Rodio se u kraju gdje šume kao lude ovce silaze niz brijeg, u kraju gdje laje svu noć il’ čovjek il’ panj, gdje jelen rikom razbija led. Gledao je gustinu noći, neprozirno tkivo koje diše. U crnu jamu iza zida iz koje svetle mačje oči. Video je tajni znak: raspolućenu konjsku lobanju na ogradi. Osećao miris ustajalog trapa, slušao nečujni rast lagane trave. Išao je stazama kao laka sjenka, provlačio se kroz mrak šumske katedrale. Dodirivale su ga pognute grane jela, uz noge mu se pružalo bakarno korijenje. Pitao se šta mu to s neba govori gavran, šta mu na uho recituje bumbar, kakvu mu to poruku na vrhu glave nosi šumska zmija.
Sve je spavalo pod njegovom rukom, sve je živelo u njegovom ogledalu. Proljeće je hodalo na rukama, a on se naprezao da bolje vidi prašinu od koje je sazdan. Video je kako vasionom putuje naša smrt ko bijela tačka, slutio je da će nas jednog dana ona sve sustići, možda, sasvim iznenada, da će pasti na naš iznošeni kaput ko bijela pahulja, poletjeće naš vrisak i za trenutak, samo za trenutak, mi nećemo biti više tu.
Prolazio je puteljkom između livada prema brdu, čudio se okamenjenom životu: pod istim ide suncem, istog guštera vidi kako pretrčava put, ista travka se naginje pod teretom istog skakavca, iste tragove konjskih kopita je sretao, isti kamen u koji udara nogom, ista svraka na ogradi, trn sa istim cvijetom, divlja trešnja sa istim gorkim plodovima. Ista smola skupljena u puce sijala je na jelovoj kori, isti miris šumskog čestara. Čudio se čudu života. Išao je čas razdragan, čas utonuo u beskraj istosti, i mora biti to što prolazi istim putem da je i on svima isti, i mora biti u tom tkanju života da je zauvijek i da će uvijek tuda prolaziti.
Blagosiljao je planinsku vodu i česmu od smrčevog luba. Blagosiljao je zemlju što održava nepresušni kladenac. I zmiju što je hladna kao izvor. Blagosiljao je šumsku jagodu, pticu na grani. Neka je blagosloven sluzavi puž i dan cvetanja cikorija i dan lisičarki i dan letnjih vrganja, tako je govorio, govorio i pevao. Blagosiljao je jutro koje niže rosu na vlati trave. Blagosiljao je čuvara bisera koji se noću njiše na slamčicama. Blagosiljao je male kugle u kojima trepere zarobljena Velika kola i vavilonske kule. Blagosiljao je lirsku sliku. Blagosiljao je ulazak u dan.
Iz zavičaja u veliki grad prokrijumčario je u memoriji prizore, zvuke, mirise i boje prirode, kao u zavežljaju. Doneo je vetar s planine, doneo je tajne razgovore između urvina, doneo je izvorsku vodu u kljunu, doneo je mirise trava, ukus pečuraka. Doneo je šumski mrak. Sve je to doneo u grad i na ponoćnim seansama, uz slabu svetlost lojanice, kao što drugi prizivaju duhove predaka, on je u čaši hlorisane vode prizivao slike, slike, slike. Oblikovao je svet onako kako zna. Osećao je kako oživljava duh i diše ispod namreškanog čaršava. Na njegov pokret ruke skače veverica, na njegovo dizanje obrve urliče vuk. Potok teče kroz sobu, vetar zavija iza zavesa, a on živi u ponoćnom strahu i oblikuje slike, slike, slike.
Gledao je u razdel dana kako iz sivog i osirotelog Beograda – prestonice naših naroda i narodnosti, uporno svakog jutra jata ptica odleću na privremeni rad u ravnicu preko. U parovima i jatima dva i dva vrana gavrana, i dva i dva garava gačka, i dva i dva sićušna vrapca. Sa paorima po ceo dan razgrću zemlju, vuku se iza konjskih repova, oru ledine sa guseničarima, u kljunovima nose seme, kao nadzornici beleže crtalom beskrajne brazde. A uveče, u sutok dana, iznemogle, s dnevnicom u guši, prepuštaju se vetru, usmerivši kljunove, kao igle kompasa, prema razgranatim platanima ispred bučnih prestoničkih pivnica, sastajališta, kockarnica, političkih većnica i izmetom udaraju pečate na ugovore i tajne odluke bezbrojnih dnevnih susreta.
U tiranskom megalopolisu jedva je prepoznavao svoje stare poznanike. Gledao je kako drveću u parku seckaju grane svakog proleća. Seckaju mu grane da ugode očima, onih, koji ne znaju šta je to priroda koja slobodno raste. I prikuplja žilicama vodu. Počelo je da liči na svoju podzemnu sliku. Sve je čvršće i kvrgavije. Zadebljava na onim mestima gde su bile tanke grane. Kao staračkim nogama okrenulo se debelim žilama u vis. Seckaju ga svake godine. Prinesu merdevine i makazama skidaju mladice. Ono ćuti. Više ne liči na drvo. Ono je snažan degenerik koji širi ukrasni hlad.
Ponekad mu se činilo da nije čovek iz ovog vremena; drugim rečima došao je kasno, možda i celih par hiljada godina. Njega su videli u vreme prvobitne zajednice, u neko vreme koje istoričari i sociolozi zovu vreme sakupljačke privrede i ranog matrijarhata, sabiranja samoniklih plodova, lova u zamke naivnih životinja. Njegov brlog je pećina u kojoj ženica, uz ognjište, gola, s ugarkom u ruci crta po vlažnoj steni muški polni ud. Kao čopor čekaju ga musava dečica da dođe s ulovom na leđima. Iz sepeta od pruća viri hrana koja još nema ime; par lukovica, nekoliko grančica s crvenim plodovima i unutra, u kori nekog belog drveta, šačica zrnevlja – to je cela žetva, i dve tri gljive nepoznate jestivosti, koje će, da ih proveri, prvo dati ocu i bolesnom detetu.
Ponekad ga je obuzimalo neobično osećanje da jednog dana kada bude rođen (a neće to biti tako dalek dan), biće to možda na nekom pustom ostrvu, biće bez roditelja, bez porekla, bez veroispovesti, imaće svoj sopstveni jezik. Neće razumeti šta znači zavist, neće znati šta znači ljubomora, šta mržnja i ksenofobija, svi će mu mravi biti braća, sve lišće sa drveća biće mu kućni prijatelji. Sporazumevaće se sa vetrom, sa žuborom vode. Osećao je da jednog dana, kada bude rođen, biće to pobeda usamljenosti, i otpočeće da stvara svet, bez ubistva brata Avelja, oraće svoju i njegovu zemlju, poklanjaće viškove zrnevlja pticama itd, itd. Tog dana, kad bude rođen, javiće se svima nama makar ovom pesmom.
Slutio je dolazak mračnog doba, njegove oči privikavale su se na mrak, ulazio je u sobu zamračenu kao mišja pluća. Električno osvetljenje bilo je ugašeno iz sasvim razumljivih razloga, u smislu zamračivanja našeg života. Oči su mu se privikavale na mrak, uzalud je dopiralo danje svetlo: Spuštale su se debele zavese, u smislu zamračivanja našeg života. Zaključavao je troja vrata. Ugrađivao špijunke. Razapinjao paukove mreže. Strepeo. Pitao se u strahu: Zašto baš mene neko noću plaši? Zašto baš da dođe noću i zatekne me na spavanju? Zašto da mi zarije oštre kandže u grlo? Zašto da ne dođe prijatelj, neznanac drag sa dobrim namerama? Zašto da ga ne primim i da mu ne dam konak? Zaključavao je troja vrata, a kad neko zakuca pravio se da nije živ.
U predvečerje rata spevao je detetu uspavanku kao upozorenje na bauka koji dolazi: Spavaj, drago moje detence, bau-bau! Ali ne tvrdo, tek ovlaš, sklopi lepe okice i osluškuj. Na tebe neko zao motri: o tome ću ti jednom pričati, možda i pesmu ispevati, bau-bau! Spavaj, nevino kao prvi čovek. A to što ti se priviđa, i to od čega se trzaš u snu to je nasleđena mora: jame su pune leševa, a reke nose naduta tela. Ti to ne razumeš, i samo se smeškaš, bau-bau! I porašćeš. Zmija presvlači košulju, svraka krade jaja. Pitaćeš se: gde su duše, a gde ubice? I da li mi, u ime ubijenih, možemo oprostiti. Smrt iza plota. Spaljeno telo u postelji. Možda je najbolje da ne zaspiš, bau-bau!
Kada su prohujala železna vremena, kad su se ljudožderi nadostili čovečjeg mesa, popisivao je rezultate minulog rada anđela uništenja: Porušiše sve kuće sa pejsaža Emira Dragulja, probušiše sve čamce s grafika Halila Tikveše, posekoše sve voćke iz voćnjaka s crteža Safeta Zeca, opljačkaše sve konje sa slika Mersada Berbera. I sada ne vidiš ni jednu živu dušu da viri iza ćoška kuće, ni da gleda kroz prozor, skrivena iza zavese. Čamci su olupine koje prorasta barska trava. Sve je to nekada bilo na slikama a sada ga nema ni u životu.
Ostareo i mudar, savetovao je prijatelja da ne uzima novine na gladan stomak, bolje mu je da posveti jutro izlasku sunca, buđenju trave, ptici na grani, da pogleda kroz prozor i zamišlja da je deo večnog kamena. Žalio mu se drugi prijatelj, bivši pesnik, sada visoki državni činovnik, kako ne može više da piše, samo izađe na terasu i gleda u drvo sve dok ne počne da drhti od hladnoće. Njemu je savetovao da popriča sa drvetom: Verovatno bi imao šta da ga pitaš, pa pitaj ga, nemoj da se ustežeš, može ono da podnese svakakva pitanja, pa čak i pitanje smisla sekire.
Decenijama je poprimao nove oblike, čas je bivao krug na vodi, čas list jasike na vetru, ostajući najsličniji onom marljivom drvoseči koji usred leta vidi ledene šare na prozorima, koji ne veruje ljudima a veruje pticama selicama, koji osluškuje žunu i prati crva potkornjaka. Čovek koji je organe nadležne za umiranje zamolio za uslugu: Kada to dođe, a moraće doći, neka to bude u šumi, daleko od pogleda onih koji bi ga sažaljevali. Kada bude, neka to ne bude pored ljudi koji ne umeju da razumeju šta je to smrt, koji se nisu navikli na nju. Neka to bude u šumi koja zna na sve da gleda kao na dar neba.
Svi smo mi varljiva hrana za nezajažljivu utrobu vremena, ali nam ostaje uteha koja se pesniku objavila na Sajmu meda na Tašmajdanu, kao iznenadno otkrovenje: Ako tamo negde postoji raj, bez zujanja pčela učiniće nam se manje lepim: Setivši se ukusa njihovog meda, priznaćemo sebi, da ni na ovom svetu nije bilo tako loše.
P.S. Ovaj tekst sačinjen je od stihova Ibrahima Hadžića, moje su samo sitne intervencije, pretvaranje prvog lica jednine u treće, skraćenja i sažimanja, minimum vezivnog tkiva, montažni postupak. Ispevati pohvalu velikom pesniku njegovim sopstvenim rečima učinilo mi se kao zanimljiva ideja, portret je svakako bolji i istinitiji od onog koji bih sročio svojim rečima. A to je samo jedan od mogućih portreta Ibrahima Hadžića koji se mogu otkriti u njegovom bogatom poetskom opusu.