Na ulazu u svaki srpski grad putnike namernike dočekuje isti prizor. Između dva stuba, preko cele ulice, na visini od četiri-pet metara razvučena je džinovska traka u bojama srpske zastave. Na levoj strani stoji grb Srbije, na desnoj portret predsednika Aleksandra Vučića, a između ova dva motiva – ćirilična poruka ispisana velikim slovima: Predaja nije opcija!
Ta navijačka parola postala je zaštitni znak i univerzalni slogan Srpske napredne stranke, vrhovni naprednjak i njegovi poručnici koriste je u svakoj prilici i neprilici. Predsednik objavljuje video zapise naslovljene ovom parolom, citira je kad god može, pogotovo kad krene u boj protiv nevidljivih sila koje neprestano ugrožavaju po difoltu ugrožen srpski narod, čak mu se i tik-tok nalog zove “predajanijeopcija”, a njegovi verni papagaji ponavljaju te tri reči kao eho, kao zakletvu na odanost suverenu koji ih je izvukao iz tame nepostojanja i dao im da upravljaju zemljom, na njihovo veliko iznenađenje.
Borbeni poklič
Vučićevi ministri nose majice sa natpisom “Predaja nije opcija!”, njegov sin je išao na Kosovo u takvom odevnom predmetu, pa je imao malo problema sa čuvarima zakona, partijski funkcioneri tu poruku stavljaju na svoje profile na društvenim mrežama, a povremeno je upućuju svom vođi u znak podrške, u naročito dramatičnim trenucima.
Naprednjačka životna deviza najčešće se upotrebljava u vezi sa Kosovom. Predaja nije opcija, nećemo se nikada predati u borbi protiv zlih uzurpatora i otimača svete srpske zemlje, nikada nećemo predati Kosovo, a još manje Metohiju. Doduše, predaja u vidu kapitulacije već je potpisana u Kumanovu 1999. godine, u vreme kad je Vučić bio ministar informisanja, ali ko bi se zamarao takvim sitnicama. Predaja nije opcija ni kad se radi o borbi sa elementarnim činjenicama.
Ponekad se taj borbeni poklič upućuje opoziciji u smislu – nikada vam nećemo dati Srbiju, a dešava se i da predsednik sebe bodri svojom omiljenom sentencom pre odlaska u beli svet, gde će braniti Srbiju od zlih zapadnjaka koji sve čine da nas unište tako što bi da nas uvuku u evropsku zajednicu naroda, instaliraju vladavinu prava, jednakost pred zakonom, podelu vlasti, demokratske institucije i slične izmišljotine strane radikalskom duhu našeg napaćenog naroda.
Mentalitet vojne karaule
Kroz poklič “Predaja nije opcija!” objavljuje se militantni, ratnički duh koji utvara da je vazda okružen neprijateljima. Takav životni moto rađa se iz mentaliteta vojne karaule, iz atmosfere mentalnog opsadnog stanja. Nacionalizam je paranoja, kao što odavno znamo. Može da se posmatra i obrnuto: paranoidno osećanje sveta traži ideološku oblandu, a nacionalizam mu dođe kao prirodno okruženje, mada ume da se udobno smesti i u druge ambalaže, na primer staljinističku ili inkvizitorsku.
Navijačka poruka nasilno preinačena u lozinku čitave jedne zemlje može da se čita i kao nehotično priznanje. Jezik često kazuje više i drugačije nego što je govornik planirao da izrekne, jezik ume da izda govornika, da saopšti nesvesne strepnje, mimo njegove volje. U tom kontekstu, “Predaja nije opcija” preobražava se u poruku koju kriminalci šalju snagama reda. Nikada se nećemo predati, nikada se naša razbojnička banda nevešto prerušena u političku partiju neće dati čuvarima zakona u ruke.
“Predaja nije opcija” – zaista zvuči kao poruka kriminalne družine koju su opkolili policija i specijalci, rešene da radije pogine nego da završi na doživotnoj robiji. Zaista, za naprednjačku kliku predaja nije opcija, jer dobro znaju kakva su sve kriminalna dela počinili. Pad sa vlasti za njih bi lako mogao da znači gubitak slobode. Kome je do predaje u takvim okolnostima, naravno da predaja nije opcija. Ni predaja vlasti, a samim tim ni predaja nezakonito stečenog bogatstva opljačkanog od građana sopstvene zemlje.
Jedina opcija
Na navedenim tumačenjima bi moglo da se zaustavi čivijanje navijačkog slogana vladajuće partije, samo da ta okljaštrena, sakata rečenica nije proglašena za ozbiljnu poruku, životni moto i filozofsku maksimu. Čitava zemlja premrežena je banerima sa natpisom “Predaja nije opcija”. Pošto je izdignuta na pozamašnu visinu, posmatrač je prinuđen da je gleda odozdo i da čita reči državničke mudrosti na nebeskoj pozadini, kao da se radi o poruci koja dolazi direktno sa nebesa, iz višnjeg sveta, nezemaljskog i večnog.
Kad na ulazu u svako veće naseljeno mesto čitaš jednu te istu poruku, ona dobija mnogo šire značenje od političkog. “Predaja nije opcija!” je suma naprednjačkog svetonazora, poruka celom svetu, svakom čoveku ponaosob i čitavoj zajednici, planeti i vaseljeni. Glupav je naprednjački slogan i kad se čita u političkom okviru, ali kad se pogleda iz malo šire perspektive, onda postaje i urnebesno smešan.
Predaja nije opcija? Zaista mudre reči, idealne da budu izgovorene na samrtničkoj postelji. Pa svaki smrtnik zna da je predaja jedina opcija, druge nema. Pre ili kasnije moraćeš da se predaš, hteo-ne hteo. Jedino što je izvesno jeste da će na kraju svaka borba biti uzaludna, jer ćeš se suočiti sa protivnikom koji ne zna za poraz. Možeš da se koprcaš, opireš i kurobecaš koliko hoćeš, svaki napor je uzaludan, unapred osuđen na propast.
Oni misle da ćе živeti večito
Apsolutističkim vladarima je oduvek bilo dosta teško ovakve osnovne, očigledne istine utuviti u bando-glavu. Zasedne to na tron, osvoji totalnu vlast nad milionima ljudi, raspolaže životima i smrću, igra se ljudskim bićima kao pionima na šahovskoj tabli, pa se osili i poveruje da će ne samo zauvek gospodariti, nego i da će živeti večno. Ovakve deluzije moćnika bile su poznate od najdavnijih vremena, o tome piše, na primer, anonimni autor psalama Davidovih. A na to se nadovezuje i veliki nikaragvanski pesnik Ernesto Kardenal, prerađujući psalam pod brojem 49. Nekoliko stihova iz njegove pesme zvuče kao tumačenje poruke “Predaja nije opcija!”
Oni misle da ćе živeti večito i večito imati vlast
svojim imenima nazivaju svoje zemlje
i sva imanja koja su ukrali
skinuli su nazive gradova
i dali im svojа imena
Njihovi su kipovi bili na svim Trgovima
A ko ih se sada seća?
Srušeni su njihovi kipovi od bronze
bronzane tаblе su odvaljene
Njihovi Dvorovi sada su Mauzoleji
Ne gubi strpljenje ako vidiš nekoga da se bogati
da ima milione
da raste slava doma njegova
da оn postajе Vlastodržac
Jer u smrti neće imati ni vlasti
ni bilo kakvu Partiju
(…)
Ali čovek okićen najvišim dostojanstvom ne razume čoveka na vlasti
debelog vladara prekrivenog ordenjem
koji se smeje i misli da nikad neće umreti
ne znajući da je kao ona stoka
osuđena da umre na dan Svetkovine
Predaja nije opcija? Reci to anđelu smrti kad ti dođe u prvu i poslednju posetu, ko zna, možda ga i ubediš. Što reče Propovednik: “Rekoh u srcu svom za sinove ljudske da im je Bog pokazao da vide da su kao stoka. Jer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju isti duh; i čovjek ništa nije bolji od stoke, jer je sve taština. Sve ide na jedno mjesto; sve je od praha i sve se vraća u prah”.
Bezglavo bekstvo od groblja
Nacionalisti od svesti o sopstvenoj smrtnosti beže kao đavo od krsta. Zato su se i zavukli u naciju, sakrili se među milionima sličnih sebi, nadajući se da ih smrt neće pronaći. U eseju “Vraćanje Sarajevu” Radomir Konstantinović govori o strahovitoj ravnodušnosti s kojom su žitelji Srbije posmatrali razaranje Sarajeva i Bosne: “I glavni razgovor je bio oko toga da ga probudim iz te ravnodušnosti, da ga prizovem natrag. Mogu li to učiniti isključivim političkim govorom? Ne! Mogu da mu kažem svoju misao, ali šta od njega zahtevam? Zahtevam da on progovori. Kako da progovori? Pa da mi kaže nešto iza čega stoji živa egzistencija čoveka, umirućeg pod ovim svodom. Jer, svi ti koji su ravnodušni, to su besmrtnici. Treba ga podsetiti da je smrtan!”
Kao i svaki totalitarac, nacionalista je zatvoren u svoj neprobojni sistem satkan od floskula i mrtvih jezičkih formula, u naizgled neprobojnu tvrđavu u koju ne dopiru glasine o njegovoj smrtnosti, prolaznosti, propadljivosti, o tome da su svi ljudi na svetu braća upravo zato jer su smrtnici. I šta da radiš takvom zabludelom čoveku koji ide naokolo i urla kao sumanut: Predaja nije opcija! Predaja nije opcija!
Konstantinović ima jedan predlog: “Ali, ja bih mu umesto nacije pokazao groblje – evo ga sutra na njemu! Ali, on neće da gleda u grob, nego u naciju. Nije lud da gleda u grob! Ako gleda u grob, mora da gleda u problem egzistencije. Ako gleda u problem egzistencije, mora da se malo zatrese”. Nacionalista od takvih potresa panično beži, pogotovo kad je u posedu vlasti i moći. Iza patološke žudnje za totalnom kontrolom stoji upravo to bezglavo bekstvo od groblja, od svoje neumitne sutrašnje sudbine.
Kralj umire
Parola “Predaja nije opcija!” verovatno potiče sa navijačke tribine, ali njen pravi autor je zapravo Ežen Jonesko. U komadu “Kralj umire” Joneskov junak ne izgovara bukvalno ove reči, ali neprekidno govori nebrojene varijacije na narečeni slogan. Kralj je ostario i umire, kraljevstvo propada zajedno s njim, zemlja puca, granice se pomiču, dvorac je u razvalinama, imanja su napuštena, teritorije propadaju u provaliju bez dna, čak i sunce odbija da izađe.
Kralju se bliži smrtni čas, ali on uporno odbija da se suoči sa umiranjem, za njega predaja nije opcija: “Umreću, da, umreću. Kroz četrdeset, kroz pedeset godina, kroz trista godina. Kasnije. Kada budem hteo, kada budem imao vremena, kada to budem odlučio. (…) Zašto sam rođen ako to nije bilo zauvek? Prokleti roditelji. Kakva smešna zamisao, kakva lakrdija! Došao sam na svet pre pet minuta, oženio sam se pre tri minuta. (…) Umreti nije prirodna stvar, čim čovek to ne želi. Ja hoću da postojim”.
Tokom drame Joneskov kralj doživljava transformaciju, predaja ipak postaje opcija, ali naši kraljevi nemaju nameru da neguju vrline nedoslednosti. Naši kraljevi neumorno ponavljaju reči bajalice “Predaja nije opcija, predaja nije opcija, predaja nije…”, a iza njih odjekuje ironični eho: Prolaznost nije opcija, propadljivost nije opcija, truležnost nije opcija, smrtnost nije opcija. Teško je smisliti nešto gluplje i uzaludnije od umnožavanja te vapijuće besmislice, od neprekidnog ponavljanja očigledno apsurdnog iskaza. Kako reče psalmopevac: “Nemoj se žestiti gledajući nevaljale, nemoj zavideti onima koji čine bezakonje. Jer se kao trava brzo kose, i kao zeleno bilje venu”.