Iako se u javnosti provlačila pesimistična teza da su studentski protesti u Srbiji utihnuli, da je pitanje u kom pravcu će se dalje kretati i kakve će efekte na kraju iznedriti, studenti su rešili da prekinu sopstvenu ćutnju. Za 28.12. su najavili organizaciju još jednog masovnog skupa, pod nazivom, „Zajedno raspisujemo pobedu“. Na zvaničnom Instagram profilu, „Studenti u blokadi“, stajalo je sledeće: „Vreme je za uključivanje i povezivanje, jer samo zajedno raspisujemo pobedu 28.12. Vidimo se širom cele Srbije.“
Mediji su nakon toga došli do preliminarnih saznanja, da će osnovna novina u daljem aktivizmu biti prikupljanje potpisa za raspisivanje vanrednih izbora. Samo dan kasnije, predsednik Srbije najavio je da će izbori biti naredne godine, najverovatnije u maju ili decembru mesecu. Kao da je time hteo da preduhitri i obesmisli najavljeno okupljanje studenata i građana. Ono što uliva sumnju u istinitost Vučićevih reči, jeste činjenica da novim rebalansom budžeta za narednu godinu, nisu predviđeni izdaci za vanredne izbore. Drugim rečima, pitanje je da li će izbora uopšte biti, pa je ta priča još uvek na dugačkom štapu.
Bez obzira na to da li će izbora biti ili ne, nesumnjiva je činjenica da su studenti i pobunjeni građani u potekloj godini najbrže rastuća društveno-politička snaga u zemlji. Ogromni val nezadovoljstva koji traje od pada nadstrešnice u Novom Sadu do danas, jeste u nekim trenucima bio mirniji, ali se studentskim akcijama dao vrlo brzo uzburkati. Možda još uvek nije jak da izazove politički cunami, ali sve dok je prisutan predstavlja pretnju za vlast. Ono što je sada sasvim jasno, jeste da su studenti odabrali jasan cilj političke borbe – raspisivanje izbora i učešće na istim. Jedan od razloga zašto su se za tako nešto odlučili i što u neku ruku čini valjan pokazatelj, jesu nedavno održani lokalni izbori u Srbiji u opštinama Negotin, Sečanj i Mionica. Na tim izborima se videlo kako i na koji način vlast želi da izgledaju izborni dani. Sa mnoštvom neregularnosti, pretnji posmatračima, duplim spiskovima, tučama, ali i ćutanjem policije na sva nepočinstva. Uprkos svemu tome, određenih pomaka ka padu podrške vladajućoj koaliciji na lokalu svakako je bilo, što studentima uliva nadu da su promene preko izbora moguće.
Sinergija studenata i pobunjenih građana – na čemu je dalje potrebno raditi?
Nepovoljnost pozicije vladajućih struktura suočenih sankcijama NIS-u i pretnji međunarodne blokade platnog prometa, može izazvati dugoročne negativne posledice po srpsku privredu. Na neki način, takva situacija ide na ruku rastu sveopšteg građanskog nezadovoljstva vlašću i potencijalnom daljim omasovljenjima usmerenih protiv vlasti. Međutim, čini se da studenti još uvek nisu jasno artikulisali dalje metode svoje borbe, uprkos najava akcija koje će organizovati i političkom cilju kog su postavili. A taj cilj je pristanak na političku borbu za izbore, na šta je verovatno velikim delom uticala jedna autoritarno – liberalna struja u okviru studenstkog pokreta, potpomognuta onim delom liberalno-građanskih uticajnih struktura izvan pokreta koje već duže vreme forsiraju narativ o izborima kao jedinom načinu za razrešenje društveno-političke krize. To su one iste strukture koje sebe vide kao jedinu opoziciju vlastima, a čija je glavna perjanica, profesor montaže na FDU, Stevan Filipović najavio da se povlači iz aktivizma. Prihvatanje tog cilja predstavlja odustajanje od političke borbe koja teži radikalnoj sistemskoj promeni društveno-političkih odnosa u zemlji, te se usmerava na unutarsistemsku reformu.
Stoga je vrlo važno znati i imati uvid u to, koji su i kakvi planovi i metodi političke borbe za fer i korektne izbore, te kako će izgledati izborni dan. Imaju li studenti i pobunjeni građani zajednički plan za odbranu izborne volje građana, ukoliko ona bude ugrožena? Ukoliko su svesni da izbori neće biti fer i korektni, ali ipak planiraju učešće na njima, potrebno je da javnosti koja ih podržava objasne kako misle da se bore u tako specifičnim uslovima, kako će im izgledati sama kampanja, i šta će učiniti nakon samih izbora, ako i kada budu raspisani. Bilo bi zgodno kada bi se sa takvim planom 28.12. izašlo pred građane.
Ono što je ključno u ovoj fazi studenstkih i šire građanskih protesta jeste da se razvije politički mehanizam predviđanja svakog narednog koraka vlasti, jer su izborni proces i predizborna kampanja kao takvi, vlastima poznat teren za manipulaciju. Da se iz faze u kojoj odgovaraju vlastima na njihove političke poteze, prebace u fazu u kojoj oni diktiraju svaki naredni politički korak u okviru kampanje. To nije nimalo lako ostvarivo, ali posle duže od godine borbe, potrebno je uzdati se u stečeno iskustvo i naučiti nešto iz njega.
S druge strane, nepohodno je i da pobunjeni građani daju jaču i nedvosmislenu podršku samom pokretu. Ali da bi se to desilo, studenti moraju biti otvoreniji prema građanima i građankama koji ih istinski podržavaju, uz opravdana ograđivanja prema onima koji ih ne podržavaju. Vreme u kom studenti građanima koji ih podržavaju govore šta bi trebalo da rade, mora biti stvar prošlosti. Pobunjeni građani ne smeju biti statisti, već aktivni učesnici političkog procesa kroz one mehanizme organizovanja koji doprinose celokupnoj podršci studentskoj borbi. Sveukupni antirežimski pokret bi trebalo da raste unutar sebe u simbiozi studenata u protestu i pobunjenih građana u zborovima na bazi međusobnog poverenja, kao jedne iste političke snage. Bez toga, nema ni uspeha pokreta. Ali ni valjane studenstke izborne liste.
Studentska lista – akcenat na programu, ne na ličnostima
Možda jedna od osnovnih grešaka koja se u javnosti pravi kada se razni analitičari dotaknu famozne studentske liste, jeste pitanje koje se čini nezaobilaznim – ko će sve biti na listi? Jasno je da je to medijski prijemčivo i zanimljivo gledaocima i slušaocima koji prate politička zbivanja u zemlji. Ljudi vole te vrste licitacija, pa jedni kažu, „ako bude taj-i-taj neću glasati za studente“, drugi, „ako ne bude taj-i-taj ja neću glasati za studente“ i sl. Naša politička kultura je takva da se neretko vezujemo za imena i prezimena poznata javnosti i da se u političkom smislu, sa njima više ili manje identifikujemo.
Ali u takvom rezonovanju leži i potencijalna greška. Na taj način preko medija studenstka lista teži „personalizaciji“. Što nas može odvesti na potpuno krive poente. Ako su studenti kroz svoj pokret, kao jedan od osnovnih ciljeva postavili reformu institucija, a građani ih u tome podržali, onda pojedinci koji se nalaze na studentskoj listi moraju biti upravo podređeni tom cilju – da budu kanali preko čijih sposobnosti se dolazi do funkcionalnih institucija. Drugim rečima, imena i prezimena su u tom kontekstu sasvim nebitna. Bitno je da li ljudi koji su na listi zaista imaju plan kako i u kom pravcu reformisati institucije.
U skladu sa tim, ključna pitanja koja bi studenti trebalo da postave kao kriterijume za one koji će se potencijalno naći na listi bila bi:
- U kom resoru, instituciji, oblasti, delu društvenog sistema koji treba reformisati sebe vidite?
- U okviru toga, napravite plan i program po svim etapama, na koji način zamišljate reformu oblasti u kojoj želite da učestvujete, koliko sredstava vam je potrebno za tu vrstu reforme, koliko vremena je potrebno za potpunu implementaciju vašeg plana, i kakve efekete po javno dobro, po sve građane, po unapređenje njihovih ličnih života očekujete od te vrste reforme?
Kao da se nedovoljno obraća pažnja upravo na ove stvari. Nije važno da li će na listi biti neki Petar Petrović koji je medijski zanimljiv i priča ono što je našem uhu manje ili više milo, već da li taj Petar Petrović ima neki plan i program. U zabludi su oni koji veruju da se iz političke i sveukupne društvene krize može izaći na bazi toga ko će nas imenom i prezimenom voditi i ko će izreći jaču parolu. Uostalom, zar to nije dosadašnji politički manir? Da se politike personalizuju, da se svode na imena ljudi ili jednog čoveka, bez obzira na njihove/njegove realne sposobnosti? To je apsolutno pogrešan put, i dok te diskusije traju, daje se dodatni manevarski prostor vladajućim strukturama da se konsoliduju.
Zato je važno raditi na tome da se na listi nađu oni koji imaju jasan plan i program reforme za sve segmente društvenog sistema koje je neophodno reformisati. Podrazumeva se, i rešenja za sve moguće prepreke na putu reforme. Ali se tu otvara nova nepoznata – imamo li uopšte takvih ljudi spremnih da budu na listi? I da li su njihovi planovi međusobno kompatibilni? To je onaj naredni korak o kom je potrebno već sada razmišljati, korak za „dan posle“.
Ostaje da vidimo kako će lista izgledati, ali sve ide ka tome da će imena i prezimena na listi biti važnija od programa. Što za izbore nije dovoljno, čak može biti i otežavajuća okolnost. Kakogod, čini se da građani Srbije vape za nekim novim politikama i programima reformi, za nečim što predstavlja put nade za spas društva, a ne za ličnostima i novim mesijama. A novih politika bez jasnih koraka ka putu izbavljenja ne može biti. Oni nam do sada nisu bile ponuđene, niti od vlasti, niti od parlamentarne opozicije.
Parlamentarna opozicija – zašto ne bi trebalo doći do ujedinjenja?
Iako u javnosti postoji deo koji svesrdno zagovara jedinstvo opozicije, ili kako se to kaže „jednu opozicionu kolonu i referendumsku atmosferu“, u današnjem kontekstu izgleda da bi to nanelo više štete studentskom pokretu i građanima koji studente podržavaju.
Na prvom mestu, parlamentarna opozicija (izuzev Demokratske stranke) jasno je stavila do znanja da u mnogim segmentima ne želi da podrži studente, niti njihovu listu. Iako su imali i previše vremena da poslušaju određene studentske zahteve, poput onog da izađu iz parlamenta, niko osim pomenute Demokratske stranke to nije želeo da učini. Jasno je i zašto – nije baš lako odreći se određenih političkih privilegija koje donosi učešće u fingiranju parlamentarizma i demokratije u Srbiji, jer je politika za njih, pre svega biznis.
Drugo, parlamentarna opozicija je dugo pod lupom javnosti i građana, jer postoje izvesne sumnje u to da barem posredno, a neki možda i neposredno svojim političkim (ne)delovanjem (p)održavaju vladajuće strukture. Opravdani strah građana da je to tačno, ali i većinski stav koji je i dalje nepromenjen, da snage „starog režima“ nisu ništa bolje od ovog i da ne bi dovele do značajnijih reformi i promena, sve i da osvoje vlast, doveo je do toga da se studenti u protestu ograde i od takve parlamentarne opozicije. Time su sebe predstavili kao neki vid „trećeg puta“, podjednake alternative starom i sadašnjem režimu, a to se ispostavilo kao sjajan politički potez u daljem omasovljenju podrške. U tom kontekstu, bilo kakvo ujedinjenje u koaliciju sa parlamentarnom opozicijom, ne bi donelo nikakav značajan rast studentskog pokreta, štaviše, dobar deo građana i građanki bi verovatno odustao od podrške studentima.
Treći i možda najvažniji razlog i potvrda ispravnosti ograđivanja od parlamentarne opozicije i pokreta koji su im bliski, jesu i reakcije pojedinih lidera opozicije i promotera ujedinjenja u medijima. Tako smo imali tekst gorepomenutog profesora Stevana Filipovića sa FDU, koji svo vreme protesta pokušava da nametne narativ da se jednim delom studenata upravlja iz nekih struktura Državne bezbednosti, da su izmanipulisani u svrhu očuvanja ove vlasti i razbijanja pokreta, a sve samo zato što se studenti orgađuju od parlamentarne opozicije i njenih autoritarno-liberalnih delova i politika. Druga vrsta udara predstavnika parlamentarne opozicije i reakcije protiv onih koji studentski pokret podržavaju, jeste nedavno obraćanje Dragana Đilasa povodom izjave profesora Jova Bakića na televiziji N1 da su Đilas i Aleksić bili funkcioneri i za vreme ovih vladajućih struktura u određenom periodu, te da to uliva sumnju u njihovo iskreno opoziciono delovanje.
Na istom tragu su nešto ranije bili još poneki lideri stranaka parlamentarne opozicije, koji bi, ranijim rečima Stevana Filipovića, „da od sada oni preuzmu“. Tako je u Utisku nedelje, Marinika Tepić počela da drži tirade o tome da ne može podržati studente jer oni nisu „profesionalni političari“, čime je samo pokazala kako ona primarno vidi politiku i bavljenje istom – kao profesiju od koje se živi, a ne kao mogućnost da se nešto kroz politiku uradi za dobrobit celog društva. Dakle, politika je samo za one koji su „profesionalni“, a ne za sve građane i građanke ove zemllje.
U istoj emisiji njen kolega Zdravko Ponoš je rekao kako on nikog ne može podržati aklamacijom, da nema blanko podrški, pa je usput napao i Rektora BU Đokića što ga nema u javnosti, naglasivši da je očekivao da će profesori sa fakulteta biti most između studenata i parlamentarne opozicije. Drugima rečima, Ponoš ne vidi mogućnost da sveukupno, opozicija može postojati i delovati van parlamentarne opozicije. Zanimljivo je da nakon takvih razmišljanja i političkih stavova i dalje gaje čuđenje što se studentski pokret ograđuje od njih.
Do takvog ujedinjenja ne bi smelo doći iz još jednog važnog razloga – jer su izbori idealna prilika da se parlamentarne opozicione partije isteraju na čistac. Najmanje dva scenarija su tu moguća. Jedan, da na dan izbora ne budu u koordinaciji sa studentskim pokretom i time zažmure na sva moguća nepočinstva vlasti, čime bi posredno napravili uslugu vladajućoj koaliciji. Drugi, da bi se jasno pokazalo koliko malu podršku u narodu imaju, što je moguće i njihov osnovni strah. Jer ako im je studenstska lista konkurent na opozicionioj strani, postoji opravdana bojazan, da će dobar deo njhovih dosadašnjih glasova pokupiti upravo studentska lista, što bi ih gurnulo ispod cenzusa i neulaska u Parlament do kog im je primarno stalo. A znamo da na našoj političkoj sceni to obično znači i gašenje stranaka. Osim ako ne uđu u koaliciju sa SNS. A tek tada bi otkrili svoje pravo lice.
Studenti i pobunjeni građani – jedina opcija nade
Bez obzira na to što potencijalni izbori neće doneti rešenje društveno-političke krize čiji je osnovni povod bio pad nadstrešnice i ubistvo 16 građana i građanki u Novom Sadu, izgledno bi doneli podizanje društvenog nezadovoljstva na viši nivo. I to bi, u neku ruku, bila najveća društvena korist. U slučaju sumnjivog izbornog procesa, svih onih scena koje smo videli da se dešavaju na lokalnim izborima, raznih neregularnosti i fizičkih pretnji, pa i tučama na izbornim mestima, studentski i širi građanski pokret, imao bi jak razlog da društvene proteste dodatno radikalizuje kroz borbu za odbranu izbornog procesa i izbornih rezultata. Toga su sigurno svesni i u vladajućoj koaliciji, jer bi izbori u kontekstu ovolikog društvenog nezadovoljstva, imali drastično drugačiji smisao od svih prethodnih u poslednjih 13 godina.
Iz tih razloga vlasti koliko mogu odlažu izbore i ne žele da ih raspišu na zahtev studenata. Jer iz perspektive vladajuće koalicije, danas je mnogo teže sprovesti izborni proces iz kojeg bi oni unapred sa sigurnošću izašli kao pobednici. I to je jedna od najvećih dobiti celokupnog procesa iskazivanja društvenog nezadovoljstva u protekloj godini. Svaki pokušaj neregularnosti i krađe izbora, samo bi dodatno ojačao studentski i građanski bunt. Ali kriza time neće biti rešena, naprotiv.
Ako pogledamo trenutno stanje na političkoj sceni Srbije, grubo rečeno imamo tri osnovne struje: Vladajuće strukture i koalicione partnere, Parlamentarnu opoziciju koja još nije jasno definisala svoju ulogu i koja ne želi da jedinstveno pruži podršku studentima i Studentski i šire građanski pokret. U takvoj konstelaciji snaga, uz sve manjkavosti, greške koje se ispravljaju u hodu, razna ideološka trvenja unutar pokreta i plenuma raznih fakulteta i univerziteta, čini se da je studentski pokret jedina opcija nade u političku alternativu za kojom naše društvo vapi 35 godina.
Studentska lista će sigurno biti ideološki šarenolika, ali u krajnjoj liniji, to je i očekivano, jer se ovaj režim i njegovi sateliti mogu pobediti isključivo raznorodnim širokim društvenim pokretom. Dokaz tome jesu svi prošli izbori na kojima „profesionalni političari“ iz tobožnje opozicije, pre svega stranački orijentisani, nisu imali nikakve šanse. Dakle, Srbiji je neophodna alternativa, a tek treba videti u šta će se studentski pokret u budućnosti razviti. U suprotnom, nastavićemo igru u vrzinom kolu iz kojeg ne znamo, ili ne želimo da izađemo 35 godina. U kolu čiji takt diktiraju nacionalističke i liberalno-građanske političke elite.