Čekali su, čekali i najzad su dočekali. Već dvadesetak godina poraženi srpski čemernici ližu svoje rane, ne mogu da prežale što im nije uspelo stvaranje proširene Srbije, sede po svojim mentalnim budžacima i nadaju se da će se međunarodne okolnosti promeniti, zagledani u daleki, ali ruskokolonaškom srcu bliski Kremlj i uzdaju se u ruskog hazjajina. Krenuće Putin protiv zlog Zapada koji nam nije dozvolio da istrebimo i satremo razne lažne nacije koje je srbožder Tito izmislio, udariće ruska sila na zlikovce koji stalno blebeću o nekakvim ljudskim pravima i slobodama, umesto da nađu prvog psihopatu raspoloženog da gospodari robljem i da mu se bespogovorno pokore.
Tiranin te gazi i ponižava, a ti uživaš – ima li veće sreće u ovoj dolini plača? U tragovima koje ostavljaju njegove cokule ima sasvim dovoljno mesta za život dostojan mužika. Šta je više čoveku potrebno? Povremeno ti dopusti da prikolješ i opljačkaš nekog slabijeg od sebe u sklopu kakvog vojnog pohoda, čisto da se ratosiljaš nagomilanih frustracija. I još ti obezbedi opravdanje pokolja i ispoljavanja zverskih poriva, oslobodi te mrske odgovornosti, utuvi ti u mahnitu glavu ideju višeg cilja, pa tu papazjaniju nazove duhovnošću, slobodarstvom, pravoslavljem, borbom protiv civilizacije novca i sličnim zvučnim banalnostima. Divota alternativnog načina života.
Treći svetski rat, srpska šansa
Stotine, ako ne i hiljade tekstova ispisali su ovdašnji putinoidi o tome kako čekaju ruskog cara da zavojšti na zapadnog antihrista, pa da konačno završimo posao koji smo započeli 1991. godine, da oslobodimo srpske zemlje, zaokružimo srpsku teritoriju i obnovimo Dušanovo carstvo. U toj nadi nije ih remetila sitnorealistička činjenica da su Rusija i NATO nuklearne sile, te kako postoji malecna mogućnost da bi njihov sukob bio i kraj sveta. Šta se naših geopolitičkih mahera tiču te sitnice? Važno je da stvorimo Veliku Srbiju, pa makar pet minuta posle njenog stvaranja cela planeta, uključujući i sve Srbe u jednoj državi, nestala u oblaku radioaktivne prašine.
Prizivanje trećeg svetskog rata jedno vreme je bila omiljena ruskokolonaška disciplina. Pre šest godina Emir Kusturica je najavio da će treći svetski rat početi napadom Amerike na rusku televiziju Russia Today. Šta ga briga? U slučaju nekog većeg vojnog sukoba, on može samo da avanzuje, kao lojalni podanik kremaljskog gorštaka. Na primer, da postane glavni reditelj Centralnog akademskog pozorišta Ruske vojske na poziv Sergeja Šojgua, ruskog ministra odbrane i agresije na nezavisne zemlje. Istorijski ekvivalent tome bi bio da je neko postao glavni reditelj Vermahtovog pozorišta 1. septembra 1939. godine, na poziv Vilhelma Kajtela.
Nije ni čudo što SMB-reditelj ovih dana izjavljuje: “Rusija nije bombardovala Kijev, nikoga nije bombardovala”. Mogao bi da skokne do Kijeva i objasni to Kijevljanima koje ruska soldateska već danima zasipa bombama i granatama. Ne mora svima, dovoljno je da svoju verziju događaja iznese onom mrtvom detetu što je ležalo u dečjoj onkološkoj klinici, gde ga je pronašla ruska bomba. Valjda Putin pokušava da dokaže da je on mnogo gora pošast od malignih bolesti, i odlično mu ide.
Srpsko nacionalno pitanje: Koji nam je đavo?
I mnogi drugi Kusturičini saborci su proteklih godina najavljivali predstojeći globalni vojni sukob. Recimo, njegov kolega iz benda Non smoking orchestra s kojim je u duetu pevao čuvene rebelske stihove: “Ko ne voli Dabić Rašu, popušio kitu našu”. Retorički se zapitala osoba koja se predstavlja kao Nele Karajlić: “Šta nama može treći svetski rat kada smo preživeli apokalipsu devedesetih?” Pitanje uopšte nije na mestu, jer Nele Karajlić iz Zabranjenog pušenja i “Nadrealista” nije preživeo devedesete, preživeo je samo građanin Nenad Janković.
Izvesni Dragan Milašinović, borac protiv promene srpske svesti, lepo je sve objasnio u tekstu “Srpsko nacionalno pitanje i treći svetski rat”. Sprema se rat Rusije i Zapada, Srbi treba da se svrstaju na pravu, rusku stranu, jer će se po okončanju rata, čim Putin pokori ceo svet, stvoriti prilika da se “preispita srpsko nacionalno pitanje”. Doduše, uz jedan mali uslov – da rat “ne preraste u nuklearni sukob”. A što bi sukob nuklearnih sila prerastao u nuklearni rat? Ko bi to mogao i da pomisli? Nije to ni toliko bitno, važno je samo da se uspostavi novi svetski poredak sa Rusijom kao gospodarom planete, po cenu koje stotine miliona mrtvih, pa da mi najzad nađemo tačan odgovor na to prokleto pitanje, vratimo Kosovo i pripojimo Srbiji Crnu Goru, BiH, bar pola Hrvatske, Makedoniju i još neke delove komšiluka koji su tradicionalno srpski. Nijedna cena nije preskupa zarad odgovora na srpsko nacionalno pitanje koje zapravo glasi: Koji nam je đavo?
Kad je Rusija 2014. godine otcepila Krim i stvorila paradržavne tvorevine na tlu Ukrajine, naši ruskokolonaši su se ponadali da je konačno došlo do žuđene istorijske prekretnice. Pravoslavni publicista, predsednik Političkog saveta Dveri Vladimir Dimitrijević tada je u pregledu pravoslavnih proroštava o trećem svetskom ratu napisao: “Od rata koji se sad vodi u Novorusiji i u blizini Krima zavisi budućnost čitavog pravoslavnog sveta, kome hoće da nametnu vlast antihrista”. Ideja nije njegova, već je preuzeta od Putinovog ideologa Aleksandra Dugina, čije tekstove redovno prevode i objavljuju ovdašnji portali okrenuti ka Trećem Rimu.
‘S nama je Bog, shvatite, inoverni i pokorite se!’
Nakon ruskog upada u Ukrajinu 2014. godine, Nova srpska politička misao objavila je Duginov tekst “Đavo je uvek bio jak na Zapadu, zato je bitka za Ukrajinu Sveti rat” u kojem su izloženi osnovni dogmati ideologije koju i danas Putin sprovodi u delo avionima, bombama, oklopnim vozilima, tenkovima i bojevom municijom. Tekst je objavio urednik NSPM-a Đorđe Vukadinović, veliki opozicionar ovdašnji, koji se jedno vreme lažno predstavljao kao Vlah, pokušavajući da uđe u Narodnu skupštinu kao poslanik manjinske vlaške partije. Naravno, ne iz nekog koristoljublja, gde bi naši poklonici duhovnosti gledali na ovozemaljske interese, već iz principa poznatog pod imenom “opće grebanje za životni prostor, opći grabež za titule”. Ili: “ključevi vlasti ispod maske na zidu, impozantna golet na smetlištu”.
U narečenom tekstu Dugin je lepo sve objasnio, samo izgleda da to slabo ko čita, pogotovo na zapadu. Suština je u sledećem: “Ako mi, Rusi, verujemo u Hrista, u Crkvu, u Boga i Promisao, onda treba da verujemo i u naš narod i njegovu istorijsku misiju i u našu Državu. Jedno bez drugog nije istinsko. Zato borba za rusko načelo jeste religijska bitka. Mi smo srž Pravoslavlja. Mi smo ruska pravoslavna saborna, katolična Ličnost, Crkva, narod, država. A ko je neprijatelj Hrista? Đavo, antihrist, satana. Jesu li ovo metafore? Za neverujućeg – jesu metafore. Za verujućeg – verodostojna i iskustvom potvrđena istina. Dakle, rusku bogonosnost treba bukvalno razumeti. ‘S nama je Bog, shvatite, inoverni i pokorite se, jer s nama je Bog’. To je o Rusima! O našoj Crkvi, Narodu, Državi. O našem Caru ili o našem vođi. A protiv nas je – đavo. Ne metaforički, nego konkretni. Ko je protiv nas, Putina i Rusije? Vašington, Evropska unija, Evromajdan. Dakle, to i jeste đavo. Ne figurativno. Sam đavo. Običan i drevni. Kakav i jeste.”
Ukratko, ruski narod je narod bogonosac, božji i nebeski narod, i to najbukvalnije, prema tome – Rusi su viša bića. Svi ostali narodi na svetu treba njima da se pokore i da postanu Putinovi robovi, što bi se reklo u carskoj Rusiji – mužici. SAD, Evropska unija, Ukrajina – nisu samo politički protivnici, neistomišljenici, ljudi koji žele drugačiji način života i ne vide ispunjenu egzistenciju u tome da ih gazi čizma ruskog tiranina. Ne, oni su sam đavo, satana, knez ovog sveta, demoni. A šta drugo i mogu da budu, ako je Rusija izjednačena sa Hristom?
Sveti rat protiv đavolske horde
Dugin je tu vrlo eksplicitan: “Zato finalna bitka Rusije tek sad počinje. Sve prethodno bio je uvod, istorijski preludijum za sadašnji trenutak. Tek sada je sve stavljeno na kocku. Ne samo naša sudbina, nego i sudbina Duha. Bitka za Ukrajinu – nije politika, čak ni geopolitika. To je – Sveti rat. Rat Kraja Istorije. On se istog časa vodi na svim nivoima, ali je njegova suština – završni sudar sila svetlosti i tame. Rusi su nosioci Hrista, Sina Božjeg, Svetlosti. Njihovi protivnicu su đavolske horde”.
Ko god je protiv Rusa, odnosno ruskog samodržavlja i tiranije oličenih u Putinu – taj je demon i pripadnik đavolske horde. A pošto nije čovek, nego sam satana – takvog možeš mirno priklati, granatirati, izbrisati sa lica zemlje. Zato deca u onom ukrajinskom vrtiću što su ga granatirale ruske snage zapravo i nisu deca, nego demonski nakot. Po logici koju izlaže Dugin, a kojom se rukovodi Putin – ubistvo ukrajinske dece nije zločin, kao ni ubistvo bilo kog Ukrajinca. Sudbina Duha je važnija od bezvrednih života neke tamo dečice. Ili bilo kog Evropljanina, Amerikanca, zapravo bilo kog čoveka na svetu koji ne priznaje Putinovu božansku vlast.
U članove đavolske horde spadaju i oni Rusi koji su u opoziciji, koji se protive ratu, koji se bore protiv Putinove tiranije. Pošto je na kocki sudbina Duha, prebijanje i hapšenje ovih nepokornih, zabludelih Rusa je opravdano, kao i ubijanje novinara, trovanje protivnika, utamničenje onih koji bi da misle svojom glavom, zatvaranje buntovnika u radne logore. Jer se oni ne bune protiv jedne politike ili diktature, već protiv božanskog mesije na zemlji, ruskog samodršca Putina, a samim tim i protiv Boga. Prema najavi Dmitrija Medvedeva, Rusija će ponovo uvesti smrtnu kaznu, što će automatski olakšati borbu protiv opozicionara, kritičara, intelektualaca, umetnika i nepokornih građana. Pardon, protiv antihrista.
Doktrina o rasnoj superiornosti
Dugin je u kratkim crtama zapravo izneo rusku verziju nacističke doktrine o rasnoj superiornosti. Umesto arijevske rase imamo božanski ruski narod i njegovog od Boga izabranog vođu, svi ostali su inferiorne đavolove sluge ili otelotvorenje princa tame lično. Kao što su Rozenberg, Hitler i ostali nacisti propovedali da Nemcima pripada vlast nad čitavim svetom, jer pripadaju višoj rasi, tako Dugin i njegova ekipa propovedaju da Rusima pripada vlast nad ostatkom čovečanstva, jer su oni narod bogonosac, srž pravoslavlja, Hristova vojska. “S nama je Bog, shvatite, inoverni i pokorite se, jer s nama je Bog” – tako glasi poruka ruskog rasizma svim ostalim ljudskim bićima.
Duginove teorije su čak radikalnije od tipičnog rasizma. Nacisti su, na primer, Slovenima dozvoljavali pravo na postojanje, doduše pošto ih desetkuju i svedu na nemačko nepismeno roblje koje će rmbačiti do smrti za višu rasu, ali nisu planirali baš kompletno istrebljenje. Dugin odlazi korak dalje. Ono što su za naciste bili Jevreji, to su za Dugina svi narodi na Zapadu. I zato ne bi bila neka šteta da budu istrebljeni, naprotiv, to bi iz njegove vizure bila pobeda svetla nad tamom i Boga nad đavolom.
Nešto od ovih ideja moglo se čuti i u Putinovim govorima ovih dana. Nepriznavanje postojanja Ukrajinaca, odricanje prava da Ukrajina bude država, sudbina ruskog roblja koju je Ukrajincima namenio Putin – sve su to odjeci specifične verzije ruskog rasizma koju zagovara Dugin, poznat i kao „Putinov mozak“. Nije ni čudo što ovdašnji nacionalisti obožavaju Putinu, jer plediraju za potpuno isti tretman Bošnjaka, Crnogoraca i Makedonaca, tih nacija koje je izmislio Tito, baš kao što je Ukrajince izmislio Lenjin.
Narod-bogonosac ili narod-raketonosac
Najzad su naši ruskokolonaši dočekali svog mesiju i početak velikog sukoba civilizacija, pa ovih dana oduševljeno pozdravljaju ruske rakete, razaranja gradova, ubijanja i ranjavanja nevinih ljudi, sve se nadajući da je kucnuo čas za proširenje Srbije. Samo što Putinov blickrig baš ne ide po planu, jer Ukrajinci pokazuju neviđenu hrabrost i odlučnost da odbrane svoju zemlju, svoje domove i svoju slobodu. I svoje pravo da sami uređuju svoj život, a ne da budu mužici ruskog hazjajina koji ponižava i zlostavlja i sopstveni narod, dok na sve druge gleda kao na nižu vrstu.
Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski danas stoji na čelu borbe za slobodan svet, za ljudsko dostojanstvo, za sve osnovne civilizacijske vrednosti. Stvari treba nazvati pravim imenom. Zelenski i njegov narod tu borbu vode protiv vojno nadmoćnijeg ruskog fašizma. I ne bore se samo za sebe i svoju zemlju, već i za svakog čoveka na svetu koji se protivi ropstvu i nasilju, za svako ljudsko biće koje poštuje vrednost ljudskog života i ceni čovekovu slobodu. Od ishoda njihove borbe protiv povampirenog kukastog zla zavisi sudbina čovečanstva. Možda zvuči patetično, ali bolje nam je svima da ne proveravamo da li sam u pravu.
A ovim kvazireligioznim poklonicima sile koji ubijaju decu u ime Boga, istine i svetlosti, trebalo bi ukazati na elementarnu činjenicu. Niste vi ni bogonosci ni hristonosci, nego raketonosci, bombonosci, smrtonosci, lansirna rampa za nesreću i patnju. A ako ima Boga, on sigurno nije s vama, ubicama i koljačima, već sa Ukrajincima koji brane svoju zemlju od okupatora. Smrt fašizmu, slava Ukrajini!