foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Tumačenje “Specijalne izjave o Evroprajdu” patrijarha Profitija

Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Profitije obnarodovao je urbi, orbi et klin-čorbi neobičnu poslanicu pod nazivom “Specijalna izjava o Evroprajdu”. Preko bogomudrih reči Hristovog podvižnika i ovlašćenog predstavnika na ovom komadu planete ne može se preći tek tako, već svaku sloves treba pomno proučiti, pa makar i bila posve beslovesna, e da bismo se napajali na izvoru premudrosti Gospodnje.

“Ne samo u Srbiji, nego svuda gde živi srpski narod velike polemike, podele, kontroverze i sukobe donela je najava da će u prestonom Beogradu biti održana manifestacija koju nazivaju Europrajd.”

Patrijarh je metodom božanske telepatije ustanovio da je u baš svim predelima zemaljskim gde obitavaju ljudi koji se nacionalno izjašnjavaju kao Srbi nastalo veliko uznemirenje zbog vesti da će se u Beogradu održati jedna obična šetnja, kakve se redovno održavaju već godinama, bez ikakvih sukoba i ujdurmi, jer je do sada patrijarhov šef Aleksandar Vučić držao razulareni desničarski bašibozuk na kratkom lancu. U međuvremenu su mrzitelji svega na svetu koji svoje specifično duševno stanje zaodevaju plaštom nekakve ideologije da ne bi sami sebi izgledali kao čudovišta – našli uglednijeg gazdu, onog što stoluje u prestonoj Moskvi, pa su se malo otrgli s povoca predsednika Srbije. Otuda pomenute podele, sukobi, kontroverze koje patrijarh pominje kao nešto prirodno, takoreći bogomdano.

Patrijarh Profitije, kao veliki zagovornik jednoumlja, jednomislija i jedinstva bez bratstva, zazire od svake podele, jer ne može da podnese prirodno stanje ljudske raznolikosti, proisteklo iz slobode kao primarne ljudske osobine. Dotičnu slobodu mnogo sveti oci smatraju ikonom Božjom u čoveku, dakle osobinom koja čoveka čini sličnim Bogu, ali to nije pametno pominjati crkvenim poglavarima. Njima je potrebno pokorno stado, s ne slobodni ljudi koji stalno nešto misle, govore i čine po svojoj volji, sami biraju koga će da vole i kom će Bogu da se mole, što direktno ugrožava crkveni biznis koji se meri desetinama miliona evra.

Ako ta sloboda uzme maha, moglo bi da se desi da stanovništvo (“srpski narod”) lagano odustane od crkve koja ionako ništa ne nudi, da se oda kletom ateizmu ili još ukletijem budizmu, što bi SPC D.O.O. moglo da dovede do bankrota. Pored podela i slobode, patrijarh osobito strahuje od polemike, jer u toj disciplini nema ni najmanju šansu da bilo kome nametne svoje poglede na svet i okolinu. Nije mu ni zameriti, Profitije samo nastavlja dugu tradiciju takozvanog hrišćanstva, nastalu još u IV veku kad se crkva  dobrovoljno predala državi u ruke. Od tog doba u teološkim polemikama presuđuje carski argument koji glasi: U posedu istine je ona crkvena frakcija na čijoj je strani car sa svojim vojnim kohortama, pa može da brani dogmu silom, zatvorom, progonom i ubistvom.

“Ova tema je nama veštački nametnuta i potpuno je suprotna sistemu vrednosti našeg naroda, a isto tako i naše braće i sestara drugih vera i nacija sa kojima živimo. O tome su mi neposredno posvedočili predstavnici tradicionalnih Crkava i verskih zajednica. Stoga otkazivanje ove manifestacije smatram ispravnim.”

Ustav Srbije koji važi za crkvene poglavare veli da su svi građani jednaki, svima garantuje ista prava, a među njima i pravo na slobodno okupljanje. Dakle, nema ni govora o veštačkom nametanju bilo čega, reč je o zakonskom pravu svakog čoveka. LGBT osobe postoje oduvek, u svakom takozvanom narodu, ničeg tu veštačkog nema.

Da bismo znali šta je suprotno određenom sistemu vrednosti, morali bismo da poznajemo dotični sistem vrednosti. Patrijarh Profitije govori o sistemu vrednosti srpskog naroda kao da je to nešto samorazumljivo, svakome poznato, opšte mesto koje ne treba posebno predstavljati. Sistemi određenih vrednosti izloženi su u knjigama, poglavito filozofskim. Čitaoci, na primer, znaju šta je sistem vrednosti kod epikurejaca, stoika, platonista, neoplatonista, na osnovu tekstova ovih filozofskih škola. Takođe bi se moglo govoriti o hrišćanskom sistemu vrednosti, o hrišćanskoj etici, na osnovu obimne teološke literature.

Međutim, sa sistemom vrednosti srpskog naroda to nije slučaj. Ima li neka knjiga u kojoj je predstavljen sistem vrednosti srpskog naroda? Na šta se pozivaju patrijarh i ostali zagovornici ovog tajanstvenog sistema vrednosti? Pa nije to neka mala, sitna, običajna stvar da bismo mogli da je podrazumevamo. Sistem vrednosti koji bi se odnosio na nekih 7-8 miliona ljudi zaslužuje bar iscrpno, sistematsko izlaganje makar u jednoj knjizi srednjeg obima, mada bi takvoj temi bila primerenija čitava biblioteka.

Šta je taj famozni sistem vrednosti srpskog naroda iz Profitijevih reči možemo dokonati tek posredno. Koliko vidimo, narečeni sistem podrazumeva ukidanje osnovnih ustavnih prava, ne priznaje zakon, dakle – bezakonje je jedna od vrednosti tog sistema. Takođe, dotični sistem podrazumeva da većina ima pravo da zabrani manjini da se pojavljuje u javnosti, da se okupi i prošeta gradom, da pokaže da uopšte postoji na ovom svetu.

Opasna je logika ovog sistema vrednosti. Danas zabranjuje LGBT osobama da promole nos na ulicu, a sutra će progoniti neku drugu manjinu. Na primer, muškarci koji se oblače u duge crne haljine teško da su u skladu s modnim sistemom vrednosti srpskog naroda. Moglo bi nekom da padne na pamet da sutra zabrani episkopima Srpske pravoslavne crkve, pa i samom patrijarhu, da izađu na ulicu jer nisu odeveni kao većina srpskih muškaraca. Kako pošten srpski roditelj detetu da objasni zašto neke postarije bradate čike nose žensku odeću?

“U dušu nas pravoslavnih hrišćana je usađeno učenje Crkve izraženo već na početnim stranama Biblije, gde je zapisano da je Bog stvorio čoveka kao dva pola, kao muško i žensko, što znači da su brak i porodica, od postanja sveta do danas i do kraja sveta i veka, definisani kao zajednica ljubavi muškarca i žene sa njihovom decom.”

Ako ćemo već da cepamo biblijsku dlaku nadvoje, postoje dve priče o stvaranju čoveka na početnim stranama svete knjige. U prvoj glavi Prve knjige Mojsijeve stoji ovako kako Profitije veli, da je Bog stvorio čoveka po obličju svome, “muško i žensko stvori ih”. U drugoj glavi iste knjige priča je malo drugačija, Bog je prvo stvorio Adama, pa je posle video da nije dobro čoveku da bude sam. Onda je na Adama pustio tvrd san, izvukao mu jedno rebro, prazno mesto popunio mesom, pa od odstranjene kosti načinio prvu ženu, Evu. Jasno je valjda da je reč o fikciji, mitu, a ne o istorijskom izveštaju, pa bi možda bilo bolje koristiti alegorijski pristup u čitanju ovog teksta.

Ako ćemo da pribegavamo bukvalnom tumačenju kojem je patrijarh očigledno sklon, mogli bismo reći da je od postanka sveta utvrđeno da ženu treba praviti od muškog rebra. Usput budi rečeno, nije baš najjasnije to o rebrima: da li je Adam imao neparan broj rebara, jedno je bilo višak, pa je posle operacije postao kao svi potonji ljudi, ili je pak imao paran broj rebara, 24 komada, pa ga je Bog hendikepirao da bi napravio ženu. Druga verzija zvuči malo verovatnije, samo što u tom slučaju ispada da Bog u prvi mah uopšte nije planirao da stvara dva pola, već samo jedan, što će reći – nije imao blage veze šta radi dok je stvarao svet, sve je bilo gola improvizacija.

Ostavimo patrijarha da prebrojava Adamova rebra u miru Gospodnjem, obratimo pažnju na još neke stvari zapisane na početku Biblije. Ako ćemo i dalje da čitamo bukvalno, moramo reći da brak i porodica, od postanja sveta do danas i do kraja sveta i veka, nisu definisani samo kao zajednica ljubavi muškarca i žene sa njihovom decom, već da su prevashodno definisani kao incestuozna veza. Ako su svi ljudi nastali od prvog bračnog para, onda je čovečanstvo plod incesta, venčavali su se sinovi i kćeri Adama i Eve i rađali decu. Dakle, ako ćemo bukvalno – biblijski pojam braka podrazumeva venčavanje isključivo bliskih srodnika. Pritom, prvi bračni par se nije venčao u crkvi, valjda jer nije bilo sveštenika, ali onda bi i to valjalo proglasiti tradicijom. Pa je l’ Sveto pismo bogonadahnut tekst ili nije?

Usput, ne znam koliko je pametno pozivati se na knjigu sa greškom u naslovu. Naime, Prvu knjigu Mojsijevu uopšte nije pisao Mojsije, autor je zapravo nepoznat. Nastala je kompilacijom, montažom, lepljenjem raznoraznih fragmenata, takoreći kao postmodernistički kolaž. Ako već neki tekst treba da određuje milionima ljudi kako valja da žive, “od postanja sveta do danas i do kraja sveta i veka”, malo je neozbiljno da to bude delo anonimnih pisaca o kojima ne znamo ništa.

Ako je svemogući Bog, tvorac neba i zemlje, imao nameru da saopšti ljudima kako valja da se upravljaju, što se nije obratio nekom pojedincu ili bar grupi, pa da im izdiktira pravila lepog ponašanja? Umesto tog jednostavnog postupka koji ne bi pobuđivao previše sumnji, imamo ovu sklepotinu od knjige, nastalu po Frankeštajn-metodi, sakupljenu s koca i konopca, iz brojnih izvora, legendi, mitova i predanja. I to treba da nam bude pouzdan vodič za život i da milionima određuje najvažnija životna pitanja? Uozbiljite se.

“U potpunosti razumemo suštinski opravdanu veliku zabrinutost našeg naroda koji je u grubom promovisanju i nametanju politika i ideologija koje imaju za cilj da poruše stubove na kojima se vekovima gradi naš identitet, da sve postane krhko, relativno i fluidno, osetio dubinsko i sistematsko ugrožavanje svih temeljnih vrednosti kojima je vekovima odan, a posebno svetinje braka i porodice.”

Narod se, koliko nam je poznato, nije oglašavao po pitanju Evroprajda, niti je zbog toga zabrinut. Mnogi su zabrinuti zbog nekih drugih tema: nestašice mleka, korpumpirane države, sprege politike i kriminala, sprege politike i crkve, nedostatka pijaće vode u brojnim vojvođanskim gradovima, siromaštva, nemogućnosti da žive pristojno, sastavljanja kraja s krajem, odsustvom perspektive za decu koja masovno žele da pobegnu iz ove zemlje. Po tim pitanjima su se brojni članovi tzv. naroda oglašavali mnogo puta, dočim Evroprajd smeta samo ekstremnim desničarima, zverskim fanaticima, pseudopolitičarima kojima je jedini program diskriminacija manjina i ostalim mrziteljima svega ljudskog.

Jedina politika koja se zagovara šetnjom po Beogradu jeste politika ravnopravnosti svih građana, dakle politika i ideologija Ustava Srbije, najvišeg pravnog akta ove zemlje koji bi trebalo da bude svetinja. Ako jedna obična šetnja gradom može da poruši stubove identiteta, onda vam je taj identitet sačinjen od prilično trošne građe, to vam je zidanica na pesku, da vi to, sveti oče, malo bolje učvrstite, da probate gradnju od nekog stamenijeg građevinskog materijala.

Izgleda da patrijarh Profitije, prezauzet biznisom organizacije koju vodi i nastojanjem da satre manjine, nije primetio jedan dosta raširen fenomen. Naime, postoji nešto što se zove vreme i ono čini da sve bude “krhko, relativno i fluidno”. Sve stvoreno je promenljivo i propadljivo, prolazi obličje ovoga sveta, kako lepo veli apostol Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima, tako da nema nikakve potrebe da neko tvorevinu čini krhkom i prolaznom, ona to već jeste. U šta će se i sam patrijarh uveriti za koju deceniju, što kasnije to bolje, neka ga Bog dugo poživi, dovoljno dugo da shvati šta je radio na početku svog patrijaršijskog mandata.

Ako je narod, kako veli Profitije, “osetio dubinsko i sistematsko ugrožavanje svih temeljnih vrednosti kojima je vekovima odan, a posebno svetinje braka i porodice” – zbog puke činjenice da postoje ljudi koje ne dele iste vrednosti, dakle da na svetu postoje različitosti – onda taj narod ima mnogo teži problem od bilo kakve šetnje. Po toj logici, svaka religija koja nije pravoslavna ugrožavala bi pravoslavne vernike, pa bi je trebalo zabraniti, baš kao Evroprajd. U krajnjoj liniji, mene bi ugrožavao svako ko nije ja, a i sam sebe mogu lako da ugrozim, jer se čovek neprestano menja. Ova logika ima samo jedan ishod – rat svih sa svima, do istrebljenja, uključiv i obračun sa samim sobom.

Ako su brak i porodica svetinje, i to hrišćanske, onda imamo ozbiljan problem. Pogotovo ako se porodica definiše onako kako je zapisano na početnim stranicama Biblije, onako kako je Profitije to odredio. Naime, Isus Hrist, otelotvoreni Bog, Bogočovek – potiče iz porodice koja je izrazito netradicionalna. Vanbračno dete čiji je otac Duh Sveti a majka devica – to je skandal nad skandalima, to je uvreda za svetinju porodice i braka. Ne samo da je Hristova porodica izrazito netradicionalna, pa bi zbog nje srpski narod mogao da se oseti ugroženo, nego je osnivač hrišćanske crkve direktno propovedao protiv braka i porodice.

U devetnaestom poglavlju Jevanđelja po Mateju (koje najverovatnije nije pisao apostol Matej) učenici na osnovu Hristove propovedi zaključe da je čoveku možda bolje i ne ženiti se, a Hrist na to odgovara: “Jer ima uškopljenika koji su se iz utrobe materine tako rodili, i ima uškopljenika koje su ljudi uškopili, i ima uškopljenika koji su sami sebe uškopili radi carstva nebeskoga. Ko može da shvati neka shvati”. Prilično jasno i nedvosmisleno. Usput, patrijarh i svi episkopi SPC-a toliko drže do svetinje braka i porodice da niko od njih nije u braku i nema porodicu. Generalni direktor organizacije koju mogu da vode samo ljudi koji se ne žene i nemaju decu – svim ostalima nameće brak i porodicu kao svetinje. Zanimljiv slučaj pojave u srpskom narodu poznate pod imenom teško licemerje sa primesama podlosti.

“Iz ovih razloga smo više puta u neposrednom razgovoru sa najvišim predstavnicima države izneli razloge zbog kojih smatramo da je nužno i opravdano otkazivanje Europrajda.”

Sad bar znamo ko je inicirao otkazivanje Evroprajda. A znamo i da je crkva ponekad moćnija od države i Ustava. Hvala patrijarhu Profitiju za ovo priznanje. Nadamo se da će se crkva dostojno odužiti državnom vrhu, te da će nastaviti da podržava Vučića i njegove naprednjačke nacional-skakavce punom parom, kao što je činila i do sad.

“U isto vreme podsećam da Crkva Hristova poštuje bogomdarovanu slobodu svakog ljudskog bića i zato je protiv svakog oblika nasilja, javnog žigosanja i progona bilo koga.”

Najzad jedna lepa, humana, takoreći hrišćanska poruka od patrijarha jedne hrišćanske crkve. Nismo se tome nadali. Svaka čast! Jeste da je ovo u suprotnosti sa svim što je Profitije ranije izrekao, ali bolje ikad nego nikad, daj šta daš.

“Zlo se ne leči i ne pobeđuje nasiljem, nego se na taj način samo umnožava.”

Pa čekajte, vaša nesvetosti, zar niste pre dve sekunde rekli da crkva poštuje slobodu ljudsku i da je protiv nasilja i stigmatizacije? A sad mrtvi hladni proglasiste LGBT populaciju ni manje ni više nego za zlo. Jeste li vi pri sebi ili pri nekom drugom? Dakle, ljudi koje je stvorio Bog su – zlo? Božja tvorevina je – zlo? Jeste li sigurni da niste upravo hulili na Boga? A dobro, nije vam prvi put, to vam spada u opis radnog mesta.

Onaj ko ljubi koga hoće je za patrijarha zlo, a nisu zlo ratni zločinci, huškači, korumpirani političari, pljačkaši sopstvenog naroda, pristalice raznih fašističkih kolaboranata, saradnici okupatora, masovne ubice u ime srpstva, silovatelji maloletnih devojčica, zlostavljači dečaka i ostali zlikovci pod crkvenom zaštitom. Miloradu Vučeliću, Draganu Markoviću Palmi, Vojislavu Šešelju i Viktoru Orbanu crkva deli ordenje, a ljude koji nisu ni mrava zgazili proglašava zlom.

Pritom bi ovo trebalo da bude poruka protiv nasilja. A u toj poruci patrijarh veli da nije dobro prebijati, sakatiti i ubijati gejeve i lezbejke, jer će se oni takvim nasiljem samo umnožiti. Ako fašističke falange baš preteraju sa nasiljem, možda na kraju svi Srbi, Srpkinje i Srpčad postanu homoseksualci, lezbejke, biseksualci i transrodne osobe. I zato patrijarh poručuje – nipošto ne pribegavati nasilju. Ne zato što je predstavnik religije čija je glavna zapovest “Ljubi bližnjeg svog”, nego da se pošast ne bi umnožila. Pošteniji je vladika banatski Nikanor koji je lepo rekao da bi upotrebio i oružje protiv učesnika Evroprajda, samo kad bi ga imao. On se bar nije pretvarao da je tolerantan i miroljubiv, nego je otkrio svoje pravo, demonsko, zločinačko, đavolsko lice.

Niko razuman od patrijarha i episkopa ne očekuje da se ponašaju normalno, humano, ljudski prema drugim ljudima, pogotovo prema slabima i potrebitima. Niko od njih ne očekuje da budu istinski sledbenici Hrista, da se odreknu bogatstva i moći, da ne sarađuju s razbojnicima na vlasti, da se žrtvuju za druge, ali bi mogli bar malo da glume da su hrišćani. Ili pristojna ljudska bića. Čisto reda radi.

“Molimo se Hristu Gospodu da nas molitvama Svetog Save srpskog u vreme kada su pred našom Otadžbinom i narodom različita iskušenja i problemi, liši ovog, štetno i bespotrebno nam nametnutog.”

Samo napred, ali džaba. Što reče anonimni pesnik iz neznanog veka u “Apologiji gluvim telefonima” koja se obično pripisuje svetom Besmisliju Apsurdistanskom: “Kad molitvom tražim spas / osećam se kao tupan; / sa nebesa grmne glas: / Korisnik je nedostupan”.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo