U potrazi za veličanstvenim rečima
Fondacija S. Fischer iz Berlina i Nemačka akademija za jezik i književnost pokrenule su 2012. godine seriju međunarodnih konferencija pod nazivom “Debates on Europe”. Razgovori o Evropi okupljaju najznačajnije intelektualce, pisce, univerzitetske profesore, stručnjake iz raznih oblasti, političke aktere koji raspravljuju o ključnim društvenim, kulturnim i političkim pitanjima današnjice. Debate se održavaju širom evropskog kontinenta, a najčešće tamo gde sama ideja Evrope nije dovoljno ukorenjena ili se nalazi pod znakom pitanja. Neke od prethodnih konferencija održane su u Minsku, Harkovu, Bukureštu, Skoplju, Sarajevu, Beogradu, Budimpešti, Sankt Peterburgu, Atini, Narvi, Belfastu…
Najnovije izdanje Debata o Evropi održano je ove godine u Sofiji i trajalo je od 24. do 26. februara, pod sloganom “Pronalaženje jezika za rešavanje krize”. Datum konferencije, naravno, nije slučajno izabran, 24. februara navršila se godina otkad je Rusija započela sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu, posle tog datuma ništa u Evropi nije isto. Kremaljski režim u Ukrajini vodi genocidni rat, služeći se granatama, bombama, mecima, svim vrstama oružja i municije. Paralelno sa ratom protiv Ukrajine, Kremlj vodi ratove drugačije vrste širom sveta, gde god je to moguće. Na meti hibridnog rata koji se vodi širenjem dezinformacija i kremaljske propagande već godinama se nalaze, između ostalih, i Bugarska i Balkan. To je bila tema prvog panela u Sofiji koji je, kao i sve ostale debate, održan u Centru za savremenu umetnost “Toplocentrala”.
Negativna i parazitska ruska propaganda
U razgovoru su učestvovali poznati britanski novinar i rektor IWM-a Misha Glenny, profesorka sociologije na Univerzitetu Sveti Kliment Ohridski u Sofiji Milena Iakimova, i Senad Pećanin, advokat, novinar i dugogodišnji urednik BH Dana iz Bosne i Hercegovine. Debata je održana pod naslovom “Borba za uticaj. Kuda se to Evropa uputila – i sa kim?”, a razgovor je moderirao Daniel Smilov, profesor političke teorije na Univerzitetu u Sofiji i programski direktor Centra za liberalne strategije.
Profesorka Iakimova govorila je o malignom ruskom uticaju koji je u bugarskim medijima intenziviran od 2013. godine. To je samo deo mnogo šireg plana, po rečima Iakimove, Bugarska je “mali segment ruskog plena za destabilizaciju Evrope”. Ruska propaganda nastoji da dovede do krize realnosti, nagrizajući tradicionalnu podelu na istinu i laž. Nema više istine i laži, ruska propaganda više ne operiše u sistemu gde te reči nešto uopšte znače, već sve smešta u sferu plauzibilnosti. Umesto da se služi argumentima i činjenicama, dokazima i faktografijom, ruska propaganda sve to jednostavno zanemaruje i igra na emocije, na ono što je iracionalno u ljudima.
Pri kraju razgovora, Iakimova je definisala ključne osobine ruske propagande, ona je negativna i parazitska. Negativna, jer ne nudi nikakva rešenja za bilo koji realan problem, već se usredsređuje isključivo na demonizaciju: Zapad je dekadentan i osuđen na propast, demokratija ne funkcioniše, Evropska unija je neodrživa itd. Parazitska, jer ne smišlja nove ideje, već se oslanja na već postojeće narative u društvima na koje želi da vrši uticaj. Na primer, preuzme postojeću kritiku kapitalizma koja postoji u okviru zapadnog demokratskog društva i uz par sitnih intervencija neosetno je preinači u antizapadnu propagandu. Odjednom se legitimna kritika kapitalističkog sistema i sva nastojanja da se on popravi i promeni pretvori u dogmu da čitavo zapadno društvo treba srušiti, jer je nepopravljivo. Naravno, pošto je ruska propaganda negativna, ona ne nudi nikakvu alternativu za sistem koji treba uništiti. Takve lukave propagandne metode dobro su poznate i nama u Srbiji, ali i na čitavom prostoru bivše Jugoslavije.
Bregzit, primer za sve
Misha Glenny je govorio o ruskom uticaju na zapadne zemlje, pre svega na Veliku Britaniju i Sjedinjene Američke Države. Uplitanje Kremlja u izborni proces u SAD-u uticalo je na to da Donald Tramp pobedi na izborima za predsednika, a sličan nezakonit uticaj sproveden je i u Velikoj Britaniji, što je dovelo do Bregzita. Ti uspesi ohrabrili su Vladimira Putina, uverili ga da je demokratija zaista na ivici propasti, i olakšali mu odluku da nastavi sa imperijalističkom politikom.
Govorio je i o stanju u Velikoj Britaniji nakon Bregzita, o katastrofalnim posledicama te odluke koje polako dolaze na naplatu. Bilo je tu čak i pomalo bizarnih podataka. Na primer, prošle godine je u Britaniju ušlo najviše migranata posle Drugog svetskog rata. Međutim, pošto je Vlada nastrojena antiemigrantski, ona nastoji da sakrije te podatke od javnosti, pretvarajući se da se ne događa ništa spektakularno. Njegov zaključak je jasan i nedvosmislen: “Bregzit je primer za sve da nipošto ne treba napuštati Evropsku uniju”.
Senad Pećanin izložio je detaljnu, široku sliku pogubnog ruskog uticaja na Balkanu koja nam je, nažalost, dobro poznata iz iskustva. Ruski režim koristi Srbiju kao oružje za pokoravanje susednih zemalja, Crne Gore, Kosova, Bosne i Hercegovine. U Crnoj Gori je kao oruđe za sprovođenje ruske i srpske politike poslužila Srpska pravoslavna crkva koja je pokrenula litijaški pokret i dovela do promena zapadnog kursa ove države. Pre promene vlasti 2020. godine, Crna Gora je bila jasno prozapadno opredeljena, na korak od Evropske unije, a danas je došla dotle da polako postaje deo srpskog i ruskog sveta. Nažalost, u tome su učestvovale i ambasade mnogih zapadnih zemalja. Srbija nije uvela sankcije Rusiji i zbog toga ne trpi posledice, grupa Vagner po svemu sudeći mobiliše dobrovoljce po Srbiji, ruska propaganda je dosegla maksimum, na početku rata jedan tabloid je objavio čak da je zapravo Ukrajina napala Rusiju. Na sve to nema adekvatnog odgovora iz EU i SAD-a.
Misha Glenny je izneo zanimljiv komentar na ruski uticaj u ovom delu sveta: Evropska unija treba da primi sve zemlje Balkana u punopravno članstvo, to je samo 20 miliona ljudi, takoreći ništa za Evropu. Možda bi to zaista i bilo najbolje rešenje, ma koliko delovalo utopijski.
Demografija između recepcije i realnosti
Drugog dana održane su dve javne debate, a tema prve je bila “Zašto su brojevi bitni”. Debata je bila dvodelna: u prvom delu su govorili Veronica Anghel, univerzitetska profesorka iz Rumunije koja predaje u Italiji, i poznati britanski novinar Tim Judah. U drugom delu debate gosti su bili bugarski novinar i urednik Ognyan Georgiev i Kristof Bender, zamenik direktora Evropske inicijative za stabilnost, koji dolazi iz Austrije. Moderator je sve vreme bio Carl Henrik Fredriksson, urednik, esejista i prevodilac iz Švedske koji živi u Beču, a ujedno je programski direktor “Debata o Evropi”.
Razgovor je vođen o demografskim temama, rapidnom padu broja stanovnika u mnogim evropskim zemljama, pa i Bugarskoj, o migracijama i problemima koji su s skopčani sa ubrzanim kretanjem stanovništva. Veronica Anghel iznela je zanimljive podatke koji govore o neskladu raširenih shvatanja o količini migracija i stvarnog stanja. Na primer, na svetu samo 3,6 posto ljudi ne žive u državi u kojoj su se rodili, a u Evropi taj procenat je između osam i devet. Skromni podaci u odnosu na očekivanja i uobičajenu percepciju.
Za poslednjih 30 godina broj stanovnika Bugarske se drastično smanjio, za skoro dva miliona, a sličan trend je prisutan i u mnogim drugim zemljama Istočne Evrope. Za to su najzaslužnija dva faktora: pad nataliteta (oko 60 posto) i emigracija, uglavnom u razvijenije evropske zemlje (oko 40 posto). Zapadna Evropa ima veliku potrebu za radnom snagom, pa je tako, kako kaže Tim Judah, samo tokom prošle godine u Veliku Britaniju emigriralo 75.000 ljudi iz Hong Konga.
Za to vreme, radna snaga se u manje razvijenim zemljama nadoknađuje emigracijom iz Azije, pa tako Filipinci rade na Kosovu i u Albaniji, a vozači iz Šri Lanke u Srbiji. Uprkos utisku da su migracije ogromne i sveopšte, podaci koje navodi Anghel govore da je ipak reč o malom broju u odnosu na ukupnu populaciju. Ona je navela i da opšte uverenje da je svuda u Evropi natalitet u minusu nije baš tačno, statistika govori da neke zemlje imaju pozitivan natalitet, na primer Švedska, Kipar ili Danska.
Zemlja koja se prazni
Pošto se tokom debate povremeno upotrebljavala sintagma “demografska katastrofa”, na to je reagovao jedan gospodin iz publike koji se javio za reč i rekao da za njega to nije katastrofa, već za koncept nacije. Na toj liniji je bio i deo izlaganja Ognyana Georgieva koji je rekao da se u SAD-u ne koristi tako apokaliptičan izraz, već se govori o problemu. Razumljivo, problemi se rešavaju, a katastrofa se ne da savladati, pa ne vredi ni pokušavati. Demografske promene zahvataju čitav svet, pa tako recimo gradovi u SAD-u koji su daleko od obala poslednjih godina doživljavaju rast stanovništva, što ranije nije bio slučaj.
Kristof Bender smatra da čitavu stvar ne treba dramatizovati, ako postoji potreba za radnicima – radnici će doći, ljudi su se oduvek selili tamo gde imaju bolje uslove za život. Glas iz publike je podsetio da do migracija ne dolazi samo iz ekonomskih razloga, već i iz političkih, ljudi odlaze zbog nefunkcionalnih institucija, korupcije, nepravde. Bender se s tim složio, ništa bez vladavine zakona, uz važnu napomenu da ne može Nemačka da reši probleme Bugarske, to moraju da učine njeni građani, nema ko drugi. Georgiev misli slično, masovni odlazak je cena ulaska u EU, “moramo sami da rešimo svoje probleme”, tada će se i emigracija smanjiti. Još jedan gledalac iz publike je ukazao da postoje i interne emigracije, neki gradovi u Bugarskoj se povećavaju, dok se čitave oblasti prazne i pustoše. Georgiev je na to uzvratio dosta pesimističnim zaključkom da su neka mesta jednostavno prokleta, osuđena na propast (doomed) i da se tu ništa ne može učiniti. Kristof Bender smatra da bi se ipak nešto moglo učiniti, preusmeravanjem novca iz EU fondova, ali za to je neophodan uređeniji sistem, odgovornije raspolaganje novcem, nelogično je očekivati da neki funkcioner u Briselu rešava problem napuštenih delova zemlje u Bugarskoj.
Debate su bile izuzetno posećene, a najviše ljudi je došlo na onu održanu u subotu uveče, sala je bila dupke puna, što nije ni čudo jer je bilo u pitanju “bugarsko veče”. Učesnici su bili: Alek Popov, jedan od najprevođenijih i najpopularnijih bugarskih pisaca i Ivan Krastev, svetski poznat bugarski politikolog, direktor Centra za liberalne strategije. Moderatorka je bila Bilyana Kourtasheva, profesorka književnosti na Novom bugarskom univerzitetu u Sofiji.
Polazna tačka razgovora o demografiji i književnosti bio je najnoviji roman Aleka Popova “Misija: Turan” u kojem je na njegov karakterističan satiričan i ironičan način tretirana opsesija brojnošću i veličinom nacije. U romanu pisac pod maskom antropologa odlazi i Sibir da pronađe navodne proto-Bugare, koji bi mogli da nadoknade manjak stanovništva u domovini. Tokom razgovora se pokazalo da granica između literarne fikcije i politički realnosti nije baš čvrsta, a da stvarnost ponekad ume da bude apsurdnija od satire.
Spas od ruskog imperijalizma
U nedelju, 26. februara održana je završna debata pod nazivom “Evropske perspektive. Zašto bi bilo ko želeo da se priključi Evropskoj uniji?”, a nakon toga su zaključne govore održali ukrajinska spisateljica Kateryna Mishchenko i bugarski pisac Georgi Gospodinov. Na tribini su učestvovali istoričarka Dubravka Stojanović iz Srbije, Vesela Černeva, zamenik direktora Evropskog saveta za spoljne odnose i šef kancelarije u Sofiji, Stanislav Secrieru iz Moldavije, viši analitičar u Evropskom institutu za bezbednosne studije i Irina Vidanava, suosnivač i izvršni direktor CitiDog.io, vodećeg nezavisnog onlajn medija o Minsku, Belorusiji i Belorusima širom sveta. Moderator je bio novinar Michael Martens.
Martens je podsetio na razne obeshrabrujuće izjave evropskih zvaničnika u pogledu proširenja EU i pitao: Zašto oni koji žele u EU misle da je to uopšte moguće? Secrieru je imao jednostavan odgovor: Mi ćemo brinuti o onome što zavisi od nas. Pričao je o tegobnom putu Moldavije ka EU, o iznenadnom statusu kandidata koji su dobili prošle godine, usled rata Rusije protiv Ukrajine. Ne treba zaboraviti ni da je Rusija na tlu Moldavije formirala paradržavnu tvorevinu Pridnjestrovlje, te da je ova mala zemlja izložena ruskom uticaju, a nalazi se i u planovima Kremlja za destabilizaciju. Za Moldaviju su evro-atlantske integracije jedini spas od ruskog imperijalizma.
Stojanović je započela duhovitom opaskom: Ne slažem se sa pitanjem. Potom je govorila o ruskoj propagandi u Srbiji, te o paradoksalnoj činjenici da srpskoj političkoj, ekonomskoj, intelektualnoj i svakoj drugoj eliti nije u interesu ulazak u Evropsku uniju. Vučiću se ne isplati ulazak u EU, njega samo zanima da uzima novac iz evropskih fondova, otuda stvaranje privida da je Srbija na evropskom putu, mada aktuelna vlast i elite čine sve što mogu da nikada ne postanemo deo Evrope. U uređenom društvu i sistemu oni jednostavno ne bi imali privilegije koje sada imaju, niti bi bili na pozicijama moći. Aktivnom propagandom iz godine u godinu se smanjuje raspoloženje stanovništva za ulazak u EU, uprkos tome što bi Srbija bez Evrope bila puki siromah.
Čežnja za Evropom i slobodom
Irina Vidanava izložila je sliku o Belorusiji koja predstavlja suštu suprotnost Srbiji. Belorusi se osećaju kao Evropljani i znaju da je EU za njih san. Nebo je zatvoreno, mogu da lete samo u Rusiju i još par zemalja, zemlja je pretvorena u zatvor pod diktaturom Aleksandra Lukašenka, uz podršku Kremlja. Na hiljade ljudi nalaze se u zatvorima jer su učestvovali u protestima, to su sve politički zatvorenici. Samo pet posto ima šengensku vizu, većina ne može nigde da putuje. Nikada nisu bili u Evropi, nikada je nisu videli, ali i dalje imaju pozitivan stav prema zapadnom načinu života. Pod time se podrazumevaju podjednako visok životni standard i demokratske vrednosti, ovo drugo i više. U anketi koju je radio njen portal jedan mladi Belorus je rekao da ga u Evropi najviše privlači to što tamo postoji drugačiji odnos prema ličnosti. Tamo se pojedinac poštuje, ima slobodu izbora, ne progoni se i ne tretira kao podanik.
Završni govori koje su održali Kateryna Mishchenko i Georgi Gospodinov prevedeni su na naš jezik i objavljeni na Peščaniku, potonji je dostupan i na Nomadu, pod naslovom “Hronostalgija, ili o agresiji prošlosti”. Naravno, ovo su samo neki akcenti bogatih i sadržajnih razgovora koji su vođeni u Sofiji, a snimci svih javnih debata biće uskoro dostupni na zvaničnom YouTube kanalu “Debates on Europe”.
Pored javnih debata koje su bile otvorene za sve, Fondacija S. Fischer i Nemačka akademija za jezik i književnost, u saradnji sa lokalnim partnerima, za učesnike i goste upriličili su još nekoliko programa. Obilazak Bojanske crkve, muzeja, predavanje Momchila Metodieva o ulozi pravoslavne crkve u društvu kroz nedavnu istoriju, interne sesije na kojima su govorili proevropski bugarski političari i predstavnici građanskog društva.
Reči Thomasa Manna
Kratki prikaz sofijskih razgovora o Evropi možda je najbolje završiti rečima Thomasa Manna koje su citirane više puta tokom debata. U septembru 1939. godine Mann je napisao govor „Problem slobode“ za predstojeći Međunarodni kongres PEN-a. Kongres nije održan, jer je nacistička Nemačka napala Poljsku, ali su ostale Mannove reči koje su aktuelne i danas:
“Moramo se usuditi da ponovo upotrebimo te veličanstvene reči kao što su ‘sloboda’, ‘istina’ ili ‘pravda’. I moramo ponovo naučiti da ih koristimo bez skeptične distance ili čak ironije kojima su decenijama opterećivane. Ako to ne učinimo, onda ostavljamo otvoreno polje upravo za one sile koje ne pokazuju ništa osim prezira prema međunarodnom pravu, šire laži o prošlosti i sadašnjosti i prete da potpuno unište slobodu”. Bitka za prave vrednosti počinje i završava se u jeziku.