foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Ko ne sluša Kanta, slušaće Fotija i Mohanđija

U Zakonu o oglašavanju postoji jedna stavka koja kaže da je uporedno oglašavanje dozvoljeno ako ne omalovažava niti obezvređuje robu i usluge konkurenta. Zato u reklamama koje se zasnivaju na poređenju u sopstvenu korist nema konkretnih imena, uvek je reč o “običnom deterdžentu za suđe” koji može da opere osam tanjira, dok naš div-junak od deterdženta opere čitavih osam hiljada; “obični deterdžent” ne može da se izbori sa masnim flekama, ali zato naš čarobni prašak – to je pravo rešenje, mogao bi da opere i krvave mrlje na prošlosti da one nisu naš najveći ponos.

Zakon, naravno, ne važi za sve, već samo za ove beznačajne svakodnevne džidža-bidže, dočim mu ne podležu korporacije za proizvodnju i preradu duhovnosti, pogotovo one koje drže monopol na tržištu. Nedavno je menadžer zvorničko-tuzlanske filijale SPC d.o.o., vladika Fotije, zavapio iz dna napaćene svetosavske duše, te na zvaničnom sajtu svoje korporacije objavio encikliku “Reč episkopa Fotija protiv sektaša, spiritista i jogina“.

Potresao se Fotije kad je čuo da se u Bijeljini redovno održava neka vrsta hinduističkih seansi, prosto ne veruje da pravoslavni Srbi „idu na jogu, na nekakve spiritističke seanse i da pristupaju raznim indijskim sektama, da zaboravljaju svoje pravoslavlje, svoje svetosavlje“. „Pravoslavlje je autentična Crkva i autentična duhovnost“, poručio je episkop u reklamnom spotu, jer je to jedini put spasenja, vaše belo će biti zaista belo, za razliku od „obične duhovnosti“ koja ne može da se izbori sa mrljama prvobitnog greha.

Prokleta mogućnost izbora

Necrkveni mediji nisu se bavili Fotijevim traktatom, već su izvestili da je vladika zvorničko-tuzlanski reagovao na to što je supruga Novaka Đokovića, Jelena Đoković, “u pratnji indijskog gurua Mohanđija obišla kosovske svetinje Gračanicu, Pećku patrijaršiju i Visoke Dečane”. Tim povodom, Fotije se u besedi nakon liturgije obrušio na nelojalnu konkurenciju, ne poštujući pravila uporednog oglašavanja: “Ne slušajte, braćo i sestre, učenja raznih gurua istočnjačke religije, samo treba da slušamo našu svetu svetosavsku crkvu”. Tako smo dovedeni pred izbor: Ko ne sluša Mohanđija, slušaće Fotija. Što bi rekao pjesnik: „Prokleta mogućnost izbora mora da postoji“. Takva nam je medijska ponuda, svedena na „ovaj je rekao ovo, a onaj je poručio ono“.

Nedavno je jedan voditelj ABC-a plastično objasnio taj princip: Ako osoba A kaže da napolju pada kiša, a osoba B kaže da napolju ne pada kiša, novinarski posao nije da prenese kako osoba A tvrdi da napolju pada kiša, a osoba B tvrdi da napolju ne pada kiša. Novinarski posao je da otvori jebeni prozor i utvrdi da li pada kiša! Lako je to reći, ali vidi se da tu nema nimalo razumevanja za našu specifični medijsku situaciju. Naime, kod nas niko ne zna gde je prozor, a i strogo je zabranjeno praviti promaju.

Jeste da SPC ima monopol na verskom tržištu, ali ni Đokovićeva PR služba nije za potcenjivanje, pa smo tako u brojnim medijima mogli da čitamo ko je bivši biznismen, a sadašnji guru, ko je sve među poznatima Mohanđijev sledbenik, tako da je Fotije morao da reaguje. Usput smo saznali i šta povezuje Đokovića i Mohanđija – vezanost za bosanske piramide Semira Osmanagića. Guru Mohanđi tvrdi da „visoka frekvencija Bosanskih piramida podržava duhovni razvoj pojedinca”, te da piramide poseduju “jake isceljujuće energije“.

Harmonija neprekidnog klanja i proždiranja

Za razliku od drevne pravoslavne korporacije, Mohanđi je individualni proizvođač i diler duhovnosti, na našem tržištu je prisutan relativno kratko, pa mu direktan napad na konkurenciju ne bi bio baš najmudriji poslovni potez. Na njegovom sajtu ipak možemo pronaći neke diskretne poruke konkurenciji, na primer u tekstu znakovitog naslova „Zašto ne treba nositi crno“. Pita učenik „Oče, zašto mi se uvek čini da me privlači crno?”, a guru odgovara: “To je stvar uma, da biste se prikrili. Kad god želite anonimnost ili da budete negde nevažni, preferirate crnu. Tada poručujete svetu: ‘Ostavite me na miru. Ne uznemiravajte me’”.

Hajde što se okomio na pravoslavni kler koji preferira crnu boju duhovne uniforme, ali neoprostivo je što ove reči udaraju i na Džonija Keša koji je, za razliku od Mohanđija i Fotija, napisao i preradio gomilu antologijskih religioznih pesama, više ima te famozne “autentične duhovnosti” u “God's Gonna Cut You Down”, “Man in Black”, “The Man Comes Around” i “Ain’t No Grave”, nego u svim visokim frekvencijama, nebeskim plesovima duše, svetosavskim nacionalizacijama hrišćanstva i kosovskim zavetima.

I Mohanđi je lirska duša sklona stihovanju, pa je tako obradio Lenonovu “Imagine”, njegova verzija zove se “Reimagine”. Guru opušteno leži na zelenom travnjaku i zamišlja svet bez ljudi koji bi, čim čovečanstvo naprasno izumre, postao svet ljubavi, sklada i sreće u kojem nema straha od ljudi. “Zamisli, / Nema ljudi na zemlji. Samo plavo nebo i ptice / Samo sreća i mir – život i sklad”. Jeste čovek učinio sve što je u njegovoj moći da uništi prirodu, ali to ne znači da je van-ljudski svet divna i harmonična pojava. I svet prirode je prepun patnje, životinje se neprestano međusobno proždiru: srna koju lav kolje – pati i umire u jezivim mukama, miš nimalo ne uživa dok se mačka “igra” s njim, a još manje kad mu zarije zube u grlo.

Travnjak na kojem guru opušteno leži i zamišlja koješta je zapravo klanica. Ptice na plavom nebu (šteta što nije bar zeleno) na prvi pogled deluju kao oličenje mira i sklada, ali ako je u pitanju orao koji se upravo ustremljuje na voluharicu, mislim da bi bilo mnogo uputnije da dotičnu upitamo – dok pokušava da se otme iz orlovih kandži – da li u ovoj poetskoj slici vidi harmoniju ili čist užas. U poeziji je najlakše prepoznati laž, već posle nekoliko stihova, tu se najbolje vidi da li je autor neko ko ima posebno osećanje sveta ili puki folirant.

Duhovnost genocida

S druge strane, ono što Fotije nudi pod firmom “autentične duhovnosti” je još grđe. Vladika zvorničko-tuzlanski poručio je na jednom liturgijskom sabranju kako je zabrana negiranja genocida “verbalni delikt”, to nije demokratija već tiranija nad jednim slobodarskim narodom. Dakle, hrišćanska sloboda u Fotijevom tumačenju je sloboda poricanja genocida u Srebrenici, sloboda da se zapleše na grobovima nevinih žrtava, sloboda za ruganje stradalima i preživelim članovima njihovih porodica. Ništa čudno, s obzirom da je Fotijev prethodnik Vasilije Kačavenda pozdravio Mladićev ulazak u Srebrenicu i blagoslovio njegova ubilačka genocidna dejstva. Ako je to Fotijevo pravoslavlje kao “neizmenjeno, hrišćansko i apostolsko učenje već dve hiljade godina”, onda nema potrebe za krštenjem i posećivanjem pravoslavnih hramova, jer isto učenje može da se pronađe u bilo kojoj razbojničkoj družini.

Kad je prošle godine korona uzimala zalet, kad su zabranjena okupljanja, pa se povela rasprava o odlasku na crkvene službe i o pričešćivanju istom kašikom, Fotije je čvrsto stajao na braniku ugrožavanja ljudskih života. „Kada dođe neko zlo ili epidemija, treba svi da kažemo da je Bog naš moćniji od svakog zla i epidemije i idemo u crkvu da se molimo i pričestimo“, propovedao je vladika svom vernom stadu. Valjda pričešće ima visoke frekvencije i jaku isceljujuću snagu, što bi rekla konkurencija. Pozivao se vladika i na teške teološko-istorijske argumente: “Bog je jači od svake bolesti i iskušenja, jer kada su kroz burnu istoriju bile epidemije i onda su ljudi dolazili u crkvu na molitvu, ispovijedajući se i pričešćujući, bez straha”. Od čoveka koji pravo na negiranje genocida drži za neprikosnoveno, ništa drugo se i ne može očekivati, nema tog života koji bi njemu bio svet, svejedno koja je nacionalnost i veroispovest u pitanju.

Kao i Mohanđi, i Fotije ima neodoljivu potrebu da se izražava u stihovima, mada nikom nije jasno šta im to treba, a ponajmanje ljubiteljima poezije. Vladika je spevao pesmu “Korona” koja počinje gromoglasno: “Kao atomska bomba među nas bačena, / da nas zauvek udalji, da nas razdvoji, / da više bližnjih nema, da nas zaplaše, / do podozrenja, ne dodirni, ne okusi. / Na slave, pognute glave, / ni sporta više nema, samo dilema, /
ljudima se samo oči vide, / da slepi ne bi bili”. Na stranu inventivne rime tipa nema/dilema, zanimljivo je zapaženje da ljudi nisu slepi kad im se vide oči.

Ovce traže pastira

Kad se veliki učitelji duhovnosti prihvate poezije, posle pola stiha se pokaže da je ono što imaju da kažu oveštala banalnost. Pritom obojica nominalno pripadaju velikim religijskim tradicijama koje su dale znamenite, nezaobilazne poetske uzlete, psalme, molitve, himne, hiljade i hiljade stihova. I sad, umesto da čitam Ramajanu, Pjesme prosjaka i prosjakinja, Vede, Upanišade, Damapadu, psalme Davidove, Knjigu o Jovu, Pjesmu nad pjesmama, Propovednika, Pavlove poslanice, Miltona, Blejka i stotine drugih autora i knjiga – meni se nude neprobavljive episkopske i guru sklepotine u koje ne bi zavirio niko ko je ozbiljno pročitao školsku lektiru.

Doduše, iz onoga što pišu i govore ovi učitelji duhovnosti očigledno je da se obraćaju ljudima koji nisu skloni čitanju, onima što su uzeli Bibliju u ruke, slučajno otvorili Knjigu propovednikovu, pogled im pao na stih: “Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige, i ko umnožava znanje umnožava muku”, pa su to shvatili bukvalno i odustali od daljeg umnožavanja muke. Fotije to i ne krije, što je najvidljivije u onoj poruci vernicima: Ne slušajte gurue, slušajte samo našu svetu svetosavsku crkvu, tj. mene.

Nema treće mogućnosti: ili će vernici slušati lažne proroke ili pravoslavne duhovnike. Kako god okreneš, slušanje je jedina opcija, druge nema. Ljudi su zapravo nezrela deca, nesposobna da sama uče, misle i zaključuju, pa im je neophodan tutor kojeg će da slušaju. Svi smo mi ovce kojima treba pastir da nas vodi za ručicu (tačnije – nožicu), pošto sami nismo sposobni da se brinemo o sebi, da razaberemo šta je šta, da razlikujemo laž od istine, da sami spoznajemo svet.

Bekstvo od slobode

Takve ideje mirno prolaze, niko se ne uzbuđuje, niko ne protestuje protiv ovakvog temeljnog vređanja ljudskog dostojanstva. Navikli smo da slušamo, pa nam ne smeta. Poslušnost i pokornost treniramo već stolećima kao najveće vrline, iz generacije u generaciju, kome je još do nekakve slobode mišljenja i neprikosnovenosti pojedinca. Slušali smo kroz istoriju velmože i boljare, knezove i careve, sultane i vezire, vojvode i kmetove, popove i kaluđere, kraljeve i ministre, patrijarhe i vladike, partijske vođe i lokalne kabadahije, svakog ko se dokopao bar malo vlasti nad nama. Prohujaše vekovi, a mi i dalje tražimo vođe koje ćemo slediti, iako nas to ničemu dobrom nije dovelo.

Razumljivo je što se i dalje držimo tutora i bežimo od sopstvene slobode i lične odgovornosti, jer su drugačije ideje tek počele stidljivo da se pomaljaju, a ovde vesti iz sveta sporo stižu. Relativno nedavno je izvesni čudak Imanuel Kant napisao tekst “Šta je prosvećenost?”, ako se ne varam – 1784. godine, koji počinje sledećim rečima: “Prosvećenost je izlazak čovekov iz stanja samoskrivljene nezrelosti. Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog. Ta nezrelost je samoskrivljena onda kad njen uzrok ne leži u nedostatku razuma, nego u pomanjkanju odlučnosti i hrabrosti da se njime služi bez tuđeg rukovođenja. Sapere aude! Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom! – to je, dakle, lozinka prosvećenosti”.

Za dotičnog filozofa prosvećeno doba je ono u kojem se ljudi “u religioznim stvarima bez vođstva drugog sigurno i dobro služe svojim sopstvenim razumom”. Onaj ko skine sa sebe jaram nezrelosti, širiće oko sebe “duh umnog poštovanja sopstvene ličnosti”, a onaj ko odbija da to učini – nogama će pogaziti “sveta prava čovečanstva”. Peva tako Kant himnu ljudskom umu, slobodi i dostojanstvu, ali uzalud, nemamo mi baš poverenja u te pomodne ideje sa trulog Zapada koje bi da nas rasrbe i poture nam lažnu protestantsku mudrost umesto autentičnog domaćeg pravoslavlja i vekovnog svetosavlja koje je nastalo pred Drugi svetski rat.

Bio je kod nas jedan što je propovedao slične ideje, neki Dositej, pa nikako da ga prihvatimo, evo već dvesta godina. Nije ni čudo, s obzirom na to da se rugao našim običajima i tradicijama. Kako lepo reče Jovan Skerlić: “Dositej je prosvećeni zapadnjak i hoće da srpski narod prihvati izrađenu i iskustvom overenu bogatu kulturu naprednih zapadnih naroda; romantičari preziru ‘truli Zapad’ i veruju u ‘srpsku kulturu’, koju nikada nisu ni definisali u čemu se sastoji”. Ne pada nam na pamet da se odajemo takvim izdajničkim delatnostima, pa da ostanemo bez svog kolektivnog identiteta koji se sastoji od mešavine poslušnosti, nezrelosti i ropstva.

Ko je lud da sluša kojekakve belosvetske filozofe i njihove domaće saradnike, da ne kažem kolaborante, kad imamo Fotija i ostale preosvećene vladike kao nosioce vekovnog predanja? Kome dosadi pravoslavna duhovnost, pa bi da proba nešto egzotično, uvek može da nađe nekog Mohanđija ili nekog sličnog instant-gurua. Sve je bolje od zle zapadnjačke kulture koja bi da nas liši tutora i staratelja, i natera da mislimo svojom glavom. Nikad prosvećenost, uvek preosvećenost!

Tomislav Marković