Srbija je pred dverima Armagedona. Nakon skoro dve godine od zločina u Novom Sadu, u kojem je nadstrešnica na onaj svet odnela šesnaest života, i nakon što do danas još niko za to nije odgovarao – dvadeset petog oktobra nam stižu parlamentarni izbori na kojima ćemo imati najveću šansu, do sada, da SNSektu pošaljemo nazad u pakao. Neki bi rekli da su možda najvažniji do sada. Možda će biti sudbonosni, toliko apokaliptični, možda i katarzični, ili praktično – katalizatorski, ali sve te prognoze moraju da prestanu, jer imamo posla sa felom ubedljivo najgorih od najgorih. Zagrebano s dna inferna, kuso i repato, opskurno i ogavno, sve se to nastanilo pod zastavom Srpske napredne stranke (SNS) i njenog vođe Aleksandra Vučića.
Najnebitniji premijer u povijesti premijera, Đuro Macut, predložio je predsedniku Vučiću, glavnokomandujućem ove kokain-države, da raspusti Skupštinu, sve u duhu proceduralno-birokratskog igrokaza u kojem se navodno poštuju principi i postulati liberalne demokracije, a onda nam se svima taj šejtan u naprednjačkoj odori ukazao u podne, u sredu, devetog septembra 2026. leta Gospodnjeg, i obznanio parlamentarne izbore.
Inače, celo to natezanje se dešava u danima, kada se sahranjuje izgubljeni sin velikosrpskog košmara, ratni zločinac Ratko Mladić, pošto mu je Država organizovala desetodnevnu kazališnu narikalicu. U tim danima, imali smo priliku da slušamo i gledamo, aman baš svuda, po dobošarskim pećinama i vilajetima o junačkim delima Mladića i njegovih hordi, koje su samo branile svesrpski duh tako što je bošnjački narod bacale u jame, pa im onda raskopavali kosti i krili ih na druga mesta, pa na treća… No, Mladić je sada pokopan, odigrao je svoju poslednju tačku, a Srbijatrija će trčati počasni krug, jer smo došli do ivice konačne provalije.
Izbori nam stižu
Ipak, još uvek postoji nedoumica ko će sve izaći na te proklete izbore. Jer, kao što to obično biva kada se približi trenutak u kojem bi svi trebalo da se okupe oko jednog jedinog cilja, narcisoidno-identitetske razlike i interesne sfere među opozicionim akterima počinju da izbijaju na površinu kao gljive posle kiše. Skoro dve godine ogoljavanja velezločinaštva Kartela na vlasti nisu bile dovoljne da se prevaziđu razlike.
Stoga je, kolokvijalno rečeno, proevropska opozicija, samo sat vremena pre našeg predsednika, objavila da će ići na izbore zajedno. Tu su ljudi okupljeni oko Dragana Đilasa, starog opozicionog kurjaka, nekadašnjeg glavnoudarnog moćnika na čelu Beograda, kapitaliste i političara odavno prispelog za smetlište istorije, kao i njegova Stranka slobode i pravde. Tu je ex-oficir i bivši predsednički kandidat Zdravko Ponoš, čovek koji je jedared izjavio da je Ratko Mladić radio „briljantne stvari“ u Bosni i Hercegovini, i njegova ekipa iz Stranke Srbija Centar – SRCE, kao i novosadska družina okupljena oko Gorana Ješića i Solidarnosti.
U međuvremenu su se Narodni pokret Srbije, Novo lice Srbije, Ekološki ustanak i Pokret za decentralizaciju Srbije okupili u koaliciju „Narodna Srbija“, koja bi valjda trebalo da se percipira kao neka tradicionalistička „niti levo, niti desno“ skupina.
Na drugoj strani imamo samozvanu Autentičnu desnicu Srbije, u kojoj su se udružili Nova Demokratska stranka Srbije i Monarhisti, dok su Mi – snaga naroda i Narodna stranka pronašli dovoljno zajedničkog jezika da naprave neku drugu desničarsku koaliciju, jer očigledno ni među pravim desničarskim mufljuzima nema dovoljno jedinstva da se napravi jedna desnica. Tu je, naravno, i udružena ekipa nacionalnih manjina „Bratski savez 381 – Zajedno za našu državu“, dok će, za sada, samostalno, na izbore, Pokret snage Srbije Bogoljuba Karića, „Ćale, ovo je za tebe“ i Romska partija. Sve je ovo, naravno, podložno promenama u narednim danima.
Iako možda deluje kao sasvim normalna parlamentarna šizofrenija jedne zemlje koja pokušava da proizvede političku alternativu, problem je što se ovoga puta ne nalazimo pred nekim uobičajenim izborima, nego pred teoretskom mogućnošću da se posle četrnaest godina promeni čitava arhitektura vlasti, ali i da uzdrmaju temelji ovog četrdesetogodišnjeg carstva zločina, pljačke i sveopšteg nasilja.
Godzila protiv King Konga
I tu dolazimo do tačke političkog ključanja. Studentsku listu su podržali, za sada, Zeleno-levi front (ZLF), Pokret slobodnih građana (PSG), Demokratska stranka (DS), Dveri, Socijademokratska stranka (SDS) i Dosta je bilo. To ne znači da su u koaliciji, da se odmah razumemo, nego da neće učestvovati u predizbornom procesu i da će pozvati svoje birače da podrže Studente.
Za sada još uvek se ne zna ko će biti na Studentskoj listi, ali su u pitanju minuti kada će biti objavljeno. Dvadeset i dva meseca narod okupljen oko Studenata u blokadi, u najširem mogućem antirežimskom frontu, pokušava da uz ogromne napore, uspone i padove sruši hidru sa krvavog prestola.
Studentski pokret, setimo se, krenuo je kao udar s neba u ovu kolonijalnu rupčagu. Od blokada fakulteta i škola, ulica i sokaka, politizacije masa po gradovima, opštinama i selima, guranja ljudi u samoorganizovanje i zborove, i vraćanje politike na dno lestvice, tamo gde je trebalo oduvek da bude, došli smo, ipak, do ove neke prizemnije forme u kojoj, nažalost, moramo da bijemo bitku na terenu koji neprijatelj kontroliše.
Svaki miting koji su Studenti u blokadi organizovali okupljao je kako u manjim mestima, tako i u većim gradovima, ogroman broj ljudi. Srpskonaprednjački derneci više nisu mogli da priđu ovim događanjima naroda koji su obarali sve rekorde prethodnih protesta i demonstracija od Petog oktobra. Naravno, imati masu ljudi na ulicama – a to se pokazalo 15. marta ponajviše – i ništa ne činiti sa njom, takođe može da deluje kao stativa, jer ljudi naviknuti na ubrzanu kapitalističku dinamiku života žele sve sada i odmah, što je sasvim razumljivo, ali očigledno taj put iščekivanja i neizvesnosti pokazuje svoje mane i nedostatke, kao što su osipanje ljudi, pasivizacija, širenje defetizma i slične blagorodne misli svojstvene modernom čoveku.
Za to vreme, naprednjački Baal nije časio časa, nego je išao po svetu i grabuljao sebi legitimitet. Uvukao se u najmračniji vir u kojem preko leševa palestinskih žena, dece i muškaraca kupuje svoje mesto pod crnim suncem u Epstinovoj koaliciji. Hvalisanje kako je on jedini u Evropi koji snabdeva Izrael municijom još odjekuje hodnicima Evropske komisije. Ne bi trebalo zato mnogo da čudi pristojnokratijski korpus i zašto Ursula fon der Lajen tako mlako reaguje na nepočinstva naprednjačke Scile i Haribde. Još je i najavljeno da će posetiti Srbiju tokom oktobra.
Daće naš predsednik i Kini sve što treba, nema potrebe da se brinu, njihove kompanije će preuzimati sve naše resurse, a ostavljaće nam opustošenu zemlju i prirodnu katastrofu. Neće Peking imati nikakav problem sa još stogodišnjom vladavinom ovih nitkova. Kao što neće imati ni Berlin, niti Pariz, niti London, niti Vašington – svima očigledno odgovara naš kmetski položaj. Uprkos tome što Vučićevi gospodari rata snabdevaju i Ukrajinu municijom, te su ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog primili u Beogradu uz sve počasti, Putinovi kozaci iz Kremlja i dalje vide u Vučićevom kartelu ponajviše odgovarajuću priliku za saradnju i ostvarivanje svojih uticaja i interesa dalje kroz Evropu.
Sve ovo čini kako bi u trenutku kada bude došlo do Dana D mogao da namakne i legitimiše svoju pobedu nad pobunjenim narodom, a da pritom svet ne zucne ni reči. Jer im je kroz svoju praksu pokazao lojalnost, potčinjenost i poslušnost, te da mu zauzvrat ne ospore tapiju nad Srbijom.
Zato su romantičarski zanosi o novom Petom oktobru i skidanju Slobodana Miloševića i njegovog režima u potpunosti pogrešni. Kontekst je drugačiji, okvir u kojem se sve ovo dešava je drugačiji, tempo i dinamika društvenih procesa su drugačiji, materijalna baza nad kojom se odvijaju ovi procesi je drugačija. Ne postoji ništa što bi moglo iz iskustva skidanja poslednjeg, nelojalnog Mohikanca na tlu Evrope da se iskoristi za svrgavanje najvernijeg sluge Epstinovih saučesnika i svedoka.
Vučićeja
Vučić je stalno u kampanji, ali u poslednjih mesec-dva počeo je da obilazi manja mesta po Srbiji. Uz celodnevni propagandni prenos, mogli smo da vidimo najmoćnijeg čoveka u ovom kazamatu kako ide i svađa se i raspravlja sa svojim glasačima, članovima i članicama partije, nadvikuje se sa penzionerima i siromašnim ljudima, pije, jede, galami, peva, tapše, urla i peni. Neki bi rekli da su to simptomi njegovog kraja, ali ne smemo da izgubimo iz vida da je u pitanju karpenterovski stvor koji menja oblike i prilagođava se situaciji.
Međutim, on suštinski ne može da dobije nove glasača, a stare mu je sve teže zadržati, jer je njegova politika odavno oglodana sa svih strana. Konzervativci više ne mogu očima da ga gledaju jer, prema njihovom viđenju stvari, Srpska napredna stranka je izdala apsolutno sve nacionalne interese: dala je Kosovo, ne mari za Republiku Srpsku, ljubi se sa Zapadom, udaljava nas od Rusije, uništava tradiciju, i tako dalje. Liberali ih preziru jer: to su stare šovinističke radikalčine, uništavaju odnose sa susednim državama, nisu rešili Kosovo, prizivaju nove sukobe, udaljavaju nas od EU, slave ratne zločince, uništili su institucije, pogazili Ustav, i tako dalje. Levičari ih takođe preziru jer: zaveli su potpuno robovlasnički sistem vladanja, prodali su sve u bescenje i otvorili širom vrata teroru stranih investitora, stvaraju svakim danom sve veći i veći jaz između bogatih i siromašnih, učestvuju u svakom imperijalističkom malignitetu po svetu, rasturaju i izvrću naopačke poslednje impulse socijalističkog nasleđa, i tako dalje.
Bilo kako bilo, Vučić i njegova kamarila više ne znaju i ne umeju da ponude ništa novo. Omladinu, što je možda najvažnije, takođe ne može da privuče. Ovih dana, svi punoletni građani i građanke ove zemlje dobiće po 6.000 dinara (oko 50 evra) kao jednokratnu pomoć od Države. Naravno da je to vajdica za bilo šta u ovoj bedi u kojoj živimo, ali to deluje i kao pokušaj vlasti, onaj očajnički, da, koliko-toliko, pripitomi deo ljudi koji su neodlučni za koga će da glasaju, a mnogi su kivni što zapravo žive poprilično loše. Ali, hajde, muke i problemi našeg hrabrog moreplovca kroz sve ove bure polako se primiču kraju.
Dan D i Dan posle
Biće ovo sve samo ne izbori. Neće se do poslednje sekunde tog dvadeset petog oktobra znati da li ćemo po ulicama Srbije pevati lijte kiše, hladne vode, Vučić ode, ili ćemo morati da uložimo još jedan dodatni napor kako bismo ovu dijaboličnu pošast oterali u podzemlje iz kojeg je izgmizala. Naravno da bismo voleli i da čujemo neko parafraziranje reči Peke Dapčevića koje bi nas izvestile putem svih medija o tome da je Srbija konačno oslobođena.
Ali, nikako se ne sme zaboraviti – srpskonaprednjački monstrumi se mesecima spremaju za taj Dan D i Dan posle. Može se reći da su više spremni za okršaj sa pobunjenim narodom nego za same izbore. Kartel je toliko i tako temeljito ovladao Sistemom da ćemo, njegovim rušenjem sa vlasti, u suštini morati da dovedemo u pitanje funkciju kompletnog organizma na ovoj periferiji Evrope, i u ovom slepom crevu sveta. To nije loša stvar, jer ćemo na taj način morati da počnemo misliti izvan dosadašnjih ustaljenih okvira i zapitati se da li je alternativa ovakvom uređenju zaista moguća. Pošto će njihovo rušenje biti tek prvi korak u daljoj dekonstrukciji i destrukciji ove platforme.
Svakako se bližimo trenutku u kojem prvi put možemo, u ovoj gustoj magli, da ugledamo sunce koje se tek nazire. Niko više ne može da zamisli da će u izbornoj noći Aleksandar Vučić izaći i priznati poraz. Koliko god se to nekima sviđalo ili ne, ovo je možda i najbliži trenutak naših života da se ovaj gangstersko-zločinački konglomerat jednom za svagda dokusuri.
Ako se to dogodi – a realne su šanse da hoće – nemojmo se iznenaditi nakon što nas prođe radost. Sunce još neće ogrejati ozeblu Srbiju. Prvo ćemo morati razgrnuti pepeo na zgarištu naših uništenih života.