Kad već niko drugi neće da nas požali, moramo sami da oplakujemo svoju nesrećnu sudbinu. Samosažaljenje je zavodljiva emocija, možda čak i neka vrsta narkotika, to kad uhvati ne pušta. Ore se žalopojke, jecaji, krici, jauci i leleci diljem takozvane javnosti, suza suzu stiže, vapaj ne stigne da zamre, a ridaj ga već preseče i sve se stopi u jedan prolamajući grcaj. Nema dovoljno tekućine u suznim žlezdama da osvešta sve nepravde koje su nam nanete.
U zapevanju tužbalica iz bijela grla prednjači takozvana intelektualna elita, najumnije i najučenije glave našeg mnogostradalnog napaćenog naroda. Univerzitetski profesori, akademici, pisci, intelektualci sveopšte prakse po vasceli dan i po celu bogovetnu noć bdiju nad usudom nacije, sa zabrinutim izrazom lica u predelu glave, hukću od narodne muke i nacionalnog neprebola, kruže po mestu boravka i povremeno opauče američki plakar nogom, da mu se osvete za sva zla naneta nebeskom narodu.
Šta nam rade?
Iz duboke zabrinutosti za naciju (oko 3 mm, prema poslednjim merenjima) izronilo je ključno filozofsko pitanje srpskog čovečanstva koje su umnici formulisali prevodeći vapaje i leleke na ljudski jezik. Pitanje glasi: Šta nam rade? Ponavljaju tu pitalicu pametari kao mantru, malo u sebi a malo van sebe, ne bi li dokučili neki odgovor, ne bi li pronašli izlaz iz tunela vekovne patnje i tradicionalnog jada.
Demonski Zapad je upregao sve sile, uglavnom nečiste, ne bi li nas rasrbio, menjaju nam svest podmuklim metodama neokortikalnog rata, e da bismo zaboravili kosovski zavet, Lazarevu kletvu i predačku letvu, junaštvo Miloša Obilića i ostalih kosovskih osvetnika. Od srpske kulture dušmani napraviše evropsku koloniju, nalazimo se pod opsadom podlih umetničkih dela sa zapadne strane, kako bismo se odrekli drevnih srpskih običaja, vere naše pravoslavne, epskog deseterca, porodičnog nasilja, kazana za pečenje rakije i ostali bez nacionalnog identiteta, goli kao pištolj na svetskoj vetrometini.
Ne traje stanje opsade od juče, niti od prekjuče, već vekovima smo na meti velikih i malih sila, ugroženi smo po difoltu nacionalnog bića, oduvek i zauvek. Možda u tome leži uzrok našeg svekolikog jada, mada preovladavaju tumačenja metafizičke škole integralnog srpstva, koja poreklo domicilne muke vide u pradavnom iskonu, prapočelu, drevnom ambisu koji prethodi stvaranju sveta, a možda je stariji i od božanske egzistencije. Sve na svetu je privremeno i prolazno, samo je naš neprebol večan.
Nema leka, nema pomoći
Obreli smo se u ćorsokaku i bezizlazu, što nam se neobično dopalo, pa smo postavili dodatne barikade, ogradili se od sveta koji stoji s onu stranu brda, i prepustili se izgradnji autohtonog mučeništva sačinjenog od ozlojeđenosti i ogorčenosti u velikim dozama. Taj pomalo egzotični koktel proglasili smo nacionalnim identitetom, ljubomorno ga čuvamo od svih nasrtaja iz spoljnog sveta koji, na našu veliku žalost, nastavlja da egzistira i da krivuda nekim svojim putem, nama posve nerazumljivim.
Veli Radomir Konstantinović: “Palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. (…) Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetosti iz istorije. Ali, i kada je oglašava za prokletstvo, on hoće tu izuzetost. Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena”.
Odanost izabranom prokletstvu odjekuje na svakom koraku: Ovde se nikada ništa neće promeniti. Kod nas je i Bog rekao laku noć. Ili, što reče pesnik: “Nama biće uvek sutra što i danas, / uvek isto piće, uvek ista čaša”, “sve u istom krugu, sve na istoj stazi”. Da bismo osigurali trajnost sopstvenoj fiktivnoj muci, morali smo da je proglasimo neizlečivom. U eseju “Reč protiv lične nesreće” Milovan Danojlić o tome eksplicitno govori: “Naše muke iščezavaju tek onda kad svaka uzme što joj pripada. Naša je muka rođena u zaveri protiv svih; bližnji nam ne mogu pomoći da iz nje izađemo”. Nesreća je naš usud, naša sudbina, nepromenljiva i večna. Nema pomoći, nema leka, jer “ništa nije ništa nam bilo dano”.
Zatvoreni izlazi
Danojlić daje fatalistički zaključak, konačno ishodište svih lutanja, svih nastojanja da se nekako zaleči lična nesreća i izađe iz začaranog kruga patnje, svih tumaranja koja neodoljivo podsećaju na tapkanje u mestu: “Svi su nam izlazi zatvoreni”. Pa zar baš svi? Ko ih je tako volšebno zakračunao? Čime su zatvoreni? Nekom teškom preteškom stenčugom koju nejake ljudske ruke ne mogu maknuti ni za milimetar? Da nisu svi otvori na našoj pećini zaliveni betonom? Zamandaljeni blindiranim vratima sa šifrovanim bravama koje ni raskovnik ne može otključati?
Ili je istina znatno jednostavnija: pisac je dobrovoljno vezan za tu svoju mistifikovanu muku, ne bi je napustio po cenu života, ne bi je dao ni za šta na svetu, pa traži providne izgovore za svoje zatočeništvo. Umesto da prizna kako za njega na ovom svetu nema većeg užitka od upornog istrajavanja u osećanjima ozlojeđenosti, ogorčenosti, pizme, kivnosti, pasjaluka, resantimana, u nezamenljivom osećanju da smo tuđa žrtva – pisac nas ubeđuje kako pati od neizlečive bolesti. Nije njemu prijatno da nosi u grudima grumen bola za koji nema leka, ali šta drugo može da čini kad nema izlaza iz patništva.
Za razliku od njega, junak “Zapisa iz podzemlja” Fjodora Dostojevskog nije bio tako stidljiv, naprotiv, on od samog početka romana paradira zaljubljenošću u sopstvenu bolest: “Ja sam bolestan čovek… Zao. Nesimpatičan. (…) Ne, gospodo, ja neću da se lečim. Za inat neću da se lečim. Vi to sigurno ne možete razumeti. A ja, vidite, razumem… Nаrаvno, ne mogu vаm objаsniti kome ću zаprаvo u ovom slučаju zаpаpriti svojim inаtom. Znаm vrlo dobro dа lekаrimа nikаko ne mogu nаpаkostiti time što se ne lečim kod njih. Znam bolje nego iko da ću time samo sebi naškoditi. Pa ipak, ne lečim se. Eto tako, prosto iz zlobe”. Njemu je dobro u podzemnom ćorsokaku i ne pokušava da nas obmane kako bi se rado preselio u neke svetlije odaje, samo, eto, niotkuda vrata. On se u bezizlazu oseća kao kod kuće, ponosan na sopstveno zatočeništvo.
Kada sviću tapete
Ako samo za jedan trenutak odvojimo pogled od rane koju brižljivo negujemo i zalivamo suzama samosažaljenja, ako se samo za jedan čas distanciramo od osećanja opljačkanosti, uskraćenosti, osujećenosti, ako za milisekund posumnjamo u dogmu da smo tuđa žrtva, možda i ugledamo neki izlaz. Evo jednog na vidiku, odmah se pojavio i objavio nam se preko poljskog pesnika Zbignjeva Herberta koji je imao mnogo više razloga da se žali na sudbinu od Danojlića, Ćosića, Bećkovića i ostalih dežurnih narikača, pa ipak to nije činio. Pesma kao izlaz:
Zašto klasici
1
U četvrtoj knjizi Peloponeskog rata
Tukidid priča povest svog neuspelog pohoda
sred drugih govora vojskovođa
bitaka opsada kuge
guste mreže intriga
diplomatskih akcija
ta epizoda je kao igla
u senu
atinska kolonija Amfipolj
pala je u Brazidine ruke
zato što je Tukidid zakasnio da pritekne u
pomoć
platio je za to rodnom gradu
doživotnim izgnanstvom
izgnanici svih vremena
znaju kakva je to cena
2
Generali poslednjih ratova
ako im se dogodi neka afera
cvile na kolenima pred potomcima
hvale svoje junaštvo
i nevinost
optužuju potčinjene
zavidljive drugove
nenaklonjene vetrove
Tukidid govori samo
da je imao sedam brodova
da je bila zima
i da je brzo plovio
3
Ako tema umetnosti
bude razbijen krčag
mala razbijena duša
s velikim sažaljevanjem sebe
ono što iza nas ostane
biće kao plač ljubavnika
u malom prljavom hotelu
kada sviću tapete
Klasicima protiv žrtvinga
Eto zašto klasici, a ne ove nepodnošljive kukumavke, večno rasplakane nad ličnom i opštenarodnom nesrećom koja ne postoji, uvek spremne da upere kažiprst prema najbližem izmišljenom neprijatelju kog okrivljuju za sve nevolje. Iza njih ostaje samo plač ljubavnika nacije u malom prljavom ćumezu kada sviću tapete na kojima dominiraju folklorni motivi, četiri ocila i kosovski božuri. Klasicima protiv žrtvinga, to je pouzdana formula. Ima li još kakvog izlaza iz pećine?
Evo, recimo, Epikur daje ovakav putokaz: “Ne biti gladan, ne biti žedan, ne smrzavati se, to je glas tela. Ko to ima i sme se nadati da će to imati i u budućnosti, taj bi se u blaženstvu mogao nadmetati i s Divom”. Pa zar samo to? Naši elitni čemernici poseduju neuporedivo više od minimuma koji je Epikuru dovoljan za božansko blaženstvo, ali im to ništa ne pomaže. Pjer Ado tumači osnovnu misao epikurejstva, pa veli: “Uloga filozofije jeste da nas podučava da razborito tragamo za jedinim istinskim zadovoljstvom, a to je čisto zadovoljstvo postojanja”.
Samo to? Nemoguće da je tako jednostavno. Ovo su već neke teške čarlame smišljene samo da napakoste našem napaćenom narodu i da ga otrgnu od ljubljenog čemera, ne bi li ga lišile nacionalnog identiteta. Kakva crna radost postojanja kad se sve zaverilo protiv nas? Za ovakve zamlate poput Epikura i slične boranije naš narod je odavno smislio adekvatan protivotrov u vidu krilatice: Nemoj da filozofiraš!
Belosvetska ujdurma
Čitanje je očigledno opasna rabota. Koju god knjigu da otvoriš – u njoj pronađeš bar jedan izlaz iz bezizlaza. I onda brzo postane jasno da ne samo da nam nisu svi izlazi zatvoreni, već da izlaza ima koliko ti duša ište, tolika vrata ni najdugovečniji čovek neće stići da otvori. Nije naš svet tek tako, od puke dosade i duga vremena, razvio duboki otpor prema svim oblicima pevanja i mišljenja.
Iz tog žilavog otpora isijava goli instinkt samoodržanja. Široke narodne mase za svoj nečitalački napor dobijaju zdušnu podršku od intelektualne elite kojoj je čitanje osnovni posao. Oni su silne knjige, istina, pročitali, pa zato iz prve ruke znaju da je sva ta pisana reč, kultura, misaoni napor, književna transpozicija – samo belosvetska ujdurma koja bi da nas odvoji od rodne zatvorske ćelije i sladostrasnog uživanja u čemeru i jadu. Džaba su belosvetski pisci i mislioci mrčili pergament, hartiju i papiruse, ne nasedamo mi tako lako na prevare kojekavih podvaladžija. Što bi rekla popularna narodna pesma: Ne mogu nam knjige ništa, jači smo od sudbine!