Istoričar Maks Hejstings je u svojoj knjizi „Pakao“ preneo iz memoara i dnevnika Milovana Đilasa, jednog od glavnovodećih ljudi Narodnooslobodilačke borbe, kako su jednom prilikom 1943, dok je on bio u pregovaračkom timu u ime partizanskog pokreta, nacistički oficiri nemačke vojske reagovali prema njima. „Pogledajte šta se učinili svojoj rođenoj zemlji!“, uzvikivali su. „Pustara, zgarište! Žene prose po ulicama, tifus besni, deca umiru od gladi. A mi smo hteli da vam donesemo donesemo puteve, struju, bolnice.“
O takvom načinu ophođenja okupatora iliti kolonizatora piše i Eduardo Galean u svom delu „Otvorene vene Latinske Amerike“ gde opsežno i vrlo detaljno opisuje kako se taj kontinent istovremeno porobljavao i navodno unapređivao. Takođe, u Indiji, britansko carstvo je paralelno donosilo i prugu i sve ostale administrativne mreže, ali je i bogougodno proizvodilo glad kao, kako kažu, nuspojavu te modernizacije, ali se u zvaničnim izveštajima sve to prevodilo u jezik napretka. U Africi je pak taj diskurs bio dosta morbidniji i ogoljeniji, budući da su tamošnje kolonijalne uprave tek bulaznile o uvođenju Civilizacije, dok su odatle u lancima i bukagijama čitave narode vodili u svoje matice da im budu besplatna radna snaga i sluge. U belgijskom Kongu ili francuskim kolonijama u Alžiru, pogledajmo tamo samo, taj civilizacijki raj je bila samo maska devet krugova inferna. I u širenju carstva ka Sibiru i Centralnoj Aziji, Rusija je, po ugledu na kolege sa Zapada, često to pravdala kroz takođe ideju civilizovanja periferije i uvođenja takozvanog reda, te i integracije prostora koji je bio, kao, prazan, zaostao i nedovoljno razvijen.
Možda nema više konkistadora, Kolumba, Kortesa i ostalih avanturista koji su otkrivali skrivene oblasti, porobljavali i istrebljivali narode. Nema više te tobožnje radoznalosti u potrazi za novim svetovima, a i što bi ih bilo kada nam je sve poznato. Nema više niti granica, ni izolovanih ekonomskih zajednica, sada je sve postao jedan svet-sistem, po uzoru na Imanuela Valerštajna. Nema više zvaničnih kolonijalista, ali su zato tu kompanije i različite stukture koje grabuljaju viške vrednosti sa (polu)periferija.
U tom tonu, najpoznatiji slučaj s kojim se pobunjena javnost u Srbiji u poslednjim godinama nateže jeste slučaj vrlo maligne multinacionlane kompanije Rio Tinto, poznate po svojim nedelima širom sveta, koja želi da eksploatiše rudu jadarit – zarad ekstrahovanja litijuma – kod doline Jadra na području zapadne Srbije. Otkako je pala nadstrešnica u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine, usmrtila šestnaestoro ljudi i pokrenula sveopštu bunu protiv naprednjačkih demona, borba protiv ove eksploatorske mašinerije je takođe uvedena pod tu široku antirežimsku borbu.
Pobuna pre pobune
No, ona nije niti prva, ni poslednja koja je došla u ovu zemlju da iskoristi resurse. Imamo već uveliko kineske kompanije „Ziđin“ i „Linglong“ koje arče našu zemlju i, maltene, niko im ništa ne može, ali i bez njih, tu su i dalje stranoinvestitorske kompanije sa Zapada u automobilskoj i tekstilnoj industriji, koje iskorišćavaju jeftinu radnu snagu u ovoj zemlji do granice sadizma. Međutim, problem sa Rio Tintom ide ka višeslojnom fenomenu, budući da je Srbija na takozvanom evropskom putu još od pada zločinačkog režima Slobodana Miloševića, ali nikako da uđe u Evropsku uniju (EU) jer joj stalno nešto fali na tom puteljku.
Rio Tinto kao, maltene, fenomen dolazi u momentu kada nekolicina zapadnih zemalja, prevashodno Nemačka, počinju da forsiraju preko naprednjačke vlasti da se taj projekat mora sprovesti do kraja. Jedinstveni momenat buđenja različitih slojeva društva i klasa unutar njega – koji nisu nužno ni na istoj strani – počinje sinergično i sumnjičavo da gleda upravo prema iskrenosti tog evropskog puta, koji očigledno ima svoju vrlo visoku cenu. Odjednom bajke o vladavini prava i unapređivanju demokratskih procesa postaju sekundarne, a predsednik Vučić i njegova družba postaju uvaženi saveznici i partneri na ovom području.
Ipak, u toj neskrivenoj i vrlo lukavoj podršci vladajućem režimu počele su, zapravo, da pucaju prve membrane ove hipnotišuće halucinacije, koja je nakon toga usledila u revoltu nakon novosadskog zločina. Blokade puteva i saobraćajnica, omasovljenje protesta protiv ove vlasti i sukobi sa policijom jesu bili prethodnica ovoj sadašnjoj pobuni zbog nadstrešnice. Ljudi po manjim mestima i selima započinju sukobe sa lokalnim vlastima jer ne dozvoljvaju da im se otima i truje zemlja. Tada u javnom diskursu počinje da se odomaćuje i sve češće koristi termin „neokolonijalizam“ i čitava percepcija društveno-političkih događanja unutar Srbije dobija elemente da ovu zemlju, zaprravo, vode kolonijalni upravnici.
Ipak, problem oko Rio Tinta se neprestano kako od vlasti, tako i od delova liberalne javnosti kulturalizovao, a ljudi koji su bunili protiv tog projekta nazvani su retogradnima, zatucanima, da su pod uticajem ruske službe i općenito da su protiv modernosti kao takve.
Ipak, poslednji tekst od novinara BIRN-a Saše Dragojla konačno zakucava posljednji ekser u sve nedoumice i spinovanja o tome kako je javnost u Srbiji zavedena lažima i sopstvenom zaostalošću, budući da iscrtava vrlo jasnu storiju kako čovek iz Nemačke pod imenom Jerg Heskens već 13 godina savetuje Aleksandra Vučića, dok ga za to vreme plaća nemačka vlada, te povezuje s time zašto je njegova zemlja sve vreme ignorisala pobunu u Srbiji, ako joj je barem nominalno stalo do demokratije u ovoj zemlji, i otkriva da projekat oko Rio Tinta – iako u jednom trenutku u javnosti je bilo reči da je stopiran – nikada nije bio zaustavljen.
Mržnja prema zaostalima
U SNSrbiji prečesto od predstavnika vlasti možemo čuti kako su strani investitori i različite korporacije dovedene u ovu zemlju u svrhu napretka države.
Ipak, Dr Aleksandar Matković, naučni saradnik u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, objašnjava kako nas kolonizuju strane investicije u ovom savremenom razdoblju. Multinacionalne korporacije, uz podršku država centra, stalno izmeštaju proizvodnju tamo gde je najjeftinije – zbog rada, regulacije, prirodnih resursa ili poreskih olakšica, piše on. Kada jedna zemlja, poput Srbije, počne da nekritički prihvata ovakav model, ona zapravo samu sebe „zaključava“ u odnose eksploatacije do te mere da jedini „razvojni“ instrument postaje menjanje sopstvenih zakona na štetu stanovništva, veli Matković, ne bi li se zadržale ili privukle nove investicije. U tom slučaju, sasvim opravdano možemo govoriti o neokolonijalizmu u ekonomiji.
Ovaj je model poslovanja Rio Tinta u potpunosti ogolio čitavu strukturu neokolonijalnog delovanja. Ipak, ono što je možda najviše rasplamsalo društvenu pubunu jeste i političko pitanje dvostrukih aršina, gde je postojalo duboko razoračenje kod ljudi koji su vrlo iskreno i optimistično uzdali u države Prvog sveta da će im pomoći, kao nekada, da se izbore protiv srpskonaprednjačkog režima, ali su onda shvatili – očigledno na jako bolan način – da je to vreme odavno iscurilo i da Vučić nije nimalo na istim pozicijama kao što je bio Milošević.
No, Matković objašnjava da ovi odnosi eksploatacije ne moraju biti formalno kontrolisani od strane jednog posebnog aktera; oni sami po sebi proizvode neokolonijalni položaj zemlje kroz njenu uključenost u svetsku privredu.
„Dokle god prekomerna eksploatacija postoji na štetu stanovništva i uz sistematsko podrivanje njegovih građanskih prava u ime svetskog tržišta, možemo govoriti o neokolonijalizmu. Iako su ovi procesi ukorenjeni u delovanju multinacionalnih korporacija, njihovo ostvarenje u Srbiji omogućile su domaće političke elite – od Demokratske stranke do SNS-a – koje su aktivno sprovodile i normalizovale politike zavisnosti“, podseća on.
Matkovićeve reči objašnjavaju nam vrlo jasnu strukturu tlačenja i ekonomske zavisnosti, a da nema potrebe za bilo kakvom silom i formalnom okupacijom. Silovitost Imperije, odnosno vojna agresija danas dolazi tek u momentu kada se zemlja, poput Irana npr, pokušava stvoriti svoj nezavisni ekonomski put i samostalno upravljati svojim resursima.
On dalje jasno navodi da kada su te politike počele da se prožimaju pravnu sferu, a preko nje i sferu rada i ekologije, izazivajući otpor i proteste stanovništva zbog akumulirane štete, one su prerasle u otvoren neokolonijalni odnos. Korporacije koje u tome učestvuju različite su, ali je sam odnos takav da proizvodi potčinjeno stanovništvo, bez obzira na to što ne postoji jedna formalna država koja upravlja Srbijom, već mreža ekonomskih aktera potpomognuta domaćim elitama.
Stigla budućnost
Kada god se radi o pobuni protiv bešćutnog profitiranja vladajućih klasa, odmah se priča sliva u kulturni rat o tome kako zaostale rulje, pod uticajem stranih službi, rade protiv razvitka i modernizacije sopstvene zemlje. Kod Vučića je to čitav spektar različitih agentura, sve zavisi za koju mu aferu je potrebno, ali, eto, kod Edija Rame, primera radi, ovaj revolt protiv izgradnje ultrabogataškog kompleksa Trampove porodice je podmetačina Irana.
Inače, o sličnim stvarima je pisao i Eduardo Galean, spomenuli smo ga na početku, kako su po Južnoj Americi takođe kompanije krvnički uništavale sve što su dohvatile kako bi što više zaradile, nakon što je prošlo vreme da mogu otvoreno da dođu i osvajaju teritorije. Navodi da multinacionalne korporacije ne pripadaju brojnim zemljama u kojima posluju: pojednostavljeno, multinacionalne su u meri u kojoj sa četiri strane sveta odvlače ogromne količne nafte i dolara ka centrima moći kapitalističkog sistema.
Uzgred, ne moraju da izvoze kapital da bi finansirale širenje svojih poslova; prihodi oteti siromašnim zemljama ne samo da vode pravolinijski u male gradove, gde stanuju najveći moćnici, već se i delimično reinvestiraju kako bi se učvrstila i proširila međunarodna mreža operacija. Struktura kartela podrazumeva nadmoć u brojnim zemljama i prodiranje u njihove vlade; nafta potapa predsednike i diktatore, ističući strukturne deformacije društva koje sebi stavlja na uslugu i raspoloženje. To su firme koje sa olovkom iznad mape sveta odlučuju gde će biti zone eksploatacije, piše on, a gde zone rezervi, i one su te koje određuju cene koje proizvođači naplaćuju, a potrošači plaćaju, zaključuje Galean.
Ništa od svega što se dešava u Srbiji nije neviđeno, ali jeste svima nama novo, jer smo u ušli u taj proces relativno skoro, dok neke zemlje već vekovima osećaju ono što je kod nas tek u začetku.
Povratak otpisanih
Mi sada konačno imamo vrlo jasno iscrtanu i dokumentovanu skicu anatomije kolonijalizma, budući da nam je Nemačka doslovno poslala svog Krigera da uz pomoć našeg Milana Nedića sprovede posao do kraja. To više niko ne može da ospori, a da ne brani kolonizatorski smrtonosni stisak. Ali, bilo kako bilo, mi o Vučiću kada pričamo ne smemo da zanemarimo da je on možda i najžešći neoliberalni vojvoda kojeg je ova zemlja ikada imala.
Protiv takvog demona, koji može da promeni na stotine lica do sledećeg jutra kako bi održao sebe na vlasti, najveći politički opozit poput Studentskog pokreta mora da ima spreman odgovor na apsolutno svaki njegov šejtanski potez i da se mane reakcionarnih mlaćenja prazne slame, već da počne planirati kako da se iščupamo iz ove potlačenosti. U suprotnom ćemo nakon Vučića imati novog Vučića na vlasti, samo sa mnogo više političke snage i podrške.
Ali, opet, sa druge strane, budući da pričamo o režimu koji zarad zadržavanja unosnog gvozdenog prestola vrlo ponosno i otvoreno saučestvuje u genocidu u Pojasu Gaze, vazalski se preporučuje Donaldu Trampu, ponizno kleči pred Kremljom, Pekingom i Briselom, te pretvara ovu zemlju u ubedljvo najjeftiniju robovlasničku platformu na tlu Evrope zarad profitiranja raznoraznih svetskih mufljuza – zašto bi onda njemu iko sa strane išta zamerio? To je šansa pobune u Srbiji, šansa da pronađe za sebe autentični put u slobodu.
Ne smemo da zaboravimo da je borba protiv Rio Tinta bila, zapravo, proto-sjedinjavanje različitih ljudi, ideološki vrlo suprotstavljenih i klasno razjedinjenjih, oko istog cilja, a to je borba protiv kolonijalnih sila i njihovih marioneta.
Nadstrešnica u Novom Sadu je skršila poslednju iluziju da će Srbiji sa ovom vlašću ikada biti dobro. I pokazala da smo s naprednjačkom vlašću došli do maksimuma u tom procesu. Svaki put kad imperijalizam veliča svoje vlastite vrline, što bi rekao Galeano, pogodno je, međutim, proveriti džepove. Ako nam išta od džepova ostane.