor teologije odmah ponire u srž problema, jednim potezom kefala. Mućne glavom, nabode taj “Kolektivni zapad” (ma šta to bilo), nanese mu lakše telesne povrede i još pride otkrije suštinski uzrok svih naših nedaća, glavinjanja, lutanja po bespućima istorije i nesnalaženja u vremenu, prostoru i ostalim dimenzijama.
Nismo mi krivi ni za šta, kriv je taj misteriozni entitet pod kodnim imenom “Kolektivni zapad”, vaistinu briljantno otkriće. Dotična sintagma inače je smišljena u krugovima kremaljskih propagandista, ranije se govorilo “truli Zapad”, to je ipak bilo nekako poetičnije i uvredljivije. Novi izraz je blago apsurdan – društvo koje je odvajkada do danas bilo kolektivističko spočitava kolektivizam društvu koje drži individualizam za jednu od svojih najvećih vrednosti. A povremeno tom istom “Kolektivnom zapadu” spočita i prekomerni individualizam, valjda kako bi zbunio protivnika.
Francuski vazal, ugursuz i pohotljivac
U pravu je bogoslov, ubi nas ta zapadnjačka kultura, ne može od nje da se diše, totalno je kolonizovala vaskoliki pravoslavni svet, srpski i ruski poglavito. I ta pojava nije ni od juče, ni od prekjuče, nego traje vekovima. Umesto da razvijaju svoje autohtone pravoslavne književne žanrove, ruski klasici su se masovno odali uvozu zapadnjačkih literarnih formi, pa udarili u sastavljanje pripovedaka, romana, soneta, rimovane poezije, poema, romana u stihu, drama, eseja, književnih kritika.
Umesto da piše žitije kakvog ruskog svetitelja, Puškin, budala, navalio da se ugleda na Bajronovog “Čajlda Harolda”, pa napisao “Evgenija Onjegina”. Da ga bezbožna zapadnjačka kultura nije kolonizovala nasilnim, imperijalističkim upadom u mozak, Aleksandar Sergejevič bi lepo stihovao uzvišene i produhovljene akatiste Bogorodici, kako Bog zapoveda, a ovako se odao pornografiji opevajući obnažene ženske nožice, vazal jedan francuski, ugursuz i pohotljivac.
Da mu je pravoslavna duhovnost postala “vezivno tkivo i okvir”, kako lepo reče doktor bogoslov, da je prožeo duh vezivnim tkivom, pa od tog unutrašnjeg tkiva izdeljao okvir za prozor u svet, Puškin bi pisao prepodobne i bogougodne stihove kao što su, primera radi, ovi: “Raduj se, Cvete Neuvenljivi, kome se dostojne hvale uznose! Raduj se, Ti koju angeli i arhangeli posećuju! Raduj se, jer se manom nebeskom hraniš! Raduj se, jer si svetošću više od svih prosijala!” Kakva duhovnost živih pesničkih slika, originalnost metafora i metrička besprekornost, prosto da se rab Božji naježi.
Ženske nožice i paganske božice
Pošto ga je obuzeo kolonijalni zloduh, Puškin se odao paganskim bahanalijama, pa je pisao sve nešto budiboksnama: “Dijane grudi, lice Flore, / Drugovi, to su divne stvari! / Al’ mene noga Terpsihore / Privlači više no te čari, / Proriče ona mome oku / Nagradu sjajnu i visoku / I večito u srcu mojem / Slobodne želje budi rojem. / Volim je, ti to znaš, Elvina, / Pod stolom kad je stolnjak skriva, / U proleće na vlaću njiva, / U zimsko doba kraj kamina, / Na blistavom parketu sala / I na granitu morskog žala. / Još uvek pamtim more burno / Kad zavideh kraj hladne stene / Valima što su tekli žurno / Pred noge da se bace njene, / I žuđah da sa njima mogu / Dotaći usnom dragu nogu. / Ne, nikada u strasne dane / Mladosti moje razbuktane / Ne žuđah tako kao tada / Armida mladih usne rujne, / Obraza njinih ruže bujne / I žudnje puna prsa mlada! / Ne imađahu nikad strasti / Nad mojom dušom takve vlasti”.
Blud, nemoral, razvrat, pomama, bruka i sramota. I ovakvu ogavštinu srpska i ruska deca čitaju u lektiri, a nigde policijskog sindikata ili neke slične stručne književne institucije da iz školskog programa naglavačke izbaci ove nazovi stihove koji kvare nevinu pravoslavnu omladinu. Posle je Gogolj doputovao u Petrograd, upoznao Puškina, pao pod njegov kobni uticaj i napisao priču “Šinjel”, a potom su svi potonji ruski pisci, kako reče Dostojevski, izašli iz tog odevnog predmeta Akakija Akakijeviča, i ode mast u propast, postade Rusija kulturni vazal “Kolektivnog zapada” koji u to vreme nije bio kolektivni, samo je uporno trulio, jer još nije bila izvršena kolektivizacija.
Kasno Hrist na zemljicu stiže
U pravu je profesor doktor, zapadna kultura je totalno kolonizovala Srbe i Ruse, a pravoslavlje nikako da postane okvir vezivnog tkiva duhovnosti ili vezivni okvir duhovnog tkiva, ili već tako nešto. Nije za to kriva ruska crkva, prosto nisu imali kad, nije bilo dovoljno vremena da pravoslavlje prožme stanovništvo Rusije, da se kultura opravoslavi i postavi kao neprobojni bedem ili bar kao bodljikava žica naspram obezbožene kulture “Kolektivnog zapada” koji, doduše, vo vremja ono nije bio kolektivan, već samo natruo.
Knez Vladimir je primio hrišćanstvo tek krajem X veka i potom počeo da pokrštava Rusiju. Pravoslavlje je postalo zvanična državna religija, nije imalo nikakvu konkurenciju, a uživalo je zaštitu boljara, knezova, careva, svih vlastelina i vladara. To je bilo pre samo jednog milenijuma i nešto malo godinica pride, ko bi za tako kratak vremenski period stigao da opravoslavi celu zemlju, da usadi dogme i kulturu pravoslavlja u um i srce svakog čoveka. Pa nisu ruski sveštenici i monasi nadljudi, supermeni i ibermenši, kad već moram kolonijalno da se izrazim.
Da su Rusi imali na raspolaganju bar dve-tri hiljade godina za taj golemi poduhvat, druga bi se pesma danas pevala, mnogo bliža kondaku i troparu nego bezbožnim stihovima o nožicama, veku-vukodavu, brezama, divnoj dami, kriku pravde nebeske protiv pravde zemaljske, životu i smrti što se stavljaju pod znake navoda kao očito prazne spletke i sličnim ovozemaljskim tričarijama. Realno, Hrist je malo okasnio sa ovaploćenjem, očigledno nije uzeo u obzir da spasenje sveta zavisi od duhovnog stanja Trećeg Rima (ruski: Moskve), te da tamošnjim vlastima i sveštenstvu treba malo više vremena da izvedu sotiriološki podvig, jer sve rade sporo, ali temeljno.
“Satana” je put, istina i život
Pošto su patrijarsi i episkopi tokom devet vekova i par decenija tek započeli proces hristijanizacije Rusije, “Kolektivnom zapadu” (koji je u to vreme bio samo truo, pre kolektivizacije) nije bilo teško da naivnim Rusima utrapi bezbožnički komunizam. Naravno, revolucija nema nikakve veze sa činjenicom da je ogromna većina ruskog stanovništva vekovima bila roblje, da su bili mužici u vlasništvu spahija, te da je crkva sve vreme učila da je takav robovlasnički poredak Božja volja i da je pokornost mužika plemiću-posedniku izraz pravoslavne duhovnosti.
Šta je bilo – bilo je, ne vredi plakati nad prosutom svetom vodicom. Najvažnije je da je profesor doktor vezivnog tkiva pronašao uzrok problema, ispravna dijagnoza je pola posla, lako je posle prepisati adekvatnu terapiju i odgovarajuće medikamente. Pošto nas je “Kolektivni zapad” kolonizovao, podjarmio srpsku i rusku kulturu, što onemogućuje pravoslavlju da izvrši svoju svetu misiju, rešenje se nameće samo po sebi, ne mora teolog ni da ga napiše. Rusija mora da pokori Ukrajinu, pa da krene u osvajanje ostatka sveta i totalno uništenje kolektivno-trulog zapada na čelu sa Evropom i Amerikom.
Sve dok postoje zapadne zemlje u ovakvom obliku, pravoslavlje neće moći da se razmahne i prožme vascelu pastvu, jer će spoljašnji neprijatelj vazda nešto rovariti i podmetati klipove u točkove našeg duhovnog napretka. Rusija mora osvojiti i razoriti bezbožni Zapad da bi se produhovila. Srećom po budućnost pravoslavlja i bubašvaba, Kremlj poseduje dovoljno nuklearnih projektila za ostvarenje bogougodne misije, uključujući i prepodobnog “Satanu”. Naši intelektualci odavno željno iščekuju ovakav rasplet događaja, jer je “Satana” put, istina i život. Čudo su naše umne glave, ni bojeve im nisu ravne!