foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: “Narcos: Serbia”, najgora krimi serija na svetu

Srpski rimejk američke serije “Narcos: Mexico” teško da će dostići popularnost i kvalitet originala. Loša gluma, očajan scenario, amaterska režija, ne zna se šta je grđe u domaćoj imitaciji nedosegnutog uzora. Možda je ipak neubedljivi scenario najslabija karika ovog serijskog lanca, ispunjenog događajima koji se klate između dva pola – neverovatnog i nemogućeg.

Na primer, u originalnoj seriji šef narko-kartela Migel Anhel Feliks Galjardo ima zaštitu jednog jedinog političara, a i do njega je došao na jedvite jade, plaćajući silne novce za prvi kontakt, trpeći razna poniženja kao što je beskrajno čekanje u lobiju dotičnog političara koji, eto, nije tu, iako je imao zakazan sastanak sa ovim “uspešnim biznismenom”. Na džinovskoj plantaži marihuane “Rancho Bufalo” koju vodi Rafaelo Karo Kintera nikada se nije pojavio niko iz visokih političkih krugova, što je sasvim logično.

Vređanje inteligencije gledalaca

U srpskoj verziji serije, političari svako malo obilaze Jovanjicu na kojoj se gaji organsko povrće, slikaju se i objavljuju fotografije na zvaničnom sajtu svog ministarstva, pleve paradajz, učestvuju u berbi, najnormalnije, daju ljudi podršku domaćoj poljoprivrednoj proizvodnji. Jedino što se na Jovanjici nije gajilo samo povrće, već i marihuana, i to na čitavih 12 i kusur hektara (oko 25 fudbalskih terena), a na imanju se nalazila i laboratorija za pravljenje skanka. Kome je iz scenarističkog tima takva genijalna ideja pala na pamet gledaocima nije poznato, ali je očigledno da nas ta ekipa sve smatra idiotima.

Pa na “Rancho Bufalo” nije se pojavljivao čak ni generalni direktor Savezne uprave za bezbednost Salvador Osuna Nava, iako je ova državna agencija od početka pružala zaštitu kartelu Gvadalahara, već je slao svog zamenika El Azula, kad nešto treba da se završi. Za razliku od ove logične opreznosti, u srpskom rimejku na Jovanjicu redovno svraća ministar rada (igra ga iskusni Aleksandar Vulin, poznat po bioskopskim hitovima “JUL je cool”, “Nema zemlje za strance”, “Mirini nemilosrdni gadovi”, “Biće krvi”, “Povratak Julmena”), a pojavi se i direktor Koridora Srbije (njegovu ulogu tumači Zoran Babić, debitovao u filmu “Vazduplohovna eskadrila”). Kako bi neki gledalac pri zdravoj pameti poverovao u takvu očigledno nemoguću stvar? Nisu naši političari poznati po blistavoj inteligenciji, ali nisu baš ni apsolutni kreteni sa suicidnim porivom.

Pravna služba

Izbor advokata je takođe težak promašaj u domaćoj seriji. Sve mafijaške grupe, naravno, imaju svoje advokate, ali oni nisu ni po čemu značajni ni zanimljivi. To su obično iskusni pravnici, dobri u svom poslu, spremni da prodaju dušu đavolu, ali niko od njih nije neka poznata javna ličnost ili, daleko bilo, politički faktor. U srpskom rimejku advokat vlasnika Jovanjice je narodni poslanik vladajuće stranke, predsednik Skupštinskog odbora za pravosuđe, član Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva, čovek koji utiče na izbor sudija, kao i na izbor tužilaca i njihovo disciplinsko kažnjavanje. Nije to sve, poslanik nema nikakvo advokatsko iskustvo, a još je i blizak saradnik najmoćnijem političaru u zemlji, predsedniku Srbije. Ni to nije sve. Isti narodni poslanik je advokat i bivše državne sekretarke koja je osumnjičena za saradnju sa drugim narko-klanom. Vaistinu briljantno scenarističko rešenje.

Mogli su scenaristi da smisle nešto još gluplje i očiglednije, ali to i nije baš lako. Jedino da su vlasniku Jovanjice za advokata dodelili predsednika države, pošto je i on pravnik po obrazovanju. Zapravo, učinili su nešto slično. Predsednik je na televiziji komentarisao slučaj vlasnika Jovanjice, sažalio se nad nesrećnim čovekom koji je proveo dve godine u pritvoru, pa je rekao da je vrlo čudno što se neki buni jer je okrivljeni pušten, pošto “on nije ubio nikoga, nije imao 10 tona kokaina ili nešto slično, već, koliko sam razumeo, tonu marihuane”. Dodao je i da je pola našeg okruženja marihuanu legalizovalo, Nemci i ostali, to i nije neka droga, što maltretiraju čoveka uopšte, pogotovo što on negira da su mu bilo šta pronašli.

Tona marihuane, prava sitnica

Pa da, sasvim logično, kad te uhvate sa plantažom od 12 hektara marihuane, najvećom u Evropi, dovoljno je da to negiraš, nema bolje odbrane, svaki advokat bi tako posavetovao svog branjenika, pogotovo ako mu je to drugi proces u bogatoj pravosudnoj praksi.

Sve ispod 10 tona kokaina je sitnica, kome pronađu tonu-dve ovog narkotika može se smatrati da je tu količinu namenio za ličnu upotrebu, ima alavog sveta i među narkomanima. A tek tona marihuane – pa to je smešno, svaki pošten tužilac bi na tu minornu količinu odmahnuo rukom i odbio da arči dragoceno vreme na takve bagatele. Pogotovo ako okrivljeni negira da je uzgajivač marihuane, njegova reč je jača od svih materijalnih dokaza, nalaza inspektora i izjava brojnih svedoka. Stvarno gluplju krimi seriju svet nije gledao, ko je smislio ovakav zaplet svaka mu čast.

Zamislimo da u originalnoj verziji predsednik Meksika izađe u javnost sa sličnim saopštenjem, nakon otkrića one džinovske plantaže, te da potegne argument kako to nije ništa strašno i kako Rafa negira da je uzgajao nedozvoljene biljčice na svom posedu. I još da doda kako ga nisu uhvatili sa deset tona kokaina, već sa pišljivom tonom trave. Potpuno nezamislivo. Pogotovo što je kartel Gvadalahara uskoro prešao na transport kokaina iz Kolumbije u SAD preko Meksika, čim je Migel Anhel uspostavio vezu sa Pablom Eskobarom i klanom Kali. Nijednom scenaristi takva budalaština ne bi pala na pamet, čak ni pod dejstvom narkotika.

Apsurd nadrealnih dimenzija

Agent DEA Kiki Kamarena otkrio je plantažu “Rancho Bufalo”, čak je uspeo i da se ubaci među berače marihuane i da provede čitav dan na polju kao jedan od njih. Zbog toga je postao heroj, njegova slava je neupitna. Kartel ga je zbog toga kidnapovao, danima surovo mučio i na kraju likvidirao, Kamarena je postao i mučenik. Nikome ne pada na pamet da njegov rad dovodi u pitanju, a i zašto bi, s obzirom na veličanstveni poduhvat koji je ovaj agent uspeo da ostvari.

U srpskom rimejku, inspektor koji je otkrio plantažu Jovanjica izložen je neprekidnom napadu državnih tabloida i ostalih medija za specijalne operacije. Onaj ko je otkrio orijaško polje marihuane i uhapsio kriminalce upravo zbog tog čina proglašen je za kriminalca. Tužilaštvo ga svako malo poziva kako bi dao izjavu povodom neke optužbe koju mu na teret stavljaju osobe optužene za saradnju sa kriminalcima. Pripadnici narko-kartela bivaju branjeni i abolirani, proglašeni za nevinašca, a policajac koji ih privodi pravdi biva razapinjan na stub srama. Takav apsurd nadrealnih dimenzija pas s maslom ne bi pojeo, a kamoli prosečan gledalac krimi serija.

Rijaliti šou

To su samo neke manjkavosti scenarija domaće serije, moglo bi se ovako još nabrajati, ali jasno je u čemu leži osnovni problem: nema dramskog sukoba. Napetost se gradi na sukobljenim antagonistima, bez tog osnovnog elementa sve se pretvara u negledljivu besmislicu. U serijama kao što su “Narcos” ili “Narcos: Mexico” uvek postoje dve suprotstavljene grupe.

S jedne strane su agenti DEA, poneki pošteni domaći policajac, neki političar odlučan da se razračuna s organizovanim kriminalom, nađe se uvek i neki nesalomivi pukovnik nepodložan podmićivanju. S druge strane stoje narko-karteli, čitava mreža korumpiranih policajaca, poneki potkupljeni politički funkcioner, prilično truo sistem – ali u tom propalom sistemu uvek ima neustrašivih i nepotkupljivih pojedinaca.

U srpskoj verziji postoji samo jedna strana. Sve je tako postavljeno da se stiče utisak kako su sve grane vlasti i čitav državni aparat povezani sa kriminalnim miljeom, da narko-klanovi uživaju zaštitu celokupne administrativne strukture, uz minimalni izuzetak nekoliko policijskih inspektora koji su odveć malobrojni i nemoćni da bi napravili pristojnu protivtežu. Od takvog materijala prosto je nemoguće snimiti iole kvalitetnu seriju. Valjda su se zato državni producenti, reditelji, scenaristi i ostatak ekipe odlučili za adekvatniji žanr: rijaliti šou.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo