Predrag Čudić poznatiji je kao esejista, prozaista i pesnik za koliko-toliko odrasle, nego kao pesnik za decu, ali postoji osnovana sumnja da hiljade onih koji nikada nisu pročitali neku njegovu pesmu za decu znaju neke Čudićeve stihove naizust. Znate onu: “Kocka do kocke – kockica, / kroz prostor i kroz vreme, / i uvek nova pitanja, / i uvek nove teme…” iz najavne špice za dečju emisiju “Kocka, kocka, kockica”? Autor tih stihova je Predrag Čudić. Tu pesmu nećete naći u ovom izboru, Čudić je nikada nije ni objavio u nekoj knjizi, smatrajući je suviše prigodnom, ali je red da se to pomene: ako nam se već neki stihovi vrzmaju po glavi, nije zgoreg da znamo i ko ih je smislio.
Pesme sa duplim dnom
Pišući pogovor za knjigu “Nastrana vrana” Milana Milišića, Čudić je izrekao i nekoliko poetičkih opaski koje je delio s Milišićem, kad je u pitanju poezija za decu. Čudić kaže da je Milišić znao da “književnost za decu ne sme da ostane u ravni primenjene, stihovane pedagogije, što se često pretvaralo kod najglasnijih pesnika u demagogiju (treba voleti domovinu, Tita, braniti ih lepotom, prati ruke pre i posle jela i poštovati starije, pogotovo kad nisu u pravu, kad dave i popuju), već da njene nove puteve treba tražiti u starim receptima alegorijskih priča poput Carevog novog odela, Gulivera, Malog princa i sl.” Sećajući se vremena kad je Milišić bio urednik radijske emisije za decu “Porodični krug sredom”, Čudić kaže: “Bio sam jedan od vernih saradnika njegovih emisija pišući stihove na zadate teme i u jednom smo se sasvim slagali: dečije pesme mogu biti odlična persiflaža za nešto sasvim drugo. Oblačeći u ruho dečijih pesama satiru bili smo zadovoljni što se i na državnom radiju mogu proturiti neke stvari zbog kojih deca neće biti gluplja.”
Njegove pesme za decu često imaju tu drugu, satiričnu dimenziju. Pesma ima duplo dno, ispod nevine sadržine namenjene deci, krije se i drugi sloj značenja, ne baš tako bezazlen. Jedna od najboljih pesama ovog tipa je “Buvlja pijaca i ja”, koja počinje ovako:
Na pijaci buvljoj jednog jutra
Preprodavah svoje bolje sutra.
Mušterija jedna, jako mudra
Zaviruje u sutra iznutra.
Mušterija, budući inteligentna, ne veruje nakupcu boljeg sutra na reč, nego proverava kvalitet robe na tezgi, te nalazi razne falinke:
O, sramote, o drskosti prave
Iznutra vam sutra bez postave.
(…)
O, zakrpa, o bezbroj repova,
Sutra vam je zbir šupljih džepova.
Iako se poslednjim distihom pesma završava, pa nismo saznali kako se čitava stvar završila, reklo bi se da do kupoprodaje nije ni došlo. Nesumnjivo je da ova pesma, iako namenjena deci, ima satirični sadržaj. Em se bolje sutra prodaje na buvljaku, što znači da je u pitanju rabljena roba, em se na prvi dodir vidi da je reč o artiklu bednog kvaliteta. Sistem koji je obećavao bolje sutra odavno je uništen zarad lošijeg danas, ali pesmi to nimalo ne smeta, samo što je njen satirični potencijal sada u drugom planu, a ono što je čini živom su čisto književni kvaliteti: ludizam, duhovite leoninske rime, iščašena perspektiva, konkretizacija jedne apstraktne ideje koja je pretvorena u odevni predmet, i čudesan pesnički humor.
Zašto kuče, a ne ništa?
U pesmi “Kako postaje kuče” ovo postaje još vidljivije. Pesma je kratka, sačinjena je od tri distiha, pa je navodimo u celini:
Večna pitanja mene muče:
Kako ni iz čeg postane kuče?
Zalaje na svet prilično sviklo
Nešto što je ni iz čeg niklo,
Nešto što nije postojalo
Postade režalo i lajalo!?
Satirična namera je jasno vidljiva u samom odabiru kučeta, a Čudićeva zaokupljenost psima čuvarima poretka doći će do svog punog izražaja u poemi “Bajka o Vučku”. Međutim, taj sloj pesme je samo površinski, a ispod njega se kriju mnogo dublje stvari. Na primer, Čudić je uspeo da jedno od ozbiljnijih filozofskih pitanja pretvori u pesmu za decu. Pitanje “zašto postoji nešto, a ne ništa”, postavljeno je iz mrtvoozbiljne perspektive filozofa koji se bavi isključivo ključnim problemima ljudske egzistencije i ništa ga drugo pod milim bogom ne interesuje, u okvirima koji zahtevaju suvoparan odgovor, jezikom strogih pojmova koji ne trpi humor i sprdačinu. Dušan Pajin je dao mali istorijski pregled ove filozofske pitalice: “Pitanje je najpre postavio Lajbnic (u sedmom paragrafu svog teksta ‘Principes de la nature et de la grace fondees en raison’). Hajdeger ga naziva temeljnim pitanjem metafizike. Lajbnic postavlja pitanje zašto uopšte svet i zašto baš ovakav svet, a ne neki drugačiji? Kao da zna odgovor na drugo pitanje Vitegenštajn konstatuje: ‘Nije mistično kako je svet nego da on jeste’ i brzo dodaje – ‘Za odgovor koji se ne može izreći ne može se izreći ni pitanje’.“
I sad, ispred namrštenog filozofovog čela, koji se pita otkud to “nešto” i da li se to uopšte može pitati, odjednom niotkuda bane – kuče! Skandalozno! Kada se “nešto” iz filozofskog pitanja konkretizuje baš u kuče, i pitanje dobija komičan karakter. Ili, bolje rečeno, prava pitanja zvuče zaista ozbiljno tek kada ih postavimo u humornom ključu. Jer su neke bitne spoznaje o svetu dostupne samo smehu, kako kaže Mihail Bahtin. Na primer, to da ne možemo znati kako je svet nastao (kao što ne možemo saznati manje-više ništa što nas stvarno muči) čitav problem prebacuje u oblast humora.
Čudić to pomeranje izvodi majstorski. Ne samo da je kuče nastalo ni iz čega, nego tako sveže na svetu, tek što se pojavilo, skorojević među stvorenjima, a već laje na taj isti svet prilično sviklo, kao da je na zemlji od postanja, a ne od malopre. Kontrast između ništavila i kučeta mnogo je veći nego između ništavila i sveta, to je pravi ontološki jaz. Kraj pesme je maestralan zahvaljujući neologizmima režalo i lajalo, imenicama koje Čudić izvodi iz glagola koji označavaju ključne radnje kojima kuče oglašava svoje postojanje na ovom svetu. U ovoj pesmi Čudić je pokazao da ume da oseti istinsko čuđenje pred svetom, kao da ga je ugledao prvog dana stvaranja, i da tom osećanju pronađe pravi jezički ekvivalent.
Sve što je surovo proterao iz svoje poezije za umereno odrasle Čudić je sačuvao u poeziji za decu. Čuđenje nad golom činjenicom da svet postoji (iako bi bilo kudikamo logičnije da ničega nema), radost koju u nama budi svaka stvar i svako biće na svetu jednostavno zato što su prisutni, kosmos u svom mikro i makro formatu, mogućnost da se ipak pristane na svet, da se kaže osana i blagoslovi delo nekog boga ili pukog slučaja, da se baci ovlašan pogled na svet i zaključi da “sve beše dobro veoma” – sve ono što u takozvanoj ozbiljnoj poeziji najčešće postane kič i pretvori se u mrtve formule “poverenja u lepotu sveta” (politički uslovljenu, što pesnik ne bi imao poverenja u lepotu sveta kad ima sve privilegije koje mu vlast daje u zamenu za poslušništvo) – nalaze svoj adekvatan izraz u Čudićevoj poeziji za decu i nas, prividno odrasle.
Zašto je osa toliko zamišljena?
U pesmama o kosmosu i okolini Čudić nas podseća na kojoj adresi živimo: svemir, Mlečni put, Sunčev sistem, zadnja pošta planeta Zemlja, treći kamen od Sunca. Čudić otkriva poeziju tamo gde je ona očigledno prisutna – u dečjoj fascinaciji beskrajnim kosmičkim prostranstvima, koju kad odrastu potpuno zaborave ako nisu astronomi ili Ernesto Kardenal. Sećate li se zamišljene ose? Kad ste poslednji put zamislili zamišljenu osu? Da li ste se nekad zapitali zašto je osa toliko zamišljena? Potražite odgovore na ova pitanja u pesmi “Osa”:
Kroz velike ušice haosu
Provući ću zamišljenu osu.
I sada sam, prosto, lud od sreće
Osa stoji, a svet se okreće.
I divim se sam svojoj veštini
Osa stoji čvrsto u praznini.
Stoji osa kroz svu vasionu
Kao da je igla u betonu.
Čuđenje koje dete oseća pred postojanjem svemira može da se uporedi samo sa čuđenjem pred činjenicom da ljudski um ume da se uhvati u koštac sa vasionom, da se iz tog prvobitnog čuđenja rađa naučni um koji pokušava sebi da objasni sve postojeće i zakonitosti koje u njemu vladaju. Sad kad smo zamislili zamišljenu osu, možemo da pređemo na nešto što se uopšte ne može zamisliti. U vreme mojih školskih dana svemir je bio beskrajan i širio se. Beskrajan, a širi se – zar to nije nemoguće? Onaj kome je kristalno jasno kako je to moguće, neka prvi baci kamen na nas naivčine. Beskraj ne možemo da zamislimo, ali je još gore ako zamislimo svemir kao ograničen – čim se u svesti pojavi ta granica, odmah se javi i pitanje šta je iza granice. Jedino što čovek može da uradi jeste da o tome napiše pesmu. Do rešenja neće doći, ali će mu bar biti lakše na duši. “Bezgranično”:
Noćima gledam nebo, panično
Shvatam, ja ne shvatam bezgranično.
Nesposoban sam, živ me ubi sram,
Čim pomislim na svemir, mislim na ram.
Ne mogu da shvatim da može sfera
Da stoji tek tako, bez eksera…
A kad već zamislim svemir konačnim
Za šta ću sve to da okačim.
I onda se pesnik, izgubljen u beskonačnom svemiru, posramljen skromnim moćima svog ograničenog uma koji ne može bez granice, vraća na zemlju:
Beskraj u beskraju, a iza svega,
Možda još kućica u dnu brega.
Ništa nije lakše ni hrabrim kosmonautima koji su se uputili u kosmičke daljine, pa šta bude. Jedan od njih piše “Pismo majci”, tek da se javi, da ne brine:
Pišem ti iz svemira,
Draga mama,
O, kako nervira
Večna tama.
(…)
Ah, draga mama,
Tebi nad glavom,
Tvoj sin je u mraku,
Ne u nebu plavom.
(…)
Sve dok sam, mama,
U večnoj tami
Osećam se na nebu
Kao u jami!
Nije morao da ide tako daleko, a večna tama nas ionako sve čeka. U ovom slučaju junak Čudićevog romana “Ljudske slabosti” Vaskrsije Mudić verovatno bi predložio elektrifikaciju svemira kao jedino rešenje.
Džepna vasiona
Stvari ništa bolje ne stoje ni kad se iz beskrajnih prostranstava vasione vratimo na našu malu planetu, među još manje stvari, gde nema nigde jednostavnosti, jer kako je gore tako je dole (rekli bi istoričari religije). Dok neki zvezdočatci upiru pogled u nebo, dosta tamno, drugi otkrivaju vasionu u sopstvenom mračnom džepu, u obličju obične (šta li je tu obično?) šargarepe, kao u pesmi “Džepna fantastika”:
– Evo, vidiš, ispred tvoga nosa
Držim deo kompletnog kosmosa.
Iako je pomalo uvela
U njoj kruže nebrojena tela.
Nebrojene zvezde i planete
Glodao si dok si bio dete!
Mikrokosmos – u tome je tajna –
To su mini prostranstva beskrajna.
Kud god se mali čovek/veliko dete okrene, vreba ga neki beskraj, ambis priziva ambis, a bogatstvo sveta, spoljašnjeg i unutrašnjeg, preplavljuje Pesničkog Subjekta Mlađeg, čini mu se umreće noćas od lepote, pa je prinuđen da pobegne na drugu stranu. A šta je na drugoj strani? Pa, ništa. Kako ništa, šta je to uopšte ništa? Pojma nemam, možda Čudić zna. Da vidimo šta on ima da kaže:
Ništa
Da li je ništa buva,
Da li je ništa mrav,
Da li je ništa vazduh,
Beskrajan, vedar, plav?
Da li je ništa senka,
Il’ travka što nije nikla,
Da li je ništa, prosto,
Vazduh u gumi bicikla?
Ili je ništa oblak,
Oblak bez kapi kiše,
Ili je ništa, prosto,
Ništa – i ništa više!
Da li je niko ništa,
Da, onaj što ne postoji,
Kog zasad na onom svetu
Niko ni u šta ne broji?
Ništa je mâlo ništa,
Plus sve što ne postoji,
Sve što na ovom svetu
Niko ni u šta ne broji!
Kad Pesnički Subjekt Mlađi odraste možda će pročitati pesmu Jovana Sterije Popovića “Nadgrobije samom sebi” u kojoj je frekventnost reči ništa otprilike ista kao i u Čudićevoj. Sterija i Čudić, dvojica pesimista koji lek traže u humoru, u ovoj disciplini drže rekord. Pesma Čudićevog velikog prethodnika je lament nad prolaznošću, nad činjenicom da čovek umire potpuno, i telom i umom i dušom. Čudić uzima igru kao stvaralački princip i dosledno je sprovodi kroz celu pesmu, oslobađajući jednu tešku temu suvišnog tereta, otkrivajući lakoću tamo gde su stereotipi lažne ozbiljnosti odavno sve zacementirali. Ta pesnička igra, kao i svaka igra, ipak se odvija po nekakvim pravilima. Ovde parodija postaje pravilo igre. S formalne strane, Čudić parodira slovensku antitezu, a s druge, sadržajne, obrađuje teme i motive koji su karakteristični za poeziju Vaska Pope (na tragu priče “Niko i ništa” iz zbirke “Život bez muke”), kao da pokušava da odgovori na pitanje: kako bi Popa pisao kada bi mu sinulo da je pesnik za decu? Ova pesma je druga strana divljenja stvorenom svetu, jer lepota onog što je prizvano u postojanje mnogo oštrije dolazi do izražaja kada se sudari sa svojim naličjem – nepostojanjem. Kao što, recimo, Ruževičeve pesme koje prihvataju svet zvuče mnogo ubedljivije od pesama onih pesnika koji su oduvek imali “poverenja u lepotu sveta”. Jer ih je pisao pesnik koji je prošao kroz pakao odricanja, negacije i sumnje.
O čemu sanja Budiša
Poseban ciklus pesama posvećen je Budiši i njegovim malim snovima pred buđenje. Šta sanja mali Budiša? O čemu inače sanjare dečaci: svaki san je nova pustolovina, a Budiša postaje neko drugi u snu, menja likove i zanimanja i otkriva svet, u celini i u pojedinostima. U jednom snu postaje pan Mrsislav Mrzovoljski, vitez od Zle Volje, koji je toliki namćor da ga je mrzelo da nauči maternji jezik; u drugom dospeva u svet u kojem su oživeli junaci iz knjiga (što mu rešava i neke konkretne životne probleme: “Ta što da čita, knjige da ganja, / Lektiru Budiša, prosto, prosanja!”); u trećem je svetski putnik koji stiže do polutara gde se magnetne sile za njega bore, u četvrtom postaje krotitelj zmija, u petom donski Kozak, gusarski kapetan… Nema kraja Budišinim transformacijama. Čudić ne bi bio Rableov učenik kad ne bi ubacio gozbene slike čak i u poeziju za decu. U jednoj pesmi Budiša sanja da je postao baštovan koji gaji samo jestivo cveće (jadno cveće, šta si dočekalo, da te Čudić u tanjiru služi):
Ta nije čovek samo zbog jela,
Al’ pohovana ruža bela,
Bila bi, ipak, lepa – cela
Za jezik isto kao za oko,
Pa hrizantema ko mortadela,
Pa one tako ljupke frezije,
De, probaj slobodno, zamezi je!
Dosta je cveće bilo duševna hrana, vreme je da se nabode na čačkalicu i nahrani groteskno telo. Ali, ne gleda Budiša samo u pjat sa usoljenim georginama i dinstanim karanfilima, ume on da podigne glavu i gore, ka noćnom nebu osutom zvezdama, da se do trepavica i zenica pogruži u noć koja ima čudesnu moć da skrije okolinu i otkrije beskraj. Pa posle veruj onima koji kažu da čuda ne postoje!
Kada se kosmos treptavog sjaja
Nasluti kao svet bez kraja
Budišu hvata nešto ko seta.
Oh, kako setan očima šeta,
Pa zatim nekakvo čudno divljenje
Ta veliko je ovo življenje,
I on je srećan i velik sve dok,
Sve dok je čuda svetskog svedok!
Koga zanima u čemu se sastoji veličina čoveka, neka čita Čudićevu poeziju za decu od 7 do 107 godina.
Odiseja jednog dugmeta
Čudić je napisao i dramsku poemu “Dugme lutalica” koja je poslužila kompozitorki Ivani Stefanović kao libreto za prvu radio-operu za decu. “Dugme lutalica” ima prstenastu strukturu, liči na kineske kutije, kad otvorimo jednu, u njoj je druga (samo manja), u drugoj treća (još manja) i tako redom. U prvom prstenu je utopijska zemlja kojom vlada knez Hranislav koji je svoju idealnu državu – izmislio do sitnica. U njoj “svako živi ko da sanja / Na večitom času blagostanja”. Hranislava zatičemo kako se prežderava za carskom trpezom, u društvu dvorana i ostalih udvorica.
Pokretač radnje je prepuna Hranislavljeva trbušina – toliko se prejeo da mu je otpalo zlatno dugme sa prsluka i odlutalo u mišju rupu, u carstvo tame. Potraga za dugmetom ne uspeva, a radnja se premešta u sledeći prsten – mišje carstvo kojim vlada knez Mišomor, vrhovni glodar. Zlatno dugme je idealna kruna za Mišomora koji se proglašava kraljem (kad mu je već kruna pala s neba), i organizuje slavlje na kojem se njegovi podanici toliki obloču i utonu u pijani san, da dođu bubašvabe, ukradu dugme i odnesu ga u Buba-dvor gde stoluje glavni švaba među bubama – knez Mravomor. Zlatno dugme, do malopre mišja kruna, postaje štit za Mravomorov nežni stomak i tako rešava ključni, vekovni problem svih bubašvaba: “Moj narod je prirodno napaćen / Što mu je knez zlatan nepozlaćen”. Eto povoda i za bubašvablje slavlje, koje se završava kišom i propratnom poplavom koja izbacuje dugme baš ukraj mravinjaka.
Tu stižemo do poslednjeg prstena dramske poeme – mravi proglašavaju dugme (bivšu mišju krunu i bubašvablji štit) za svoju zlatnu lađu, ukrcavaju se i zaplove “s pesmom / Kroz baštenske leje, / Preplovili tri barice / Ispod orhideje” da bi se nesrećno nasukali na baštensko blato. I tu se priča zaokružuje, vraćamo se na početak, u prvi prsten od kog smo i krenuli u ovu malu pustolovinu sa našim dugmetom lutalicom – kneževski baštovan Milovan otkriva dugme i kači ga kao orden na svoju radnu bluzu (kad se već knez Hranislav nije setio da ga odlikuje za zasluge na radu). Na kraju se dugme vraća pravom vlasniku, Hranislavu koji Milovanu održi kratku lekciju o vlasništvu i sreći:
De, ne plači, Milovane, mani sad to,
Al’ upamti, ne mož’ svak’ da nosi zlato!
Nije sreća, Milovane, sve što sjaji,
Za kaznu mi zlatan čičak ti odgaji!
Dok Milovan ukršta nepoznato i poznato, tražeći čičkasto zlato, poema se okončava monologom dugmeta ex lutalice, žalopojkom nad tužnom dugmećom sudbinom:
Bejah kruna, bejah oklop, zlatna lađa,
Nema sreće ko se kao dugme rađa!
Od zlata sam, al’ bez sreće, peh do peha,
Bolje prođe u životu brat od pleha!
Brat od pleha sa prosjačkih skromnih rita
Bezbrižno po svetu ludom s gazdom skita!
“Dugme lutalica” je specifičan pozamanterijski artikal – dugme sa duplim dnom. Ispod dramske poeme za decu krije se satirička alegorija, koja upućuje i na socijalističko društveno uređenje, ali i na podeljenost čovečanstva na države i nacije, svako u svom toru i oboru sa svojim ovnom-predvodnikom na čelu, kao i na vrednosnu lestvicu koja važi za sve poretke sveta, sa zlatom na vrhu te lotre. Zato monolog dugmeta ima poučan karakter, ali nije to jeftina pedagogija na kakvu smo navikli, već kratka lekcija o tome da istinske vrednosti postoje, te da se ne mora verovati na reč bilo kom ideološkom poretku koji se zasniva na moći i novcu.
Pesnik sporednih ulica
U poemi “Majstorska“ Čudić nas vodi na putovanje sa čovekom koji traga za savršenstvom. Njegov junak nije ni argonaut, ni slikar, ni pesnik, ni profesor estetike, niti bilo kog sličnog zanimanja koje bi nam palo na pamet kad se pomene savršenstvo. Čudićevo oko je osetljivo na nešto što ne spada u rabljene pesničke drangulije, a pesničko srce mu zaigra na prizore koje je poezija prezrela i okrenula glavu od njih, zapušivši nos obema rukama i štipaljkom. On gleda svet oko sebe, nema mnogo poverenja u velike reči i uobičajene predstave o veličini i značaju. Čudićev junak je moler koji se uputio Bulevarom revolucije da pronađe savršenu četku: “On je u lovu na idealno“.
Za Čudića je karakterističan spoj visokog i niskog, kod njega uzvišene predstave bivaju spuštene na zemlju, dosta bolno, bez padobrana. A istinske vrednosti Čudić pronalazi u običnom, svakodnevnom, zanemarenom, gurnutom na marginu interesovanja, u ovom slučaju – u starim zanatima, moleraju i četkarstvu. Ispostavlja se da je bavljenje ovim naizgled tako profanim delatnostima pravi put za dostizanje čak i nekih moralnih kvaliteta: “Čovek kom dlaka život znači, / Ne može biti površan, lakom!“ Kad se nađe među četkama svih veličina, vrsta i namena u radnji adekvatnog imena “Najbolja molerska četka“ – molera obuzima strast, kao ljubitelja umetnosti na izložbi slika ili u koncertnoj dvorani. Našao se okružen žuđenim idealom, tamo gde “vid se opija samo dlakom“. Moler, pravi majstor svog zanata, u radnji nailazi na svog parnjaka po majstorstvu – na četkara koji pravi savršene četke i “sate provodi nad svakom dlakom“.
Čudić ovaj majstorski svet slika sa puno blagonaklonog humora, igrajući se rečima, žonglirajući pojmovima vezanim za četkarsku i molersku struku. Tako je četkar “čovek kom dlaka život znači“, on se trudi oko svake četke i četkice koju pravi, daje sve od sebe: “A, ipak, sve je neizvesno / Ko da mu život visi o dlaci“. Kada četkar počne moleru da pripoveda naširoko o svojim proizvodima, za jednu četku veli da su mu njene dlake posebno drage, “Jer konj od čijeg je repa skrojih / Tri je imao konjske snage“. Ispovedajući se moleru, četkar priča o svojoj životnoj drami: “Ostadoh žrtva sopstvene strasti, / A bejah takav i na početku, / Biti najbolji il’ propasti / I život dati za dobru četku“.
Čudić četkarski zanat predstavlja kao istinsku umetnost kojoj čovek posvećuje čitav svoj život, te izlaže nešto što bismo mogli nazvati teorijom ili poetikom četkarstva: “Praviti četke je predivno, / Al’ za to treba inspiracija! / Ja to osećam intuitivno: / Nadahnuće plus zanimacija!“ Sve to deluje komično, ali ova formula koju je smislio Čudićev četkar na osnovu svog bogatog iskustva ne razlikuje se mnogo od formule Marine Cvetajeve da je umetnost delo truda i čuda. Cvetajeva je pisanje pesama poredila sa obućarskim zanatom, a Čudić je pronašao umetnost u moleraju i četkarstvu. Između ostalog, i zato što ju je tu pre moguće naći nego u onome što nam se zvanično predstavlja kao umetnost, a što se ofuca brže nego molerska četka ili valjak. Na kraju poeme shvatamo da i ona definitivno ima duplo dno, da se ne radi samo o zanatima, već i o alegoriji o umetnosti. Jer stari, proćelavi četkar kad proda svojih ruku dela moleru, ostaje sam u radnji i tuguje za odlepršalim četkama, kao što neki slikari žale za platnima koja vise po tuđim kućama:
A četkar svoje četke sneva,
Za njima žali i boluje…
Moler mu slavu širi i peva,
Po svetu farba i moluje.
Ima i Čudić poverenja u lepotu sveta, samo što on tu lepotu ne vidi tamo gde i većina ostalih pesnika, već u naizgled običnom, skrajnutom, svakodnevnom, sporednom, u malom svetu malih ljudi. Čudić spada u one pesnike koji su uvek bili sumnjičavi prema sporednom nebu, ali su zato poeziju tražili i nalazili po sporednim ulicama.
U znaku čuda
Na kraju ovog kratkog uvoda u Čudićevu poeziju za decu, mogli bismo reći da je ponekad nomen zaista omen. I da je sposobnost čuđenja neophodan uslov za književnu delatnost, ali i za ispunjen život. O tome govori Čudićev autobiografski fragment iz knjige “O prirodi stvari”:
Malo Čudo, velikih očiju
Bio jednom jedan mali malečki dečak. Zvali su ga Čudo. I on se čudio i čudio. Čudio se svemu što je sretao na svom putu od kuće do škole. Čak mu je dan bio kratak za njegovo veliko čuđenje. On je bio mali kao mrav, a njegovo čuđenje veliko kao kuća, pa su ga zvali i mali Čudka. A mali Čudka se čudio što ga tako zovu kad je njegovo čuđenje veliko kao svet kojim je hodao susrećući velika čuda. I dečko je, mada mali malecki, pomalo rastao, ali se čuda nisu u odnosu na njega smanjivala, već su i dalje rasla i umnožavala se. I dečak je pomalo bio umoran od čuđenja i žalio je što su ga tako prozvali, jer čudu nije bilo kraja. No, njegova priča nije mogla a da ne bude stalno čuđenje.
Neka, navići ću se jednom na čuda, pa ću živeti s mirom! Ali, to se na sreću nije desilo. Kako da živim s mirom kad ne znam ni jedan pouzdan odgovor na tolika pitanja?!
Zvali su ga i Čudo-Ludo i Čutka-Lutka i svakako su ga zvali, ali on nije imao nameru da se brani, on se samo pitao i pitao: šta je šta i šta je od čega, i kako ovo, i kako ono? Avion leti – čudo!? Ptica leti – čudo!? Gvožđurija se po šinama kotrlja – čudo!? Za njega je, da li zato što su ga tako zvali, uvek sve što pogleda bilo u znaku čuda!