Uvek nastaje konfuzija kada se ljudi sete da je Aleksandar Vučić bio jedan od zagovarača toga da se Kosovo i Metohija moraju braniti po svaku cenu. Stajao je trenutni predsednik Srbije na pozicijama jednog od glavnih trovača zajedno sa Vojislavom Šešeljem i Tomislavom Nikolićem, brojao je svima nama krvna zrnca, upirao prstom ka nebesima da će svako da odgovara ko izda srpsku dušu. Ko bi rekao da će upravo ta persona samo nekoliko godina kasnije, zajedno sa Ivicom Dačićem, tada naizgled reformisanim miloševićevcem, učiniti ono što čak ni tvrdo jezgro Demokratske stranke nije smelo da učini, da stavi svoj potpis na papir Briselskog sporazuma i prepusti se čarolijama uspostavljanja odnosa između Srbije i Kosova.
Deluje perverzno, ali je tako – da jedan ultrašovinistički huškač koji je od devedesetih do maltene samog osnivanja Srpske napredne stranke (SNS) sejao svojom jezičinom mržnju i prezir prema svima koji ne spadaju u apsolutno čiste Srbe – postane jedan od predvodnika liberalnih misija.
Ipak, prošlo je vreme od tada, SNS je izvršio nekoliko metamorfoza, a sada se sve vratilo na radikalski metod vladanja. Samo što danas više nema niti te energije, niti te velikosrpske ideologije, niti onog stvarnog ezoteričnog uverenja koje je tada palilo, klalo, uništavalo i proterivalo po Hrvatskoj, Bosni i Kosovu, već je to sada samo jedna bleda senka nečega što se raspalo u paramparčad krajem XX stoleća. Ostao je okoštali aparat vlasti koji po potrebi pali nacionalističke baklje, čisto zarad opijanja masa, po potrebi glumi veberovsku racionalnost, dok, u stvari, sprovodi one najokorelije pljačkaške mahinacije.
Baš zbog toga, negde između redova, treba čitati i objavljivanje Memoranduma o Kosovu od Studenata u blokadi, koje je izazvalo toliku nelagodu. U tom novopečenom Memorandumu – taj ukleti naziv o kojem se šapuće još od osamdesetih godina prošlog veka – ne piše ništa novo, ništa čak ni toliko strašno, samo ustaljena reciklaža svih dosadašnjih blablatorija o Kosovu. Tamo škrabopiše da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, da je to deo nacionalnog identiteta, da se ono mora rešavati kroz složene procese međunarodne zajednice, da je ono kulturna, duhovna i svaka druga moguća baština u našim srcima, i to mu otprilike dođe to.
Stiglo je to na krv i nož ne samo među liberalno-građanskim krugovima koji su u tome odmah videli povratak nacionalizma – iako je on sve vreme, by the way, prisutan – već i među onima koji su verovali da je Studentski pokret uspevao da izbegne stare ideološke rovove.
No, bez ikakve namere da se abolira njihov čin, koji može da se tumači na različite načine, ovo ne može da se kaže da je iznenađenje, pošto je već decenijama unazad Kosovo alfa i omega svih političkih tokova i pritoka u Srbiji, te se na kraju skoro pa svaka tema završi sa kosovarskim pečatom. Dok u biti izostaje ona prava slika, odnosno pitanje klase, pitanje materijalnih interesa i pitanje toga kome, zapravo, koristi permanentno održavanje kosovskog pitanja u obliku vanrednog stanja.
Pošto iza svih tih mitoloških baljezgarija, nacionalističkih bajki, parola, trauma, silnih onih litija, kojekakvih guslanja, memoranduma i svakojakih dnevnopolitičkih nadgornjavanja krije se jedna veoma banalna činjenica – ljudi u Srbiji, kao i ljudi na Kosovu, već decenijama žive u teškim uslovima bede, nestabilnog života i sistematskog uništavanja svega što je nekada predstavljalo društveno dobro, dok je nacionalizam samo alatka koja tu temperaturu održava.
Šta je pored srca Srbije?
Da bi se razumela današnja nervoza oko Kosova, potrebno je makar ukratko vratiti se u devedesete, da ne idemo dublje u prošlost, već da se skoncentrišemo, koliko-toliko, na moderno razdoblje našeg potonuća. Naime, krajem osamdesetih ukinuta je suštinska autonomija Kosova, usledili su represija, otpuštanja Albanaca iz institucija, policijska brutalnost i sistemska diskriminacija nad njima. Miloševićev aparat je pokušavao ekstremnom silom da neutrališe albansko stanovništvo i njihov nacionalni revolt, te su Albanci potom formirali paralelne strukture u društvu, dok je nacionalizam rastao sa obe strane.
Ipak, odnos moći bio je nesrazmeran, stoga ste, s jedne strane, imali čitavu zločinačku mašineriju, uveliko uvežbanu u prethodnim ratovima u Bosni i Hrvatskoj, koja se spustila na Kosovo i ubijala i proterivala sve što je imalo ikakvu primesu albanskog identiteta. Istovremeno dolazi do radikalizacije i pojave Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), koja je takođe činila zulume nad srpskim stanovništvom; potom se eksplozija ratnozločinačkog vihora rasplamsava, te srpska vojska i policija urnišu čitavu teritoriju, a onda kreće NATO bombardovanje, pa sakrivanje albanskih leševa širom Srbije uz pomoć hladnjača, zakopavanja, otkopavanja, prebacivanja i zatim konačan slom velikosrpske avetinje.
Nakon toga usledili su i osvetnički napadi Albanaca na srpsko stanovništvo, njihovo proterivanje u kasnijim godinama, dodatno produbljivanje etničkog ponora i, na kraju, kreiranje mafijaških struktura iz Beograda koje i dan-danas kontrolišu ostatak srpskog stanovništva u toj relativno zgušenoj zemlji.
Međutim, ono što je karakteristično za čitav postjugoslovenski prostor jeste činjenica da nacionalni sukobi nikada nisu ostali samo nacionalni, jer su obični ljudi ginuli za te nacionalne i duhovne mitove, dok su iznad njih se stvarale nove klase bogataša, koje do dana današnjeg su na pozicijama moći. Odatle je i teza koju često potencira profesorka Katarina Peović – da etnički sukobi služe kao dimna zavesa iza koje nestaju klasna pitanja. Ona kaže u intervjuu za hrvatski tjednik Novosti da elite namerno prekrivaju klasni sukob ideologijom jer im je jednostavnije nekoga diskvalificirati kao „partizana“ nego voditi bitku na polju ekonomije.
U duhu njenih reči mi možemo da razumemo i sadašnji trenutak, zašto je mnogo lakše uhvatiti se u priču o Kosovu kao metafizičkom pojmu, jer – dok se narodi ubeđuju da ratuju za istoriju i teritoriju, njihovi životi postaju sve jeftiniji u ovom globalnom sistemu eksploatacije.
Peović veli da elite u 21. stoleću pokušavaju svoju dominaciju učvrstiti tako što nastoje kriminalizirati samu ideju pravednijeg društva. Da bi to postigle, tvrdi profesorka, one moraju relativizirati fašizam – sustav apsolutne nejednakosti i zločina 20. stoljeća. Povijesni revizionizam služi tome da se više nikada ne dopusti povijesni projekt slobode i solidarnosti. Poništavajući progresivne ideje koje se začinju u 19. stoljeću, strovaljujemo se u neku vrstu modernog feudalizma 18. stoljeća, kaže ona.
Kakve sada ovo sve veze ima sa Kosovom, pitaće radoznali i neumorni čitalac ovog napisa? Pa, ima, jer Kosovo, koliko god ono bilo priraslo srcu građana i studenata u Srbiji, mora da se stavi u što jasniju strukturu onoga šta ono zaista jeste u našem racionalnom poimanju sveta. Ukoliko bismo razumeli kako je ono nastalo u ovom modernom razdoblju kao Valhala (detaljnije o tome ovde), shvatili bismo smisao toga da Kosovo lebdi kao paradoksalni ideološki aparat kroz koji se reprodukuje čitav jedan poredak moći. Vladajućoj klasi služi ono kao džoker-karta za osiromašenje stanovništva i kao vrhunski anestetik za sve veći klasni jaz u društvu.
Naprednjačkom režimu i svakom drugom pre njega mnogo lakše da gaje etničku mržnju, koliko god ona opasna bila i mogla da sklizne u novi sunovrat, nego da se odrekne sopstvenih blagodeti koje ta teritorija im donosi. Upravo zbog toga Studenti u blokadi vrlo nesvesno – nada se autor ovog teksta – upijaju to nasleđe u sebe umesto da pokažu da mogu drugačije tu temu da promišljaju i obrade.
U zemlji čuda
Upravo u toj tački vidi se kako nacionalizam danas često funkcioniše kao pokušaj kompenzacije za duboku društvenu nemoć. Kada društvo više nema nikakvu viziju budućnosti, nikakvu ekonomsku sigurnost niti mogućnost stvarne političke promene, onda se identitet pretvara u poslednje utočište kolektivnog smisla. Ne bi trebalo onda da nas čudi neprestano vraćanje Kosovu kao metafizičkom čvorištu oko kojeg se organizuje čitava emocionalna struktura javnog života.
Na sličan način o tome govori i teoretičarka i književnica Saša Savanović, referišući se na protest Studenata u blokadi održan 28. juna 2025. godine, na kojem se takođe dobrano kosovarilo. Savanović proniče da je u centru „srpskog sveta“ Kosovo kao „duša“, „svetinja“, „zavet“, „amanet“, „opredeljenje“ i slično. Ona navodi da, održavajući širi javni diskurs o Kosovu, u studentskim objavama ono uglavnom ostaje zamrznuto u 1998/99. godini (ili 1389.), a kada se i pojavi kao stvarno mesto, sa stvarnim ljudima i stvarnim životima, stvarnim političkim prilikama, reč je isključivo o Severu, o „nama samima“. Ne postoji ništa pre i ništa posle, ne postoje drugi i druge, smatra ona.
Iako se Studenti u blokadi nisu ni rodili, barem ogromna većina njih, kada se strmoglavilo sve tokom devedesetih godina, to ih i dalje ne abolira odgovornosti da rovare za drugačijim rešenjima osim da preuzimaju ova instant-skuvana u akademskim, umetničkim i crkvenim krugovima. Kao što smo gore naveli, ništa novo oni nisu u tom Memorandumu ponudili, ništa inovativnije, već staru i užeglu splačinu koju već godinama žvaćemo u mejnstrimu.
I sama Savanović primećuje da su Studenti u blokadi dugo važili za „neukaljane“ upravo zato što su generacijski udaljeni od ratova, ali upozorava da se oni sve više pokazuju kao savršeni proizvodi Vučićevog nacionalno-identitetskog projekta, njegove naracije nacije, slepo se držeći „istina“ (preskribiranog kolektivnog sećanja) koje je sam režim formulisao i plasirao, uključujući i nastojanje da ratove devedesetih reinterpretira kao ratove za slobodu i opstanak, pomerajući fokus sa doskora dominantne viktimizacije na heroizaciju, čime ih preinačuje u uspešne, barem utoliko što ponavljaju kosovski obrazac herojsko-žrtveničke smrti.
„Kako će nekritičko preuzimanje režimskog diskursa o prošlosti studentima pomoći da ga ugroze? Kako će sistemski nacionalizam doprineti antisistemskim promenama?“, pita se Savanović.
Ipak, da ne preteramo previše u grdnji, jer zna se kod koga su nož i pogača, ali niko nije imun na kritiku, pa ni Studentski pokret koji već mesecima leluja i pokušava da pronađe svoje mesto pod suncem.
Ili svi ili ništa
Upravo tu nastaje možda i najveći paradoks čitavog studentskog talasa. On je, naime, nastao iz autentičnog društvenog nezadovoljstva koje se ovde nakuplja skoro četiri decenije, iz intuitivnog osećaja urušavanja perifernog sistema, sveopšte pljačke, zločinaštva na svim stranama i teške klaustrofobije u ovom kazamatu, te vrlo lako može da završi i kao emotivni rezervoar već postojećeg nacionalnog imaginarijuma. Ukoliko ne lupi kočnicu u ovom delirijumu i uhvati se u građenje konkretnih politika, energija pobune preti da bude usmerena u stare mitološke kanale umesto ka stvarnoj transformaciji društva.
Savanović predlaže da pobuna u Srbiji ne može a da se ne pozabavi kritičkim promišljanjem i kontekstualizacijom sopstvenih pozicija, podrazumevajućih nacionalnih istina, onih koje su studenti, takoreći, popili sa majčinim mlekom. Misli pre svega na pitanje Kosova, vrhovni politički tabu čije je propitivanje zabranjeno, a onda i na one druge kontroverzne teme (kao što je genocid u Srebrenici) o kojima se, za razliku od Kosova, bar sme govoriti, mada je rizično.
Pobuna u duhu „jednog sveta i jedne borbe“ ne može da ustaje protiv državnog nasilja kada je ono upereno prema „svom narodu“, a da ignoriše ono koje se sprovodi nad drugima – kako danas tako i ranije, izričita je teoretičarka.
„Ona ne može da ignoriše masovne grobnice koje je ta država napravila samo zato što su u njih bačeni neki ‘drugi’. Ona mora da primeti da se oko Loznice ne nagomilavaju samo Rio Tintove bušotine, već i leševi migranata (samo ove godine u Drini je, prema tvrdnjama aktivističkih grupa, pronađeno 20 tela koje je država ekspresno zakopala u neobeležene grobove ne dozvoljavajući porodicama ni pokušaj identifikacije). Ona mora da prepozna saborce ne samo u onima koje kapital eksploatiše već i u onima koji nemaju čak ni tu privilegiju. Ona mora pronaći jezik koji njih ne isključuje, već ih mobiliše za zajedničku borbu“, piše Savanović.
Nakon ovih reči postavlja se pitanje da li je moguće izgraditi istinski emancipatorsku politiku na Balkanu bez frontalnog sudara sa nacionalnim mitovima koji decenijama oblikuju čitavu društvenu svest? Jer očigledno svaki pokušaj ozbiljnije društvene transformacije ovde pre ili kasnije udara u isti nacionalistički bedem.
Savanović navodi da je perspektiva „jednog sveta“ perspektiva savezništva sa svima onima koje sistem „disciplinira u službi kapitalizma, kolonijalizma, rasne i rodne dominacije“. Kada bi borba u Srbiji bila razumevana u ovom duhu, naglašava ona, a ne u duhu „srpskog sveta“, verovatno bi se i na Kosovu našli saveznici, oni kojima možda smeta „razvojna“ politika koju tamošnja vlada sprovodi.
Ne može se govoriti o pravdi, slobodi i otporu Vučićevom autoritarizmu, a istovremeno ćutati o zločinima počinjenim dok je on nosio ono ultrašovinističko odelo tokom devedesetih. Ne može se zahtevati kraj policijske brutalnosti u Srbiji, a nemati navodno pojma kako je ta ista policijska brutalnost činjena nad Albancima devedesetih, ako se već bave Kosovom. U suprotnom, pobuna ostaje parcijalna, zatvorena unutar etničkih granica sopstvene empatije. Mada, nisu sve lađe potonule, iako to na prvi mah deluje.
Mamurluk na Kosovu
Vratimo se sada na suštinu. Pre više od godinu i po dana pad nadstrešnice usmrtio je šesnaestoro ljudi u Novom Sadu i za to niko nije odgovarao, ali smo zato stigli do toga da vidimo šta će biti sa Kosovom. Tako to ide u našoj politici. Tu upravo i dokazujemo tezu da je ono najlakše rešenje za sve. Opijum koji te prebacuje u snoviđenja i zbog kojeg ne vidiš ništa osim raznolikih halucinacija poput onih na esidu. Zalaženje Studenata u blokadi na teren Kosova nema potrebe da se posmatra kao uvod u nova ludila, već kao njihov nesvesni momentum da su im ruke poprilično zavezane da daju konkretne odgovore na ovaj naprednjački pakao na ovoj periferiji.
Nema tu ničega čudnog, Kosovo je stalno predstavljano kao najviši nacionalni interes, ali, ukoliko se otklone sve te mistifikacije, videćemo da se, u stvari, radi o sistematskom uništavanju i kolonizaciji svakog materijalnog dostojanstva ljudi koji žive i u Srbiji i na samom Kosovu, ali i bilo gde na ovom balkanskom prostoru. Kakva je vrednost te svete zemlje ako su sela prazna, ljudi dovedeni do granice izdržljivosti, mladi masovno emigriraju i sveukupno se živi u granicama teškog siromaštva? Šta je tu tačno nacionalni interes? Očigledno je da taj interes samo služi kao romantičarska kompenzacija za socijalni raspad.
Kosovo treba gledati kao konkretan prostor na kojem su se ukrštali putevi lokalnih elita, velikih sila, ratne i tranzicione buržoazije, imperijalnih projekata i, prevashodno – bilo je epicentar različitih istorijskih procesa, stoga pretvaranje tog pitanja u religijski zavet ili mitološko biće služi upravo tome da se ono istrgne iz sfere racionalne rasprave i prebaci u domen emocije, gde svaka kritika postaje svetogrđe.
Opstaje kao večiti politički perpetuum mobile. Ne sme biti rešeno ni na koji način, budući da bi nestankom tog konflikta nestao i najvažniji mehanizam emocionalne mobilizacije masa. U trenutku kada ljudi počnu da govore o svim tim silnim nadstrešnicama, plafonima i krovovima koji nam padaju svakodnevno na glavu, o radnicima koji vrše nuždu u pelenama ili ginu na gradilištima, o gradovima, selima i naseljima bez vode, puteva, gradskog prevoza, osnovnih uslova za život, o mladima koji pokušavaju da pronađu posao u ovoj kolonijalnoj rupčagi ili da se spakuju i zbrišu odavde – za sve te svakodnevne muke i nedaće izvlači se Kosovo kao opijum koji eliminiše sve te boljke.
Kome onda koristi da Kosovo zauvek ostane nerešena trauma? Sigurno ne običnim ljudima koji žive i severno i južno od Ibra. Njima su potrebni sigurnost, posao, škole, bolnice i mogućnost normalnog života, a ne beskrajna ponavljalica istorijskih fantazmi koje hrane političke karijere i popunjavaju sadržaj propagandne mašinerije.
U skoro svim zemljama nastalim nakon raspada Jugoslavije, obični ljudi uglavnom dele iste probleme – nesigurne šljake, niske plate, korumpirane institucije, privatizovanu državu i osećaj potpune političke nemoći i egzistencijalne nesigurnosti. Kako je to moguće da je baš kod svih tako, ako nam je obećan vrli i stvarni svet, samo ukoliko radimo uporno i vredno? Koliko sati je potrebno da radimo kako bismo živeli bolje? Dvadeset četiri? Ali, umesto da se prepozna zajednički položaj eksploatisanih, sistem neprestano proizvodi nove identitetske sukobe i kulturne ratove kako bi sprečio bilo kakvu ozbiljniju solidarnost odozdo.
Kada bi, tipa, obućar iz Kragujevca, medicinska sestra iz Kosovske Mitrovice, studentkinja iz Sarajeva i konobar iz Splita počeli da razmišljaju o tome koliko im je stvarni život sličan, čitava konstrukcija političko-klerikalnih elita počela bi da se urušava. Zato je možda i najveća podvala čitavog postjugoslovenskog političkog poretka upravo u tome što je ljude uspeo da ubedi kako je istorija važnija od života koji trenutno žive. Kao da je sudbina običnog čoveka potpuno nebitna naspram apstraktnih nacionalnih interesa koji se nikada ne ostvaruju. Generacije i generacije odrasle su i potonule u atmosferi stalne krize, ugroženosti i čekanja nekog tog konačnog raspleta koji nikada ne dolazi. A za to vreme životi su se raspadali pred našim očima.
Svuda iznad nas je nadstrešnica, samo čekamo da padne.