Početkom tridesetih godina prošlog stoleća, leta Gospodnjeg 1932-og, u vreme kad su poletarci tek počeli da peckaju Krležu, optužujući ga da na njegovo delo socijalna literatura nije imala nikakav uticaj, velikodušno mu prepisujući recepte za ozdravljenje od solipsizma i izlaska iz romantične i nihilističke subjektivne hemisfere, Marina Cvetajeva je živela u Parizu, kao emigrantkinja, i pisala eseje „Umetnost u svetlu savesti“ i „Pesnik i vreme“.
U potonjem tekstu dotakla se nekih tema oko kojih su se lomila koplja i u jugoslovenskoj pismenosti, samo zeru radikalnije i slobodnije. Cvetajeva varira svoj odnos prema epohi u kojoj joj je dato da proživi, koju nije birala. Umetniku njegovo doba može biti odbojno, ali uprkos tome on i dalje ostaje dete svog veka.
Osuđena na svoj vek
„Meni moje vreme može biti gnusno, ja sama sebi, ukoliko sam ja ono, mogu biti gnusna, reći ću čak i više (jer i to se događa!), tuđa stvar tuđeg veka može mi biti draža od sopstvene – i to ne po obeležju snage, već po obeležju srodnosti – majci tuđe dete može biti bliže od svoga, koje je nasledilo oca, to jest vek, ali ja sam na svoje dete – dete veka – osuđena, drugo da rodim, i ako hoću, ne mogu. Sudbinski. Da volim svoj vek više od prethodnog ne mogu, ali i da stvaram drugi neki vek a ne svoj, isto ne mogu: ono što je već stvoreno ne može se stvarati, stvara se samo unapred“, piše Cvetajeva.
Cvetajeva nije volela svoje doba, miliji joj je bio prethodni XIX vek, dve godine pre objavljivanja eseja napisala je u pismu Raisi Nikolajevnoj Lomonosovoj: “Mogla bih biti prva pesnikinja svog vremena, znam to, jer imam sve, sve što je potrebno, ali ne volim svoje vreme, ne priznajem ga za svoje”.
Nije joj padalo na pamet da se prilagođava epohi, u njenom slučaju je to i nezamislivo, jer je njena osnovna odlika od najranijeg doba bila – ići protiv struje. “Puškinu dugujem svoju strast prema metežnicima – ma kako se zvali i oblačili. Prema svakom pothvatu – samo da je osuđen na propast”, pisala je u esejističkoj prozi “Puškin i Pugačov”. A u pismu Veri Zvjagincevoj i Aleksandru Jerofejevu: “Ja sam od rođenja izbačena iz ljudskog kruga, društva. Iza mene nema živog zida – postoji stena: Sudbina”.
Prava linija nesalomljivosti
A u autobiografskoj prozi “Đavo” piše: “Tebi dugujem začarani krug svoje samoće, koji ide svuda za mnom, niče ispod nogu, obujima me kao rukama, ali je rastegljiv kao disanje, i u koji sve staje i koji svakogaisključuje”. A u pesmi “Pesnici”: “Šta da radim ja, pevač i prvenac / U svetu gde najcrnji – sivo smera! / Gde nadahnuće drže – ko u termosu! / S ovom bezmernošću / U svetu mera?!“ “Prava linija nesalomljivosti što živi u mojoj kičmi” – po toj liniji se odvijao čitav život Marine Cvetajeve.
Opisujući u eseju „Pesnik i vreme“ sopstvenu poziciju u emigraciji, Cvetajeva piše: „Po ovdašnjem redu stvari, ja sam van reda stvari“. Ovdašnji je – emigrantski, zagranični, ali na ruskom ovde (здесь) znači i na ovom svetu, u zemaljskom postojanju, zato se proza Cvetajeve pod naslovom „Нездешний вечер“ prevodi kao Neovdašnje, ali i kao Nezemaljsko veče. Takva pesnikinja, van reda ovdašnjih stvari, usamljenica pobunjena protiv svakog poretka, neograničena teskobnim graničnicima svoje epohe, pesnikinja u čijoj poeziji odjekuje neprihvatanje sveta – priznaje da i za nju važe nalozi vremena.
Vaš ritam je naš ritam
Cvetajeva navodi pesme i poeme napisane u borbenom ritmu koji je nastao posrednim delovanjem vremena – vreme je borbeno, doba revolucije i ratovanja, pa je i ritam poezije postao takav. Hteo-ne hteo, istinski pesnik će biti savremen, jer nesavremene umetnosti nema: „Savremenost (u ruskom slučaju – revolucionarnost) jednoga dela ne samo da nije u sadržaju, već je ponekad u nečem što je upravo suprotno njemu, što kao da mu tera inat“.
U Moskvi su joj 1920. godine iz publike stalno poručivali pesmu „o crvenom oficiru“ – koja je zapravo govorila o – belom oficiru. Prividni nesporazum dostizao je i šire razmere: „Kada sam jednom čitala svoju ’Labuđu vojsku’ u potpuno neodgovarajućem krugu, jedan je od prisutnih rekao: ’Sve to nije važno. Vi ste ipak revolucionarni pesnik. Vaš ritam je naš ritam“.
Osim posrednog, postoji i neposredni nalog vremena „koji ide sve do imena vođa, ali nalog koji mi nisu dale vođe, ili kontra, već same pojave“. O tome je pisala i u eseju „Pesnik o kritici“, u poglavlju „Za koga pišem“: „Ne za milione, ne za jednog jedinog, ne za sebe. Pišem za samu stvar. Stvar, putem mene, sama sebe piše. Zar mi je stalo do drugih, ili do sebe?“ Tipičan primer takvog naloga vremena i same pojave, same stvari je poema „Perekop“ u kojoj je Cvetajeva obradila bitku kod Perekopa, grada na Krimu, u kojoj se 4.000 vojnika Bele garde borilo protiv 40.000 vojnika Crvene armije, služeći se dnevničkom prozom „Zapisi dobrovoljca“ Sergeja Efrona, s kojim je bila u braku.
Cvetajeva piše da joj je za poemu „Perekop“ nalog dao bedem Perekopa: „Da ju je naručio ili samo predložio ovaj ili onaj ideolog Belog pokreta, od nje ne bi ispalo ništa, jer bi se u stvari ljubavi umešao treći – neizbežno-poguban, ma kako da se zove – i ubitačan ako se nikako ne zove, to jest ako je taj treći – politički program“. Međutim, nije sve tako jednostavno, pesnikinju kao da muči izvesna nelagoda što je uopšte podlegla potrebama dana i pisala o aktuelnim, političkim temama. Služba vremenu nije prijatna, čak ni kad se vrši čista srca, iz unutrašnje potrebe, i za to je neophodno opravdanje.
Nalog savesti
Sledi objašnjenje: „Nalog koji mi je dalo vreme je moj danak vremenu. Ako je svako stvaralaštvo, to jest svako otelovljenje – danak ljudskoj suštini, onda je to dvostruki danak suštini i kao takav dvostruki greh pred Bogom. Jedini spas mene i stvari je u tome što je kod mene nalog vremena bio i nalog savesti, te večne stvari. Savesti zbog ubijenih u punoj čistoti srca koje niko nije opevao i koje niko neće opevati. S tim što je u mojim stvarima nalog savesti imao primat nad nalogom vremena, kao jamstva primata ljubavi nad mržnjom. Nasuprot čitavoj kontrarevolucionarnoj Moskvi i emigraciji, ja nikad nisam tako mrzela crvene kao što sam volela bele. Razjarenost vremena je, mislim, tom ljubavlju unekoliko iskupljena“.
Nalog savesti i nalog vremena su se sretali i u potonjoj lirici Cvetajeve, pogotovo u obimnom ciklusu „Pesme o Češkoj“, pisanom nakon što su nacisti 1939. okupirali Čehoslovačku. Neke stihove je pisala čak i na osnovu novinskih vesti, na primer šestu pesmu u ciklusu, čiji je moto uzet iz štampe: „Česi su prilazili Nemcima i pljuvali“. Završna strofa pesme glasi: „Uzeše metke, puške, i rude, / I prijateljstvo – neka im bude… / Sve dok u ustima pljuvačke ima – / Pod oružjem je otadžbina!“
Caru – carevo, stihu – stihijino
Cvetajeva je bila u radikalnom sporu sa vremenom, epohom i istorijom. U pismu Veri Bunjinoj iz 1933. godine pokušala je da objasni svoje usamljeno i jedinstveno mesto među ljudima: „Shvatite me u mojoj usamljeničkoj poziciji (jedni me smatraju ’boljševikinjom’, drugi ’monarhistkinjom’, treći i jednim i drugim, a sve je – mimo) — svet se kreće napred i mora da se kreće: a ja neću, ne dopada mi se, imam pravo da ne budem svoj sopstveni savremenik (…). A ako imam ’slobodu govora’ — u Rusiji se uvek slobodno govorilo, pogotovo narod — a ako sam ’pesnički svojeglava’ — pa zato i jesam pesnik. Sve što je kod mene ’novo’ – oduvek je postojalo i uvek će postojati. Ovo su sve veoma jednostavne stvari koje i ovde i tamo podjednako ne shvataju“.
Irina Ševeljenko u „Književnom putu Cvetajeve“ ovako komentariše njeno pismo: „’Usamljena pozicija’Cvetajeve sastojala se u principijelnom odbijanju da misli istorijski“. Zato nije nimalo čudno što je u isto vreme kada je pisala pomenutu poemu „Perekop“, pesnikinja pozdravila Majakovskog u listu „Evroazija“. Koliko je Cvetajeva bila radikalna u negiranju istorije pokazuje i činjenica da čak i u autobiografskoj prozi, suprotno uobičajenoj i očekivanoj književnoj praksi, „koristi povijesni materijal da opiše pjesnikovu sposobnost da se kroz jezik oslobodi od povijesne stvarnosti i njezinih ograničenja”, kako piše Karin Grelz.
Uprkos okršaju sa Hronosom i Klio, Cvetajeva ne beži od naloga vremena i istorije, plaća caru carevo, ali i stihu – stihijino. Problemi nastaju kad određena politička ili ideološka grupacija preuzme na sebe prerogative vremena, pa počne da izdaje direktive kako i o čemu treba pisati. Razlika između stvarnog i lažnog naloga je jasna: „Tema Revolucije je nalog vremena. Tema slavljenja Revolucije je nalog partije“.
Davanje recepata za stvaranje je besmisleno, jer se doživljaj ne može nikome nametnuti, a onaj ko se pokori direktivama moći, taj će neminovno lagati, šmirati, imitirati, stvaraće bofl. Od toga niko ne može da ima koristi, ni pesnik, ni čitaoci, pa ni sama partija koja izdaje naloge. Kao što nisu ni imali. „Kada bi ideolozi proleterske poezije više poštovali a manje učili pesnike, oni bi pustili da ta uskovitlana stihija sama protrese pesnika, ostavili bi pesniku da bude protresen njome na sebi svojstven način“, veli Cvetajeva o revoluciji, ideolozima i pesnicima.
Od budućnosti naloge primam neposredno
Pesnikinja obrće perspektivu, stavljajući pojave u njihove stvarne razmere, nimalo se ne obazirući na odnose moći, neustrašena toljagama kojima mašu svirepi horovi i njihovi crni dirigenti. Da, moćnici, silnici, ideolozi, komesari, carevi, patrijarsi, boljari i ostala vlastela mogu da izdaju naloge poetama, ali samo jedan ima smisla: „Ne pišite protiv nas jer ste vi snaga, to je jedini moguć nalog svake vlade – pesniku“. Ne pomažu nikakva ideološka opravdanja, uverenja da kroz partijce govori sama istorija, vreme ili budućnost. Istina je drugačija: „Ako mi budete rekli: ’U ime budućnosti’, odgovoriću vam – Ja od budućnosti naloge primam neposredno“.
Kada bi danas neki pesnik javno obznanio kako od budućnosti prima naloge neposredno, bio bi ismejan kao poslednja budala, megaloman, neuki jadnik neupućen u poslednjih pola veka teorije, anahrona pojava koja ne zna da je romantičarsko mitologisanje odavno mrtvo (što znaju čak i poetski vrapci, bili su na sahrani). Naravno, za nas je budućnost puka apstrakcija. Naša budućnost. Ali budućnost Marine Cvetajeve nije apstrakcija. Budućnost su, između ostalog, njeni današnji čitaoci, skoro čitavo stoleće kasnije.
Od te budućnosti, od tog pobratimstva i posestrimstva lica u svemiru, Cvetajeva je primala naloge. A današnjica je samo početak njene budućnosti. Ne radi se samo o pukom fenomenu trajnosti poezije naspram prolaznosti epohe, o horacijevskom podizanju sebi spomenika trajnijeg od tuči, već o nečemu još radikalnijem. U razgovorima sa Solomonom Volkovim Josif Brodski kaže da se nakon otkrivanja dela velikih pesnika (Frosta, Cvetajeve, Kavafija, Rilkea, Ahmatove, Pasternaka) ni sa čim značajnijim nije sreo, uključujući i svoje sopstveno mišljenje.
„Ti ljudi su nas prosto stvorili. I tačka. To je ono što ih čini našim savremenicima“, decidiran je Brodski, jedna od emanacija budućnosti Marine Cvetajeve. Predosećana budućnost se otelotvorila u raznim, ponekad i neočekivanim formama, na primer u pop pevačici Zemfiri koja parafrazira stihove Cvetajeve posvećene Ani Ahmatovoj i peva: „U sneni jutarnji čas, / U čas kad se sve rasplinulo / Zaljubila sam se u vas, / Marina Cvetajeva“.
A šta je bilo s onima koji su izdavali naloge tridesetih godina prošlog veka, jer su imali moć i silu, jer su raspolagali ljudskim životima i bili čvrsto uvereni da im je dato da vezuju i razdrešuju, kako na nebu tako na zemlji? Uglavnom su se međusobno potamanili u gulazima, uništili i sebe i sve što im je dopalo šaka, uključujući i poeziju koja im je bila nadomak ruke, u svim njenim pojavnim oblicima, od ljudskog do grafičkog. I od njih ništa nije ostalo, osim otrovnog semena koje i danas klija, raste i rađa smrtonosne plodove. Budućnost u čije ime su utvarali da govore, čijim su se prorocima smatrali, nije bila na njihovoj strani. Uzaludni su bili svi nalozi, prinude, progoni: „Šta je sav taj pritisak (crkve, države, društva) pred onim unutrašnjim?“
Zemlja nije sve
Cvetajeva je pretresla mnoge aspekte odnosa pesnika i vremena, od kojih smo neke naveli, da bi se naposletku poduhvatila i neizbežne teme komunizma i uređenja društva i države. I o tome je imala da kaže svoju reč, vanrednu i drugoslovnu.
„Čast i mesto njemu kao jednom od pokretača savremenosti, naime kao organizatoru zemaljskog života, koji, što više odmičemo, postaje sve gori. Ali kao što zemaljsko ustrojstvo nije važnije od duhovnog, kao što nauka zajedničkog života nije važnija od podviga usamljeništva – tako i komunizam, organizator zemaljskog života – nije glavniji od svih pokretača duhovnog života, koji nije ni nadgradnja ni dogradnja. Zemlja – nije sve, a čak i kada bi bila sve – organizovanje zajedničkog ljudskog života – nije sva zemlja. Zemlja više vredi i zaslužuje“, piše Marina Ivanovna.
I vo vremja ono njene reči su zvučale kao jeres, a danas, kad je društvenost hleb naš nasušni, jedina namirnica na našem meniju, kad je atmosfera mravinjaka vazduh koji dišemo, kad je sve odveć lično prilično neprilično, jer prilikujemo u prilikama poprilično nepriličnim – Cvetajevino smeštanje organizacije zajedničkog života na mesto koje joj pripada zvuči kao čista blasfemija, kao derznovena hula na božanstvo kojem se svi klanjaju. I, kao i svako svetogrđe, relaksira napetost, unosi dah svežine u ustajali vazduh u hramu Svetog Kolektivizma, deluje oslobađajuće na svest porobljenu militantnim predrasudama epohe.