Mora da se dešava kratak spoj ovih dana u glavi narodnog poslanika Srpske napredne stranke (SNS) Vladimira Đukanovića, tog đavoljeg advokata naprednjačkih mufljuza i glodara, naizgled konstruktivnog kritičara sopstvene partije u drevnom listu Politika, kao i vrlo tradicionalnog i konzervativnog Srbina, kako on voli sebe da naziva. Mora da mu nije lako da razume šta se to, pobogu, zbiva u Albaniji i kako je sada tamo taj silni narod izašao na ulice Tirane da protestuje. Zašto smo spomenuli Vladimira Đukanovića? Pa, upravo zato što je taj naprednjački odvjetnik bio jedan od glavnih mangupa koji su se podsmevali ovdašnjim ljudima koji se bune protiv, primera radi, Rio Tinta koji bi da napravi ekološku katastrofu ovde, a onda se još ljutio na pobunjeni narod što je oterao Trampove jahače apokalipse od nauma da izgrade svoj ultrabogataški kompleks na mestu gde je urušeni Generalštab u Beogradu.
Nije lako ni njegovom vođi Aleksandru Vučiću, ako ćemo pošteno, da pohvata kako se sada obojena revolucija odvija i u Albaniji, ako se upravo Albanija bori da se u Srbiji sprovede takva operacija.
A u Albaniji tisuće i tisuće ljudi protestuju na ulicama prestonice zahtevajući odustajanje od građevinskog projekta povezanog sa Džaredom Kušnerom, zetom američkog predsednika Donalda Trampa. Režim Edija Rame je sklopio dogovor da Trampova porodica izgradi luksuzno odmaralište na nenaseljenom ostrvu Sazen, nekadašnjoj vojnoj bazi u Jadranskom moru. Sve to procenjeno je na 1,4 milijarde evra, a gradnja je planirana i na obali prekoputa, u zaštićenom području u blizini grada Valone. Pobunjeni narod upozorava da bi sve to ugrozilo staništa zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta, ali i ukazuje na, dabome, teške muljaže u procedurama.
Iz Tirane moji, znaš ti dobro koji
Na ulicama Tirane ljudi se susreću sa takozvanim čuvarima reda i mira, njihovim vodenim topovima, štitovima, pendrecima i drugim rekvizitima za očuvanje pljačkaškog poretka koji se tamo personifikuje u Ediju Rami, pobratimu i vernom drugu predsednika Srbije.
Uprkos sili naroda koja je izašla na ulice i traži barem mrvu prava i pravde, Rama kao da je dobio savete sa Andrićevog venca (sedište predsednika Srbije) kako da se ponaša i šta da čini, pa je, maltene, u inat potvrdio da će projekta biti, da će on biti prelep i da će biti ponosni što su mogli da doprinesu Evropi, šta god mu takva izjava značila. Naravno da je to frazeologija koju svaki političar i deo vladajućih klasa uči napamet iz istog priručnika, ali ono što se odvija u Albaniji ima zaista mnogo dublju simboliku od pukog revolta prema samo toj najavljenoj izgradnji luksuznog kompleksa.
Možda je upravo zato najzanimljivije posmatrati kako se ovih dana ponašaju srbijanski propagandisti režima, pošto su nas godinama uveravali da su protesti rezervisani isključivo za Srbiju, da iza svakog okupljanja građana stoji neka ambasada, neki strani centar moći ili kakva tajna služba koja iz senke vuče konce. Što su bune bile jače, to su i centri moći uvek naginjali ka tisućugodišnjim neprijateljima Srbije i srpstva, koji se uglavnom pronalaze u Albaniji ili pak Hrvatskoj. Pa tako smo imali neprestana blebetanja kada su blokirani fakulteti, ulice i kada se dizalo na ustanak u prethodnih godinu i po u Srbiji, da je u pitanju kojekakva instruisana revolucija. Ipak, sada nastaje problem.
Kako objasniti hiljade ljudi na ulicama Tirane? Kako objasniti pobunu protiv projekta iza kojeg stoje ljudi bliski Riđokosom Zlu? Ako su ljudi u Srbiji koji se bune protiv naprednjačkog režima strani plaćenici, šta su ovi sada u Albaniji? Srpsko-četnički plaćenici? Ako su za liberalne pahuljice u Srbiji ono kojekakvi nedavači Kosova, šta su onda ovi u Albaniji? Isto to? Ko ih je platio da protestuju protiv ulupavanja američkog kapitala? Ako je reč o obojenoj revoluciji, protiv koga je ona usmerena? Protiv Trampa? Protiv njegovog zeta? Protiv albanske vlade koja važi za jednog od pouzdanijih partnera Zapada na Balkanu? Odgovori na ta pitanja nikada neće stići, jer odgovori na pitanja ne postoje, osim u halucinacijama režima u Srbiji i pripadajućih medija.
Borilački klub titana
Otkako je još 2021. krenula prvobitna pobuna protiv multinacionalne kompanije Rio Tinto u Srbiji, koja iza sebe ostavlja eksploatatorsku pustoš gde god je bila, režimska propaganda je krenula da priča o tome kako su se nekada ljudi bunili i protiv parnih mašina, pruge, pa čak i kompjutera, ali su onda procvetali kada su shvatili da će tako nešto da im služi. Otkako je pala nadstrešnica u Srbiji i usmrtila šesnaestoro ljudi, sve su se teme sjedinile, pa samim tim i tema oko Rio Tinta, kao i izvoza municije u Izrael, pa i odbrane ruševine Generalštaba u predaju kandže Trampove porodice postale su deo iste političke i društvene jednačine.
Ta nadstrešnica u Srbiji, na najtragičniji mogući način, ogolila je morbidnost kapitalističkog sistema na polu-periferiji u kojem se pokazalo da su krvave pare apsolutno i bez premca važnije od bezbednosti ljudi. U tom trenutku mnogima je postalo jasno da između korupcije koja prati velike infrastrukturne projekte, netransparentnih ugovora sa multinacionalnim kompanijama i rasprodaje javnih dobara zapravo ne postoji suštinska razlika. Sve su to, nažalost, manifestacije krugova istog pakla u kojem je država plen koji treba raspodeliti između buržoazije oko gvozdenog prestola, stranoinvestitorskih terorista i međunarodnih kabadahija.
S druge strane, poređenja radi, i Bosna i Hercegovina je takođe relativno skoro došla na radar Sjedinjenih Američkih Država (SAD) da i tu uspostavi totalnu dominaciju nad energetskim poljem, te kroz takozvane razvojne i infrastrukturne projekte dodatno učvrsti svoju ekonomsku i geopolitičku hegemoniju na Balkanu. I to upravo u trenutku kada se čitav ovaj balkanski prostor ponovo percipira iznova kao eksploataciona zona.
Nije slučajno što se poslednjih godina upravo energetski sektor sve češće pojavljuje kao polje političkih sukoba i ekonomskih pritisaka, i to sve pod plaštom zelene tranzicije. Bosna i Hercegovina se sve intenzivnije uvlači u mrežu interesa krupnokapitalističkih čudovišta i nakaza. Džabe pričanja bajki o energetskim koridorima kao civilizacijskim iskoracima kada svakodnevni život stanovništva sve više podseća na vavilonski raspad koji je trebao biti davno završen. Dovoljno je setiti se nedavnog iskakanja tramvaja iz šina u Sarajevu i u Beogradu, još jednog u nizu incidenata koji govore na vrlo simboličnom nivou u kakvom su stanju naši sistemi na ovoj polu-periferiji. Grade se ultrabogataške kule i gradovi, a osnovni uslovi života za najšire slojeve, one sa dna lestvica, skoro da ne postoje.
Naravno, važno je i da razumemo da ovih dana svedočimo relativnom sukobu Prvog sveta gde se SAD i Evropska unija (EU) bore za prevlast, odnosno evropska zajednica pokušava da bude što autonomnija od SAD, ali joj to ne polazi za rukom. Rat u Ukrajini i sve otvorenije razmimoilaženje oko krajnjeg cilja u tom ratu pokazuju da unutar zapadnog bloka više nema onog stepena jedinstva koji je nekada postojao i delovao nadmoćno. Međutim, problem za zemlje na periferiji i dalje od perferije je što se takvi interni sukobi retko kada rešavaju na terenima Globalnog severa, te se njihove posledice uglavnom prelivaju na manje i slabije države, poput ovih naših raspalih, koje postaju sive zone za rešavanje takvih sporova. I to se, zapravo, sve vreme dešava.
Odjeci iste borbe
Buna u Albaniji se ne zbiva u nekom dalekom univerzumu, nego tu odmah do nas. Kako gore problemi u Srbiji, tako gore i u toj zemlji. Desničarski i liberalni narativi sve vreme to pokušavaju da prikažu kao odvojene svetove. Desničarski će neretko prikazati Albance kao verne sluge Imperije i da je ova pobuna na nivou incidenta, dok će liberalni tamošnji problem prikazivati kao nešto vrlo unutrašnje i specifično, te da nije na nama da se mešamo. To što u Bosni i Hercegovini još uvek nema ustanka protiv imperijalnog pipka – to ne znači da se taj pipak tamo nije pružio i da ne davi. Naprotiv, stiska jače nego ikada, ali nivo besa i očaja još uvek nije probio plafon, ni probušio balon. Očigledno da još ima zraka, iako se sve teže diše.
Kao što se istrebljivački pohod u Pojasu Gaze ne dešava u vakuumskom međuprostoru, tako se ni ova potpuna kolonizacija naših zemalja ne dešava odvojeno od toga. Režimi balkanskih, kolonijalnih tvorevina stavili su se u potpunu službu Riđokosog Zla i Bliskoistočnog Kasapina, ni milimetar se ne povlače, već bi i ovo malo slobode što je ostalo dali kako bi ućarili miligram interesa.
Interna implozija Prvog sveta odvija se pred našim očima, a u tom razdoru i sudaru titana, na jednom vrlo intuitivnom nivou, mali narodi Balkana osećaju efekte toga i pokušavaju da prežive kako su to oduvek činili.
Protesti u Tirani predstavljaju mnogo više od lokalnog sukoba između građana i vlade Edija Rame, kao što ustanak u Srbiji u prethodnih godinu i po nije samo ustanak protiv Aleksandra Vučića. Moraju se u širem smislu posmatrati kao znakovi pored puta, kao najtanji slojevi pred pucanjem, u ovoj beskrajnoj spirali nagomilanog nezadovoljstva pod okriljem takozvanog razvoja koji podrazumeva da se sve može prodati, iznajmiti, privatizovati ili prepustiti kapitalističkim beštijama ukoliko je cena dovoljno visoka. Eho borbe u Srbiji zapravo sada odjekuje Tiranom, iako to zvanično niko ne želi da poveže, ali se upravo to dešava u ovom jedinstvenom mikro-kosmosu.
Ta borba jednako lako prelazi preko albanskih ostrva sve do srpskih rudnika, stoga buna protiv kompradorskih kartela koji sklapaju paktove sa belosvetskim zločincima svih vrsta – postaje nužnost kako bismo preživeli.
Upravo zbog toga protesti u Tirani toliko podsećaju na proteste u Srbiji, jer i tamo i ovde vlast pokušava da predstavi interese krupnog kapitala i jednoprocentnog staleža kao nacionalne i interese društva u celini. I tamo i ovde građanima se govori da moraju nešto da žrtvuju zarad svetle budućnosti koja večno kasni. I tamo i ovde nas ubeđuju da ove pobune jedne s drugom nemaju veze. I tamo i ovde, i drugde, sve vreme traje jedna borba. Borba protiv iste nemani.