foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Ako je Mladić heroj, šta su tek Hitler i Staljin?

Definitivnu presudu Ratku Mladiću patriotska javnost je spremno dočekala. Prigodni naslovi i žalopojni tekstovi punili su takozvane medije (zapravo: medijume duha zločina), ređali su se povici da je srpskom heroju naneta nepravda, da je osuđen na pravdi Boga (ne zna se tačno kog), da smo odavno znali kako je tribunal u Hagu antisrpski sud, da je taj Mehanizam mašina za mlevenje srpskog mesa, da je ovo konačan dokaz kako postoji belosvetska zavera protiv Srba i sve u tom stilu.

Sa naslovnih strana popularnih tabloida sevali su naslovi poput rafalne paljbe u mrkloj noći: „Sramna presuda srpskom generalu”, „Ratko Mladić kao heroj i mučenik”, “Ratko je heroj u našim srcima”, „Mladić zauvek srpski heroj“. Mediji su nas izveštavali kako je izvesna pevaljka zapevala iz bijela grla popularni hit “Mladiću moj, problem je što si ti srpski heroj”, te da je u Tivtu osvanuo i grafit sa ovim stihovima.

Takođe smo saznali da se ugledna starleta bunila što se mediji toliko bave njenim nepropisnim parkiranjem “ferarija” na mestu za invalide: “Veći mi je problem što je Ratko Mladić dobio doživotnu, a državni je heroj”. Sa uglednom starletom slažu se i ugledne opozicione Dveri, još ugledniji poslanici vladajuće Srpske napredne stranke, te najugledniji Milorad Dodik i ostali starletani sa političke scene. Što bi rekao jedan obožavalac Ratka Mladića: „Na istoku stare priče, na zapadu ništa novo“.

Moralni idiotizam

Svako ima pravo da bude moralni idiot i stvorenje koje se podrškom masovnom ubici ispisalo iz čovečanstva, ali ipak treba napomenuti par stvari. Sintagma „srpski heroj“ koju ljubitelji pokolja prilepljuju Mladiću implicira da svako ko je srpske nacionalnosti drži ovog stvora za junaka. To se ne slaže s činjenicama, jer je mnogo ljudi u Srbiji bilo protiv rata, mnogi su se bunili protiv Miloševićevog zločinačkog režima, desetine hiljada mladića su odbili da se odazovu mobilizaciji, a sve što je časno i ljudsko na srpskoj javnoj sceni gnuša se ovog sledbenika nacista i fašista, kao i politike i ideologije koje su ga napravile.

Navedeni stihovi koje već godinama pevaju masovnom ubici zapravo su parafraza pesme „Mladiću moj“ koju je objavila Zana na albumu „Natrag na voz“, a obradila grupa Oružjem protivu otmičara na albumu „BarbiCue“ 1996. godine. Zapravo je reč o parafrazi refrena koji u originalno verziji glasi „Mladiću moj, problem je tvoj što si mi tako sladak, mladiću moj, problem je tvoj – tako si mek i gladak“.

Od jedne pristojne ljubavne pesme zlikovačko pleme napravilo je himnu najvećem ukoljici, verovatno i ne znajući da ju tu pesmu izvorno pevala Zana Nimani. Da se hor mladićevaca pita, pevačica bi završila u hladnjači, masovnoj grobnici ili bi bar bila proterana preko Prokletija. Posle silnih zloupotreba ove pesme, bio bi red da se neko iz muzičkog sveta pobuni, makar autori ovih stihova.

Heroj zato što je zločinac

Ako već zbor mladih i starih Mladićevih zboraša već decenijama ponavlja u ritmu tam-tama kako je njihov idol heroj, to bi značilo da je dotični učinio i neka herojska dela. Teško je iz Mladićevog grandioznog opusa izdvojiti najupečatljivije delove koji ga kvalifikuju za status heroja. Šta je najherojskije od njegovih herojskih dela? Možda to što je preuzeo naoružanje od JNA i hrabro započeo rat protiv civila, bespoštedno ih istrebljujući? To što je pobio sto hiljada ljudi? Ili to što je držao pod opsadom Sarajevo četiri godine? Možda to što su njegovi snajperisti ubijali decu? Ili to što je otvarao konc-logore za mučenje i ubijanje?

Možda se Mladićevo herojstvo ogleda u streljanju 8.372 ljudska bića za svega nekoliko dana? Šta je u njegovom bogatom opusu najherojskije? Masovno dizanje džamija u vazduh? Pucanje zarobljenicima u leđa na Korićanskim stijenama? Etničko čišćenje čitavih delova Bosne? Premeštanje leševa iz primarnih u sekundarne, pa u tercijarne grobnice? Zataškavanje zločina? Ili sve to zajedno, plus još hiljade i hiljade sličnih zlodela?

Ne treba se zavaravati: oni koji Mladića proglašavaju za heroja, čine to upravo zbog njegovih zločina. Dilema koja se često postavlja „heroj ili zločinac“ u suštini je lažna. Za naci-izlišnike Mladić je heroj upravo zato što je zločinac. Za njih je masovno ubijanje staraca, žena, dece, civila – herojsko delo. Dakle, Mladićev fan klub je sačinjen od čovekolikih bića koja najviše na svetu cene dobro ubistvo (što masovnije), izazivanje nemerljive ljudske patnje, proterivanja, silovanja, streljanja, granatiranja, uništavanja gradova, spaljivanja sela, zatiranje svega živog i slične sadržaje.

Što je pojedinac uspešniji u razaranju, ubijanju, mučenju, nanošenju bola – to je veći junak. Naravno, nije lako priznati sebi da si izopačeno čeljade, čudovište u ljudskom obličju, pa su za sve te zločine izmišljeni razni izgovori – koljač sve to radi u ime više ideje, u ime nacije, u ime odbrane naroda. Kako se to tačno narod brani pucanjem detetu u glavu, nije baš najjasnije, ali se Mladićevi navijači ne bave takvim zaludicama.

Kratka lista superheroja

Nacionalistička banda na čitav svet gleda partikularno i nikako da se vine do univerzalnih vrednosti, prosto im je takva ideologija, parohijalna. Kad bi pogledali malo šire, izvan sopstvenog legla, videli bi da ako je Mladić heroj, onda je bilo i drugih junaka koji su činili slična zlodela, pa bi bio red da se i oni nađu u šovinističkom Panteonu. Evo, na primer, Rudolf Hes, zapovednik Aušvica. Taj je pobio preko milion ljudi, valjda je i on neki heroj. Ili Adolf Ajhman, visokorangirani esesovac, čovek koji je organizovao i koordinirao Holokaust, zaslužan je za smrt preko šest miliona ljudi. Udarnik, takoreći heroj i po.

U heroje bi ljubitelji Mladića morali da ubroje sve učesnike konferencije u Vanzeu na kojoj je doneta odluka o sprovođenju konačnog rešenja, na čelu sa Rajnhardom Hajdrihom. Ne treba zaboraviti ni Hermana Geringa koji je stvorio Gestapo. Na kraju, ako je Mladić zaista heroj, onda je još veći heroj, takoreći superheroj – Adolf Hitler, koji je odgovoran za smrt desetina miliona ljudi. Za samo nekoliko godina vođa Trećeg Rajha uspeo je da istrebi tri posto celokupne ljudske populacije na planeti Zemlji.

Ne treba zaboraviti ni heroje manjeg kalibra koji su pripadali drugim ideologijama, ali su bili takođe vrlo efikasni u masovnom istrebljenju ljudskih bića. Tokom staljinističkog terora u Sovjetskom Savezu kroz logore su prošli milioni nevinih građana, a broj postradalih se ni do danas ne zna. Prema podacima koji su dostavljeni Staljinovom nasledniku Nikiti Hruščovu, samo od 1935. do 1940. godine kroz zatvore je prošlo 18.840.000 ljudi, od kojih je najmanje sedam miliona izgubilo živote, čime bi Josif Visarionovič Džugašvili, popularni Koba, mogao da se upiše na listu heroja koju mladićevska fan grupa više poštuje od crkvenog kalendara.

Drug Mao Ce Tung takođe se istakao, pod njegovom vladavinom u Kini je stradalo bar 45 miliona ljudi. Pol Pot je u Kambodži imao na raspolaganju za odstrel znatno manju količinu stanovništva, ali mu to nije smetalo da radi punom parom. Učinak Crvenih Kmera različito se procenjuje, uspeli su da pomore između 25 i 40 posto žitelja sopstvene zemlje, što druga Pota lansira u sam vrh ATP liste heroja-zločinaca.

Individualni proizvođači smrti

Mladićeve obožavaoce ograničava i to što su teški protivnici individualizma, pa poštuju samo zločince koji su ubijali pod okriljem kolektiva, u ime nacije, kao komadanti nadmoćnih vojski, predsednici država, politički rukovodioci ili bar zapovednici neke paravojne formacije. Posve nipodaštavaju razne individualne proizvođače smrti koji su radili na svoju ruku, iz ličnog zadovoljstva, izlažući se riziku da budu uhapšeni, prokaženi i satanizovani, bez ikakvih mogućnosti da ih neka nacionalna ili ideološka grupa prizna za svoje heroje. Iako su razne serijske ubice i silovatelji činili isto što i silni ratni zločinci, oni ne uživaju priznanje patriota i sličnih šovinista ni u sopstvenoj, a kamoli u nekoj drugoj zemlji.

A zaista nema racionalnog razloga da se u šovinističkom Panteonu heroja, rame uz rame sa Ratkom Mladićem, ne nađu i tipovi kao što su Luis Garavito, Pedro Lopez, Mihail Popkov, Semjuel Litl ili Kampatimar Šankarija. Potonji je, primera radi, do 26. godine života uspeo da utamani bar 70 ljudskih bića, takoreći iz zabave. I to bez ikakve logistike, bez vojne sile, bez susedne države koja bi ga pomagala u oružju, novcu, provijantu i ostalim potrepštinama. Čak i bez ideološkog opravdanja koje bi mu dali akademija nauka, udruženje književnika, crkva, intelektualno krilo zločinačkog poduhvata.

Žudnja za zločinom pod maskom patriotizma

Da su mladićevci dosledni u svom kultu smrti, svi navedeni zlotvori bi bili predmet njihovog obožavanja, a oko glava bi im slikali crne oreole. U govoru koji je držao diplomcima Vilijams koledža 1984. godine, Josif Brodski je mladiće i devojke upozoravao da ih u životu neminovno čeka susret sa zlom: “Život je tako struktuiran da Zlo može biti praktično sveprisutno, makar zato što je u stanju da se pojavljuje preobučeno u dobro. Nikada ga nećete videti kako prelazi vaš prag sa najavom: ‘Zdravo, ja sam Zlo!’” Kakva blažena naivnost! Zlo ne samo da je prešlo naš prag, nego se razbaškarilo i odomaćilo, oseća se u našoj kući kao svoj na svome. Čak se i ne skriva ispod obrazine dobra, ili to čini tako neubedljivo da je svakom jasno šta se krije iza providne maske “nacionalnih interesa”, “odbrane golorukog naroda”, “borbe za svoj narod” i sličnih izgovora za zločine i genocid.

Toliko se Zlo odomaćilo da ga malo ko i primećuje, mediji mirno izveštavaju da je srpska javnost podeljena zbog presude Mladiću, neki ga smatraju zločincem, drugi herojem. O tome se govori hladnokrvno, normalno, smirenim tonom, kao o nečemu sasvim uobičajenom, svakodnevnom, kao da se radi o različitim ukusima: neko voli meso, a drugi preferiraju povrće. Skoro niko da se doseti da gleda pravo u lice Zlu.

Pre ravno tri decenije govorio je o tome Radomir Konstantinović na prvoj sesiji Beogradskog kruga: “Ne samo, dakle, što svakodnevno živimo usred ove normalne čudovišnosti i ne samo što smo se svikli na čudovišta, što smo se orodili s njima, nego, evo i sami se preobražavamo u čudovišta; živeti pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma znači, iz dana u dan, sve više pristajati na to nasilje, ali i prihvatiti ga kao svoje – prihvatiti neprihvatljivo: prihvatiti čudovišno kao prirodno. Živimo u svetu (ako je to život) u kome čudovišno postaje prirodno, a prirodno čudovišno. Zbog toga nam čovečnost, kad se sretnemo s njom, izgleda kao nestvarna; ali zbog toga čudovište, tako sveprisutno, jedva da primećujemo. Živeti sa čudovištem, to znači ne primećivati ga, ne videti čudovište kao čudovište”.

Čudovište se razbaškarilo po državnim institucijama, medijima, ustanovama kulture, partijama, društvenim mrežama, ulicama, po mračnim ljudskim dušama. Zacarilo je i nema nameru da siđe sa trona. A sve što govori, misli i radi moglo bi se podvesti pod onu rečenicu Miloša Perovića, bivšeg rodoljubivog pesnika koji je raskrstio sa iluzijama, rečenicu koju navodi Konstantinović u “Filosofiji palanke”: “Žudnja za zločinom u mojoj duši, nepojamna za mene, navukla je masku patriotizma”.

Tomislav Marković