Marković: Rableovski smeh Pere Lukovića

Kolumne, intervjui sa rok zvezdama, recenzije, kritike, reportaže, feljtoni, polemike, komentari, dijalozi, otvorena i zatvorena pisma, putopisi, satire, dnevničke beleške troseda u kabinetu Slobodana Miloševića, roman sa likovima iz stvarnog političkog života i nadrealno fantastičnom fabulom, ukradena pisma Mirjane Marković, sadržaji izmišljenih knjiga, fiktivne TV-satnice, prerade književnih klasika, parodije svih mogućih i nemogućih žanrova, kratke biografije nezaslužnih građana, transkripti izmišljenih razgovora kreatora naše apokalipse – sve je to pisao Petar Luković. Između ostalog. Praktično je nemoguće navesti katalog žanrova u kojima se Luković ogledao, na samosvojan, apartan način, jezikom koji je bio rableovski razigran, sumanuto duhovit i samo njegov.

Lukovićev jezik bio je istinski revolucionaran, anarhičan, unosio je nered i haos u prividni red dominantnog ideološkog poretka koji se zasnivao na krvi i tlu, rušio je ustaljena značenja ispod kojih se skrivao ubilački svetonazor, razarao je oveštale političke fraze neobuzdanim humorom, delovao je kao kiselina na prividno ozbiljni govor zvaničnih ideologa i propagandista, kreatora zla i besprimerne ljudske patnje.

Prosto je neverovatno kako je tom čoveku radio mozak, kakvi su se tu spojevi suludih asocijacija odvijali, kako je obične i banalne situacije pretvarao u nešto neočekivano, kako je ukrštao različite vrste govora, koristeći jezik kako mu se ćefne, neprekidno potvrđujući onu Vinaverovu misao da je jezik radi čoveka, a ne čovek radi jezika. To sam gledao i uživo, na početku rada u redakciji e-novina, kad smo pisali tekstove u četiri ruke. Gledaš i ne veruješ u šta se pretvara sasvim banalna vest, još jedna tipična nepodopština iz našeg političkog života, kad je Luković propusti kroz svoj mentalni filter.

Evo kako počinje jedan tekst iz “Ćorave kutije”, rubrike koja je zvanično trebalo da bude praćenje televizijskog programa, ali se pretvorila u nešto sasvim drugačije: “Astralno telo g. Dragutina Zelenovića svoju је vlasničku transformaciju u javno preduzeće okončalo istog onog dana kad se bivši korisnik ljudskog omotača, s karakterističnim crnim obrvama i sedim loknicama, materijalizovao u studiju TV ‘Politika’ da pravoslavnom pučanstvu ponosno objavi da је postigao duhovnu samorealizaciju, konačno ušao u stanje nirvane i tako, zvanično, postao prvi srpski Buda (sreda; 24. april; 18.10). Predstavljajući republičkog premijera kao bodhisatvu (sanskritski ‘prosvetljeno biće’), uobičajeno koherentni voditelj Radovan Brankov nije izdržao da ne podseti nа to da njegov najdraži gost, sopstvenom voljom, ostaje da dela na fizičkom planu radi spasenja i obogotvorenja ostalih bića, što će na svojoj koži osetiti svaki građanin kad bude рlаćао spiritualnu doplatu od dva dinara na litar benzina ili pet dinara ро flaši rizlinga”.

Zaboravili smo i Zelenovića i Brankova, kao i mnoge druge aktere Miloševićeve crne epohe, ali politička fantastika koju je od njih napravio Luković ostaće za budućnost, kao svedočanstvo o jednom suludom vremenu kada je bilo neophodno pojačati maštu na maksimum da bi se bar donekle dosegla krvava sumanutost realnosti. U eseju “Katastrofe u vazduhu” Josif Brodski je pisao da su knjige Andreja Platonova “sistemu radile ono isto što on radi svojim podanicima”, te da je “njihova stvarna meta duh jezika koji je stvorio to zlo”. Nešto slično su radili Lukovićevi tekstovi nacionalističkom sistemu i duhu koji je stvorio zlo devedesetih godina.

U njegovim tekstovima državni funkcioneri, gospodari života i smrti, bivaju svedeni na ono što zaista jesu i preobražavaju se u jezive klovnove, papirnate likove koji govore besmislice, bizarne figure jednog iščašenog, posuvraćenog sveta koji je odavno rekao zbogom pameti. Taj tekst, pisan na pisaćoj mašini ili na kompjuteru, bio je mali prostor slobode u kojem krvavi despoti više nisu imali vlast. U takozvanoj stvarnosti politički moćnici su uništavali i razarali, rušili i ubijali, igrali su se milionima ljudskih sudbina kao šahovskim pionima. U Lukovićevom tekstu njihova moć je nestajala kao prošlost u zaboravu, bivali su podvrgnuti tretmanu kakav zaslužuju, izvrgnuti ruglu i podsmehu, svedeni na pravu meru sopstvene mizerije.

Evo malog odlomka iz memoara Miloševićevog kauča: “Najviše ne volim kad u posetu mom vlasniku dođe Brana Crnčević! Nije da ja, kao kauč koji ne pripada nijednoj partiji, ne umijem da cenim sve ono što je drug Brana učinio za vaskoliko devizno srpstvo; taman posla da se ja, kao dvosed-vanpartijac & nadstranačko kanabe, ustežem da priznam da bez strica Brane srpsko nacionalno biće ne bi imalo svoj polni identitet – ali, kad on sedne na mene, osećam kao da hoću da se udavim. Naime, moje teritorije, koje striko Crnčević oslobađa svaki put kad me ostavi bez daha, postaju dvosedovska manjina u poređenju sa površinom njegove državnosti, čije moćno naličje osećam kao krst koji matično moram da nosim”. Luković je uzimao nacionalističke fraze, stavljao ih u druge kontekste, igrao se njima i okretao ih protiv onih koji su ih smislili, ogoljujući tu budalastu ideologiju koja ume da proizvede samo smrt i stradanje.

Smeh u Lukovićevim tekstovima deluje oslobađajuće, nije to samo uteha, već istinska sloboda od propagandnih laži i sistema koji su stvorili zlikovci. Jer ta stvarnost mržnje, rata i zločina nije prirodna nepogoda, nije se tek tako stvorila, već su za nju glasali neki milioni birača, opijeni ludačkom ideologijom, zarobljeni u mrtvim floskulama i frazetinama nacionalističkog bezumlja. Ljudi stvaraju realnost, samo od njih zavisi da li će ona biti nalik na pakao ili će izgledati drugačije. Čitanje Lukovićevih tekstova stvaralo je oslobođene ljudi koji bi mogli da stvore i drugačiju realnost. Nažalost, nije ih bilo dovoljno, nikada, većini je lakše da se pokori vladajućem sistemu i da dobrovoljno stavi okove oko vrata.

Iza Lukovićevog humora stajala je jeziva, nepodnošljiva stvarnost užasa i patnje koji je stvorila zemlja u kojoj je živeo i radio. S tim nije mogao nikako da se pomiri, a sve što je pisao bio je ljudski protest protiv zla koje je poteklo iz Beograda. Ovako se prisećao početka agresije na Bosnu i Hercegovinu: “Rat u Sarajevu – za mene u Beogradu – počeo je očajničkim telefonskim pozivima poznatih i nepoznatih Sarajlija koji su, ne znajući šta da rade, zvali Vreme, pokušavajući da nam objasne kako ih granatiraju i ubijaju, sve vreme pitajući samo jedno: zašto? Ideološka panika u redakciji: od onih koji su sumnjali i bili oprezni preko onih koji su sve hteli da provere do onih – među kojima sam i ja – čija je reakcija bila emotivna, da odmah na naslovnu stranu stavimo naslov da je Radovan ubica i zločinac i kriminalac i manijak i kreten i pizda mu materina, dabogda mu kćer snimila još jednu ploču! Kako su telefoni sa Sarajevom radili, sve je izgledalo lako: zvao sam poznate i nepoznate, pokušavajući samo jedno – da objasnim da Karadžić & Debili nikako nisu reprezenti Srpstva, šta god to značilo; da u Beogradu ima ljudi koji su rat sa Sarajevom shvatili strašnije od bilo kojeg strašnog horrora, da je maltene nemoguće da se bombarduje grad koji smo, hteo sam da verujem, svi toliko voleli. U očaju: šta raditi – preko sarajevskih informacija tražio sam i dobio broj Televizije; tražio uredništvo Dnevnika – predstavio se: Petar Luković iz Beograda, novinar, i hteo da poručim da je ono što se sa Sarajevom dešava užasno i da se stidim što sam Srbin u čije se ime isto to Sarajevo bombarduje. Pustili su me u Dnevnik nekoliko večeri zaredom; javio se i Bogdan Bogdanović – ali sem nas dvojice niko više, kao da je čitav Beograd ućutao, jeste ućutao, sklonio pogled od Sarajeva, zaboravio na Sarajevo, nije trenutak, rekli su mi”.

Kada je bilo najteže i najgore, kad su se ljudi preobrazili u ljudoždere, kad je bilo važno i najvažnije – Luković je bio tamo gde je trebalo da bude, u časnoj manjini koja je pružila otpor ubicama. Bio je čudesna, neobična, originalna, samosvojna ličnost u sredini koju karakteriše – kako je govorio pomenuti Bogdan Bogdanović – “porazno uskraćivanje prava na ličnost, neprihvatanje ličnosti, naročito ako je drukčija, druga, drugoslovna”; otuda valjda i svi nesporazumi. Otišao je Pero sa onoga svijeta tamo gde ćemo svi otići, ali je ostavio iza sebe rableovski smeh koji će odjekivati dok god bude jezika koji je imao tu ludu sreću da se u njemu rodi Pera Luković.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo
Marković: Vašar privida
Marković: Debate o Evropi
Marković: Niotkuda vrata
Marković: Đavolje pleme
Marković: Vremensko nevreme
Marković: Lice i naličje
Marković: Vera i osećajnost
Marković: Četnički apokrifi

Brecht: Nepobedivi natpis
Rodić: Bijeg
Batinić: Izgubljena mjera