U aprilu 1886. godine putovao grof Lav Tolstoj od Moskve do Jasne Poljane. Pošto je veliki put prevaljivao pešice, usput je zanoćivao gde stigne. Jedne večeri je zakonačio u selu kod starca od 95 godina, bivšeg vojnika koji je služio u vreme Aleksandra i Nikolaja. Raspričao se stari soldat, prisećao se ondašnjih vremena, govorio je sa odvratnošću i užasom, ali i sa ponosom o nekadašnjem junaštvu, tako veli Tolstoj.
Starac je besedio o vremenu cara Nikolaja, kad ne bi prošlo ni nedelju dana, a da jednog ili dvojicu iz puka ne prebiju namrtvo. “Sad se već i ne zna šta su šibe, a tada ta reč nije silazila s jezika. Šibe, šibe! (na ruskom: Palki, palki!) Kod nas su vojnici prozvali Nikolaja – Palkin. Nikolaj Pavlič, a oni su govorili Nikolaj Palkin. Tako je i dobio nadimak”, priseća se starina starih dobrih vremena. Ubijanje vojnika šibama, dok prolaze kroz špalir, nije ništa novo. I u vreme cara Aleksandra praktikovana je ista kazna, tad se “od sto ljudi dvadeset premlaćivalo namrtvo”.
Udri jače!
Priseća se starac da šibe nisu bile jedini uzrok smrti soldata, ubijali su ih i onako, bez suđenja, izricanja kazne i ostalih birokratskih zavrzlama: “Podoficiri su prebijali mlade vojnike namrtvo. Kundakom ili pesnicom zvizne ga gde treba: u grudi ili u glavu, i ovaj umre. I niko te i ne zove na odgovornost! Ubijen pod batinama, a uprava piše: ‘Božjom voljom umro’. I kvit!” Zainteresovao se Tolstoj, pa je propitivao starca o davnoj prošlosti, a ovaj razvezao, oživljavajući prizore iz mladosti.
Detaljno mu je pričao kako su vodili mladića, vezanog za puške, između postrojenih vojnika s prutovima, kako su ga neprestano tukli dok prolazi kroz špalir, a oficiru su neprestano vikali: Udri jače! Naredbu je starac izgovorio zapovedničkim glasom, uživajući u tome, oponašajući starešinski ton iz mladosti. “Govorio je o svim pojedinostima bez ikakvog kajanja, kao da je pričao o tome kako se ubijaju bikovi ili dere koža sa goveda”, kaže Tolstoj.
Evo kako je to izgledalo u ono davno doba koje ovdašnji rusofili idealizuju: “Opisivao je kako su vodili nesrećnika gore-dole između redova vojnika; kako je pretučeni čovek, iznemogao, padao na bajonete, kako se s početka vide samo krvave pruge, pa kako se one ukrštaju, zatim se polako stapaju, izbija i brizga krv, kako krvavo meso otpada u komadima, kako kosti ogoljevaju, kako nesrećnik u početku još viče, a potom samo gluho ječi pri svakom koraku i pri svakom udarcu, kako se potom stišava, i kako doktor, određen za to, prilazi i opipava mu puls, pregleda ga i odlučuje da li čoveka još treba tući, ili pričekati i odložiti za drugi put dok rane zarastu kako bi mučenje moglo početi iz početka, i da bi se dopunio broj udaraca koje su neke zveri, s Palkinom na čelu, odredile da mu treba dati”.
Doktori bi ponekad prekidali šibanje, kad vide da vojnik neće izdržati, pa su ga smeštali u bolnicu da se malo oporavi. Mučenik je molio za smrt, ali mu nisu dali milost, nisu mu dozvoljavali da umre odmah, već su ga lečili da bi ga tukli po drugi i treći put. Tek kad bi cela kazna bila izvršena, vojnik je umirao. A kakvi su to prestupi zbog kojih su ruski soldati kažnjavani? Bežali su od šibe, ili su se žalili na starešine, na primer kako rđavo hrane njegove drugove i kradu njihovo sledovanje.
Po zakonu, za cara i otadžbinu
Kad je starac završio priču o šibama, Tolstoj je pokušao da u njemu izazove kajanje, ali mu to nije pošlo za rukom. Starac se začudio šta ovom čudnom grofu pada na pamet: “Ne, pa šta, to je po zakonu. Zar sam ja kriv za to? To je sudski, po zakonu”. Nije se starac kajao ni za zverstva koje su on i njegovi drugovi počinili u ratovima po Turskoj i Poljskoj. Pričao je mirno o pobijenoj deci, o umiranju ratnih zarobljenika, o smrti mladog Poljaka pribodenog bajonetom za stablo.
Kad ga je Tolstoj pitao da li se kaje zbog tih postupaka, da li ga grize savest, starac uopšte nije shvatio pitanje. “To je bilo u ratu, po zakonu, za cara i otadžbinu. Ta dela, po njegovom mišljenju, ne samo da nisu ružna nego ih on smatra junačkim, plemenitim, ona iskupljuju njegove grehe. To što je on rušio, ubijao nedužnu decu i žene, ubijao mecima i bajonetima ljude, to što je i sam, stojeći u stroju, batinao ljude dok ne bi umrli, nosio ih u bolnicu i vraćao natrag na nove muke, sve to njega ne muči, sve to kao da on nije radio. Sve to nije radio on nego neko drugi”, piše Tolstoj.
Pa ipak, starca savest pomalo muči, ali zbog nečeg drugog, zbog drugih grehova. I mimo onoga što on zove zakonom, tukao je i mučio ljude, samoinicijativno, od svoje volje, bez naredbe, ali i s tim teretom će izaći na kraj, njegova savest nema jake zube. Stari soldat planira da se pričesti pred smrt, čvrsto uveren da će tako iskupiti grehove koji ga muče. Ponjupaš malo vina i hleba koji se lažno predstavljaju kao Hristova krv i telo, i sve gadosti koje si počinio tokom dugog životnog veka nestaju kao rukom odnete, sva premlaćivanja i torture, sva patnja koju si naneo nevinim ljudima biva izbrisana magičnom krpom pričešća.
Ništa nije prošlo
Tolstoj se pita šta bi bilo sa tim starcem, njegovim slučajnim domaćinom i sagovornikom u dugoj noći, kad bi iznenada shvatio da su sva nedela koja je počinio – njegova, da je batinati ili ne batinati, ubijati ili ne ubijati ljude uvek bilo samo u njegovoj vlasti. Šta bi bilo sa isluženim vojnikom, starcem koji se priprema za smrt, kad bi mu se javilo da nikada nije bilo, niti je moglo biti zakona po kojem se mogu batinati, mučiti i ubijati bližnji; kad bi shvatio da postoji samo jedan večni zakon, za koji je on uvek znao i koji nije mogao da ne zna – zakon koji zahteva ljubav i samilost prema ljudima, a da je ono što on zove zakonom samo drska i bezbožna obmana kojoj se nije smeo pokoravati?
Tolstoj predupređuje potencijalne kritičare njegove moralne propovedi, kakvih je uvek bilo, ima ih i danas na tone, pa postavlja retoričko pitanje: “Zašto mučiti savest starca samrtnika? Bolje je umiriti ga. Zašto ga uznemiravati, podsećati ga na ono što je prošlo?” Međutim, problem je u tome što ništa nije prošlo i što su svi pozivi da se zaboravi takozvana prošlost nemoralni i neljudski. Kako u Tolstojevo doba, tako i danas.
Njega su gonili da zaboravi zločine iz prošlih decenija, a nas sile da prinudno zaboravimo zločine počinjene devedesetih godina prošlog stoleća. U ime svega i svačega, nacije, jedinstva, nacionalnih interesa, zajedničke budućnosti, čak i u ime pomirenja sa onima koje smo ubijali. Zatvori oči, zaboravi, ne sećaj se, izbriši sopstveno pamćenje, zabranjeno je prizivati prošlost, tu avet treba sahraniti u masovnu grobnicu – tako glasi imperativ kojima nam probiše uši sa svih strana.
Kao što vidimo, takvi pozivi na organizovani zaborav nisu ništa novo, bilo ih je i pre 140 godina. Tolstoj poklonicima ignorancije i zaborava postavlja nezgodna pitanja, koja se mogu postaviti i svekolikoj srpskoj javnosti danas: “Prošlo? Šta je prošlo? Zar može proći ono što ne samo da nismo ni počinjali da iskorenjujemo i lečimo, nego se bojimo i da ga nazovemo pravim imenom? Zar može proći svirepa bolest samo od toga što mi govorimo da je prošla?”
Nikad nije vreme
Tolstoju su strahovito išli na živce oni koji su ga ućutkivali, cenzori, državni službenici, režimske sluge, razni oportunisti. Uvek je taj ljudski soj govorio isto: To je prošlo, zašto uznemiravati ljude, zašto ih podsećati na prošle zločine, toga sad više nema, zašto pominjati staro. “To isto su govorili za vreme Nikolaja o Aleksandru. Isto su govorili za vreme Aleksandra o Petru. Isto su govorili za vreme Petra o Katarini. Isto za vreme Katarine o Pavlu itd”, piše Tolstoj, vidno iznerviran. Umro je veliki pisac na vreme, pa srećom nije video da su svi ti zločini iz ruske prošlosti bili puko zagrevanje za ono što je usledilo, za pomor sopstvenog stanovništva u gulazima, za nebrojene zločine nad drugim narodima, prevashodno susednim, koji traju i danas, u Ukrajini. A ni šibe nisu sasvim izumrle, i danas ruski vojnici bivaju ubijeni od ruke svojih starešina i drugova, u obredu zvanom djedovščina.
Isto kao kod nas – nemoj sad, nije vreme. Nije još vreme da se govori o zločinima počinjenim pre 30-35 godina, a nije vreme ni da se priča o četničkim zločinima od pre 80 i kusur godina, nije vreme da se pominju pokolji iz Balkanskih ratova, nije vreme da se govori kako su radikali istrebljivali naprednjake u velikom narodnom odisaju krajem XIX veka itd. Nikad nije vreme, niti će vreme kada će moći da se otvoreno i pošteno govori o prošlosti ikada doći. Jer i dalje bolujemo od iste bolesti, čuvamo je kao najdragocenije blago, negujemo je i pazimo, zalivamo i plevimo, kako bismo je održali u životu i preneli narednim pokoljenjima.
Probao je Tolstoj da imenuje zlehudu boljku, pišući sledeću dijagnozu: “Bolest je u tome što ljudi koji su se rodili dobri, krotki, s ljubavlju u srcu, sa samilošću prema ljudima, vrše – ljudi nad ljudima – strašne svireposti, ne znajući ni sami zašto i zbog čega. Naši ruski ljudi, krotki, dobri, svi prožeti duhom Hristovog učenja, ljudi koji se u duši kaju kad rečju uvrede čoveka, koji se kaju kad ne podele poslednje sa siromahom i kad se ne sažale nad zatvorenikom, ti ljudi provode najlepši deo svoga života u mučenju i ubijanju svoje braće, i ne samo da se ne kaju za ta dela nego ih smatraju ili hrabrošću ili, u najmanju ruku, neophodnima, tako neophodnima kao što je hrana ili disanje. Zar to nije užasna bolest?”
Nema izgovora
To jeste užasna bolest, ali bojim se da dijagnoza nije baš najtačnija. Suvišno je napominjati da Tolstoj sledi mišljenje o čoveku kao izvorno dobrom biću koje kvare loše institucije, iz čega sledi da će svi problemi nestati, da će zlo biti iskorenjeno kad promenimo društvo i sredimo ustanove. Mnogo decenija kasnije jedan drugi ruski pisac, Josif Brodski, za istu boljku imao je nešto drugačiju dijagnozu: ni čovek ni institucije ništa ne valjaju. To je ipak realističnija slika stvarnosti. Jesmo sposobni za samilost i empatiju, ali nas nije baš previše teško nagovoriti na zlo, o čemu svedoči i naša nedavna istorija kad su mirni susedi preko noći postali krvoloci. Ili tekuće mučenje profesorke Marije Vasić, držanje nevinih ljudi u zatvoru, šikaniranje i zlostavljanje svakog ko digne glavu.
Možemo mi da se vadimo koliko hoćemo na nacionalizam, fašizam, na cara i otadžbinu, na bilo koju ideologiju, na kapitalizam, neoliberalizam, na naciju, klasu, rasu, na religiju, crkvu, sveštenika, hodžu, na autoritete, na pokornost, na strah, na idole svih vrsta i nebrojene druge izgovore – uvek su to naše ruke koje muče, batinaju i ubijaju drugog čoveka. Uvek je to naša slobodna odluka da terorišemo, koljemo, pljačkamo, razaramo, da poslušamo naređenje, da se ne opiremo i ne bunimo. I nema izgovora.
Caru carevo, a Bogu Božje
Nemam čarobni eliksir koji bi izlečio boljku zla i naopakog, možda je bolest i neizlečiva, možda je moguće samo je držati pod kontrolom, da ne bude smrtno opasna po pacijenta i njegovu okolinu. U nedostatku boljih recepata držim se poezije, recimo Tadeuša Ruževiča. Nakon što je prošao kroz pakao Drugog svetskog rata, preživeo apokalipsu i antropološku katastrofu, poljski pesnik je ponovo učio osnovne pojmove, o čemu je pisao u pesmi “U središtu života”: “Ona starica što/ vuče na užetu kozu/ potrebnija je/ i dragocenija/ no sedam svetskih čuda/ ko misli i oseća/ da je ona nepotrebna/ taj je ubica”.
Ko je u stanju, može da sledi i Tolstojev recept. Gorostas iz Jasne Poljane se drži hrišćanskog učenja i zapovesti “Ljubi bližnjeg svog”, govoreći da je prva ljudska obaveza prema Bogu da žale, ljube, ne ubijaju i ne muče svoju braću. U tom slučaju, Hristova izreka “Dajte dakle caru carevo, a Bogu Božje” ima smisla. Caru se može dati mnogo toga, ali mu se ne mogu dati svoji sopstveni postupci, svoja volja, jer je to “ono od čega se sastoji moj život koji sam dobio od Boga”.
Tolstoj pojašnjava: “Ići kroz stroj, ići u tamnicu, na smrt, davati caru porez – sve ja to mogu, ali tući drugoga u stroju, baciti ga u tamnicu, voditi ga u smrt, ubirati porez – sve ja to ne mogu za cara zato što time car od mene traži Božje”. Prava je sreća što su i Rusija i Srbija hrišćanska društva sa većinskim pravoslavnim stanovništvom, pa će imati ko da posluša njegov savet, utemeljen na jevanđelju.