Naravno da sam odmah kupio šešir. I to pored Koloseuma. Od čoveka iz Kenije koji je spuštao cenu. Prvo je bilo dvadeset evra, pa petnaest, onda sam kažiprstom pokazivao na svoju glavu – stvarno sam to radio – govorio sam da nema dovoljno veliku kapu za moju veličinu, a onda mi je dao za deset i rekao da je to poseban popust samo za mene. Čak je i upoređivao ruku njegovu pored moje i ponavljao da sam ja njegov brat iz Afrike.
Nije tako strašno kako sam mislio da će biti u Rimu. Očekivao sam, kako su mi barem pričali, da će prst božjeg gneva biti kada stupim na užareno tlo ove metropole. Međutim, dočekalo je me je klasično beogradsko leto sa nešto više vazduha. U Beogradu vazduh stoji, nigde se ne kreće, nema proticanja, samo bubri sve ko u rerni. Ovde ima nekog vetra. U hladovini je stvarno hladovina.
Nisam mnogo ni spavao. Leteo sam onim pekarskim, stoga sam na aerodromu bio već od četiri ujutru. Mada sam uspeo da napravim dobar krug, pojedem picu s četiri vrste sira u lokalnom bistrou, posrčem espreso, spičim jedan đelato i da se vratim u hotelsku sobu i utonem u san.
Bez obzira na temperaturu i vrućinu, turisti mile ko zombiji kroz grad. Ne možeš da ih omašiš. Svi gledaju u fasade različitih boja. Ili škljocaju profesionalnim foto-aparatima ili prave selfije svojim pametnim telefonima. Dok sam sedeo u tom lokalnom kafeu, primetio sam da uglavnom rade ljudi iz azijskih i afričkih zemalja. Čovek koji mi je doneo espreso i picu – imao je podočnjake do poda i izgubljen pogled. Nasmeje se on, potvrdi glavom, ali, jednostavno, nije bio tu. Nisam znao da se napojnica već automatski stavlja u sam račun, ali sam na to dodao još koji evro.
Turizam je vrlo mlada disciplina koja se za kratko vreme omasovila. S jedne strane, ona daje priliku svetu da se umreži i približi. Da se ljudi upoznaju sa različitim kulturama. Da sve to što je nekada bilo predaleko ljudima, sada može da im bude, koliko-toliko, dostupno. Ali turizam je ko Pandorina kutija. Prvo idu lepe stvari, a onda šejtan dolazi po svoje. Turizam ume da uništi zajednicu. U Barseloni ljudi štrajkuju protiv turista, jer ne mogu da žive od njih. Turizam diže cene svega. Život postaje nemoguć u epicentrima protoka ljudi. Turizam je postao i posebna vrsta okršaja civilizacija, na mikro-nivou. Dolazi ti buljuk ljudi sa parama koji očekuju da ti igraš oko njih. Turizam dolazi sa vrlo izveštačenim osmehom. Možda čak i đavoljim. Kroz njega se najviše pokazuje taj neljudski tango između onog koji ima i onog kome je potrebno.
Dok sam čekao svoju picu, prolazio je pored i između nas beskućnik. Nasmejan, držao je karton u ruci, nešto je pisalo na njemu, ali nisam mogao da pročitam šta. Počeo je nešto da mi priča na italijanskom, kao da mi šapuće, kao da hoće da ogovara nekoga. Prosedi brkovi požuteli od duvana mrdali su mu se iznad usana. Dao sam mu kovanice koje su mi ostale još od Herceg Novog. Onda je otišao do sledećeg stola na kojem je bila četvoročlana porodica. Otac, majka i dvoje dece od pet-šest godina, dečak i devojčica. I njima je veselo zborio ovaj ulični vitez, ali je muškarac, patrijarh tog malog kutka, oko pedeset godina star, samo manuo dlanom da se skloni. Nakon par minuta, došao je konobar, onaj umorni i izgubljeni, a ta glava porodice je odgovorila na engleskom: „Pedeset pet!“, i prislonio karticu. Turizam stvarno da dolazi sa đavoljim kezom.
13. avgust, četvrtak
Dok sam pešačio pored mutnog i zelenog Tibra, čula se eksplozija. Zavibriralo je tlo pod nogama, svi su se brecnuli. Kada smo shvatili da nije ništa blizu, svi smo iskrivili face u čudu, valjda pokazali one srećne osmehe što smo i dalje živi. Samo smo nastavili dalje da hodamo svojim životom. Po policajcima koji su stajali na stotinak metara od nas, pokušavao sam da proniknem da li je nešto ozbiljno. Očekivao sam da će sesti na svoje motore i krenuti ka tom nedelu, ako je u pitanju rat ili teroristički napad, ali oni su se cerekali i čalukali svoje stvari. Čudan je Rim, negde vrvi od naroda, a negde, čim zađeš iza ćoška, nema nigde nikoga. Jeste da je vrućina i da ljudi ne žele mnogo da se izlažu suncu, ali uporni turisti ne odustaju da iskoriste svaki cent svoje posete.
Meni se noćas klima-uređaj u sobi pokvario. Prijavio sam, recepcionar je rekao da će poslati nekoga da pogleda, ali, kada sam se vratio iz ture hodanja, klima je i dalje duvala u prazno, a u sobi je bilo zasigurno trideset stepeni. Recepcionar takođe sa drugog kontinenta, vrlo ljubazan, ali krajnje umoran. Bilo mu je neprijatno što mu je sobarica rekla da klima radi, ali je onda došao do moje sobe i uverio se da ona, ipak, ne radi. Doduše, to su oni takozvani pingvini, pokretni klima-uređaji, pa je vrlo brzo doneo drugi i sada u sobi ima nešto više od dvadeset stepeni. Jutrošnji doručak, švedski sto, bio je skroman. Doduše i ovaj hotelčić je skroman, ali i nisam očekivao više. Vrlo sam zahvalan gost, važno mi je samo da imam da odspavam i da se operem. Kada odrasteš u neimaštini, sve ti je ko od zlata jabuka.
Juče sam išao do Vatikana. Čoveče, sve je grandiozno. Rečima ne bih mogao da opišem sve te skulpture, stubove i zidine koje krase to srce katoličanstva. Međutim, tu blizu je bio jedan ulični pevač koji je božanstveno pevušio Bočelija i Pavarotija. Dabome da sam mu dao pare. Seo sam nadomak obližnje fontane kako bih uživao u njegovom glasu. Pomislio sam na sve svoje žive i mrtve, na sve one koji su prošli kroz moj život i koji su ostavili traga i ožiljaka u njemu, na sve poplave, klizišta, erupcije i zemljotrese koji su me doveli do ovog trenutka. Jebote, bilo je perioda kada sam mislio da neću doživeti Isusove godine. Ali, evo me, živ sam, prisutan sam i, što je najvažnije, dobro sam. Par suza mi se slilo niz obraze koje sam, kao prava balkanska muškarčina, pokušavao da sakrijem iza zatamnjenih naočara.
Video sam ljude koji ga snimaju telefonom, pa snimaju sebe, pa snimaju sve ostale, uključujući i mene. A onda čim isključe kameru, kez nestane, okrenu se i odu. Pomislim da li oni uopšte znaju gde su došli. Znaju li uopšte zbog čega su došli. Sve je postalo spektakl.
Uskoro ću da idem da ručam, pokušaću da se najedem, iako su im porcije paste i pice vrlo oskudne. Čitam na telefonu, prenose domaći mediji u Jugoslaviji, da je eksplozija bila četrdeset kilometara od Rima. Fabrika municije je otišla u vazduh valjda. Možda i odremam popodne. Juče mi je prijalo. Čak sam i u bioskopu odgledao Nolanovu Odiseju. Možda ovih dana odgledam Spajdermena.
14. avgust, petak
Palestina je svuda. Na svakoj banderi. Na svakom zidu. Zelena boja šljašti čak i u mraku. „Palestina libera“ svuda vidim. Čak i u lokalima, po njihovim toaletima nalepnice, markerima po vodokotlićima, strujomerima, kanalizacionim poklopcima, na vratim od zgrada, preko interfona, po imenima ulica, sve je prekriveno palestinskom zastavom. Odjekuje eho o oslobođenju Gaze. To je zadivljujuće. I tužno. I zastrašujuće. Ništa se ne menja.
Danas je praznik. Ferragosto. Upozorili su me juče da ništa neće raditi, ali mi se čini da sve i dalje funkcioniše. To je kapitalizam. On ne mari za praznike, za običaje, za ljudski odmor i mir, već samo kako da dođe do evra više. Svaki dan jedem italijansku hranu. Sve po redu, primo, secondo, sladoled, kanoli, kafa pre, kafa posle. Sve puca u mojim čeljustima. Orgazam sa svakim ugrizom. Miris i ukus italijanske kujne je nešto najlepše. Čak i kod kuće kada se spremaju one naše balkanske špagete, miris sosa je bolji čak i od samog seksa, ponekad. Ali rupe u želucu i dalje zjape prazne, pa se to mora popuniti drugom visokokaloričnom hranom.
Dani ovde poprilično bezbrižno prolaze. Po ceo dan sam na nogama, pešačim kao da ću zaista negde da stignem. Dok u stvari samo nabijam kilometražu i izbacujem iz sebe graške znoja. Pore mi se čiste, koža mi diše, još uvek nosim na sebi pocrnelu kožu s mora. Pogledam se u ogledalo i vidim nekog drugog čoveka. Nije to više onaj isti koji je krenuo u ovu avgustovsku avanturu. Onaj kome je mozak bio pregoreo kao prazna šerpa na usijanoj ringli. Na licu mi se polako pojavljuju prvi izrazi čoveka koji može da odahne i da kaže da je donekle došao sebi.
Italijani voze ko Balkanci. Neurotično, nenormalno i bahato. Možda i gore. Za njih takođe nema pešačkog prelaza, nema čak ni semafora, nema drugih u saobraćaju. Postoji samo on za volanom i to je to. Nema ti šta da tražiš na kolovozu kada on svojim kolima prolazi. I u Srbiji je lutrija. Nikada ne znaš da li ćeš smeti da pređeš na pešačkom, jer baš on sada mora da prođe za tih pola sekunde, a ti si se baš našao danas da tu pređeš kada on prolazi.
Danas dok sam jeo pileće burgere u Popaju, neki mali Indijac se ispovraćao nasred poda, dok ga je otac držao u naručju i pokušavao da stigne do toaleta, pokrivajući mu usta. Mali je bljuvao gejzire po svima, doduše ne po meni, ali izbacio je dovoljno blizu da sam mogao nogom da dodirnem. Dete je imalo oko pet godina, ali je u sebi imalo sto litara nečega što je očigledno moralo da izađe. Pet ili šest puta je iz sebe izbacivao to, tako da, dok je stigao do klozeta, verovatno je samo mogao da se umije. Zanimljivo je da se nije ništa osećalo. Ili sam ja izgubio čulo mirisa. Čak mi nije bilo ni gadno. Ali su zato ljudi oko mene naprasno ustajali i sklanjali se, kao da nikada nisu povraćali. Mekušci. Samo sam nastavio da jedem i slušam podkast o korpuciji.
15. avgust, subota
Rim je noću drugačiji. Tek tada se pokaže njegovo pravo lice. Sve ono što se preko dana krije, što zbog jakog sunca, što zbog same osvetljenosti, u mraku ispliva na površinu. Sinoć dok sam šetao, po milioniti put, različitim uličicama i sokacima, naišao sam na jedan vrlo čudan prizor – maltene čudovišan. Verovatno niko to ne bi tako primetio, ali je meni zapalo za oko. Skoro pa pravolinijski sede bele kože devojke i žene, doterane i sređene za večernji korzo, dok iznad njih stoje tamnopute pored kojih su uglavnom dečja kolica i deca koja sede na stepenicama, dremaju, vrište ili čuvaju jedni druge, ako ih ima više. Ove koje stoje pletu kike i prave frizure gospođama koje sede. Ta slika mi je ostala onako upečatljiva, kao da sam kroz nju video čitav niz unazad kroz istoriju svega sličnog. Arhetipski prizor.
Kako sam dalje išao, tako sam viđao ljude koji su došli trbuhom za kruhom iz Azije i Afrike, uglavnom prodaju kojekakve džidža-bidže na improvizovanim tezgama od kartonskih kutija i marama. Pozivaju ljude da im priđu i pazare, dok trećim okom gledaju gde su uniformisana lica, kako bi mogli da im zbrišu ako se pojave. U celom tom veštačkom sjaju između restorana, đelaterija i ostalih isceđivača novca, u tim frakturama ovog grada, videćeš ljude koji spavaju pored tih lokala. Možeš da vidiš i ženu, celu istetoviranu, kako naginje malo unuče kao da joj je poslednje i priča sa već nekim koga odavno očigledno nema. Videćeš mnoge ljude koji ti traže koji cent, evro, bilo šta, nećeš ih razumeti, ako ne znaš njihov jezik, ali i oni su tu. Videćeš čitavu jednu porodicu koja spava u sokaku, slična onoj od pre koji dan koja je ceh platila pedeset i pet evra. Videćeš stare žene koje su savijene do poda, iskrivljenih kičmi, preklinju te da im udeliš nešto. Svi ti nevidljiviji ljudi, oni su takođe tu, odmah pored cenovnika na kojem piše da je pasta samo četrnaest evra.
Inače, prekjuče je u Srbiji, u Valjevu tačnije, obeležena protestom godišnjica policijske brutalnosti prema pobunjenom narodu. Vidim po slikama i snimcima da je bilo dosta naroda. Srbiju očekuju burni naredni meseci, ali zaista s velikim ponosom mogu da kažem, baš odavde, iz Rima, nekako se jasnije vidi, da ona sveopšta pobuna što je bila u Srbiji krajem 2024. i u prvoj polovini 2025, bez obzira šta će se u budućnosti dogoditi, bila je užarena iskra istorije. To je neosporiva i nedvosmislena činjenica. Bio je to zlatni vihor u kojem su se zakovitlale sve generacije. Svi mi zajedno i sve one borbe od pre, svi oni pokušaji iz ranijih vremena, sve nas je dovelo do tog usijanja. Do konačnog pucanja lanaca. Možda nam sada deluje kao da se ništa ne zbiva. Možda deluje kao da se ništa neće više naročito dogoditi. Međutim, ta vatra je tu. Ona ne može da se ugasi. I taj krik koji je bio tada, on se i dalje čuje, ako dobro načuljite uši. Nije utihnuo.
16. avgust, nedelja
Nikada ovako hladnu vodu nisam pio kao što se svakog dana napajam, ko ožednela raga, sa javnih česama koji izviru po Rimu. Dobro, možda jedino hladniju sam posrkao, tamo negde 2017. godine, iznad Sarajeva, kada sam prvi put dolazio u taj grad. Doduše, bio sam anesteziran rakiještinom, stoga se ni ne sećam najbolje vozačeve priče u vezi sa tim izvorom, ali se sećam da mi je zaledila moždane vijuge. Mada, od tolike presušenosti od šljivovice, verovatno bi mi i voda iz bare prijala.
No, ovde se skoro na svakoj česmi okupam. Umijem lice, pokvasim kosu, natrljam vene po rukama, ispljuskam vrat i uši, verovatno bih i tabane natapao, ali sam nosio patike. Moraju da se nose patike kada se prelaze ogromne kilometraže. Pogotovo što u jednoj nozi, koja mi je slabija i kraća, nosim uložak kako ne bih još dodatno nabijao tu nogu u kičmu. Ionako me je skolioza već sustigla. Ne možeš u papučama da pešačiš ozbiljno, možeš da se šetuckaš od kafića do muzeja i nazad, ali da obilaziš predgrađa i da hodaš po raznolikom terenu – više ćeš uništiti svoje telo nego što ćeš mu hodanjem pomoći. Naučio sam to na teži način.
Danas sam hodao svuda, išao sam prvo zapadno, pa uz reku što severnije, pa sam se nazad spustio do Vatikana. Nije bilo nikoga u tim delovima grada. Apsolutno nikoga. Kao da su svi pomrli. Napustili zauvek ta mesta. Izgleda da je istina da ljudi pobegnu izvan grada u to vreme, ali sam zaista mislio da je malo nakarikirana priča. Tačno se vidi da je sam centar, zapravo, samo projekcija i simulacija onoga što suštinski Rim uopšte nije. Kazališna predstava za turiste koji su došli da ostave svoj novac.
Po predgrađu grafita je svakakvih. Naravno, ne razumem italijanski skoro ni reč, iako sam ga dve godine učio na studijama, ali sam shvatio one univerzalne reči i mogao sam da vidim, pored poruka za slobodu Palestine, bilo je dosta progresivnih simbola. Od anarhističkih reči preko onih koje žele smrt kapitalizmu do antifašističkih rečenica. Prava galerija levih misli!
Snaga me je izdala u nekom trenutku. Kilometraže jesu poželjne za čovekov um i telo, ali mora da se uzme u obzir i temperatura koja nije pogodna i ume da napravi mnogo veću daru nego meru. Ovaj grad je prepun trgova i tih malih uličica koje su ko lavirint. Nikada ne znaš gde će te koja odvesti. Ponekada se vratiš na isto mesto sa kojeg si krenuo, a ponekada otkriješ sasvim novi prizor. Ne dopada mi se što nema većih zelenih prostranstava, osim doduše onog jednog velikog parka. Možda sam ovde previše odsečan, ali fali mi ono zelenilo kao što je ispod Ajfelove kule gde se ljudi okupljaju, pevaju, piju i smeju se. Ovi trgovi jesu graciozni, ali su postali samo estetski prizor za Instagram.
17. avgust, ponedeljak
Od juče sam ponovo na moru, sasvim slučajno i spontano. Netuno je šezdeset kilometara od Rima. Za sat vremena se stigne vozom. Voz ide na svakih sat vremena do tog mesta. Mi na jugoslovenskom prostoru smo zaboravili koliko je železnica značajno prevozno sredstvo. Od Beograda se jedva stigne do Bara. I to broji poslednje dane očigledno.
Beskrajna peščana plaža i talasi koji opljuskuju obalu. Tukao sam se glavom s talasima, pa mi se sada manta dok pišem. Ali to je isceljujuće, iznova sam se spojio sa prirodom, sa onim najvažnijim elementom. Ponovo sam se vratio u vodu iz koje sam potekao. Mesto nije toliko turistički atraktivno, ali postoji zaista dobra atmosfera na plaži. Ljudi đuskaju uz muziku, ispijaju koktele, prave skulpture od peska, zaleću se u vodu. Ako je ovo raj, onda želim zauvek da ostanem u njemu.
Gledam ponovo, ko u Herceg Novom, u beskrajno plavetnilo i njegovu lepotu i užas. I sve ono što se krije iza te linije na kojoj se more i nebo spajaju. Tu liniju sam posmatrao sigurno satima. Vraćao sam joj se iznova i iznova. Pokušavao da uhvatim svaku nijansu koja se tu ređala. Pokušavao da se izgubim u tom horizontu. Da se izmestim odavde. I odem zaista tamo. U tu tanku, crnu liniju u kojoj se spaja život i smrt.
18. avgust, utorak
Život na plaži prolazi drugačije. Voda te promeni. Sve misli koje su imale težinu, sve one nedoumice i zamarajuće slike koje su se taložile na ramenima – sve se to ovde ukloni. Ova plaža, ovi ljudi ovde, sve ovo što se ovde dešava – samo je mrvica prašine u kosmosu.
Verovatno smo svedoci poslednjih dana kada je ova planeta imala svoje dobar momentum, ali sada sve ide ponovo nizbrdo. Turističkoj pošasti će vrlo brzo doći kraj. Ako se malo bolje zagledamo, videćemo da se ispod tog polupraznog tanjira lazanje, na Instagramu, nalazi planina leševa i okean krvi. I onda se vratiš u svoju jazbinu i kačiš milion slika i snimaka kako bi pokazao drugima, do kojih ti suštinski nije stalo, da si, eto, i ti bio Tamo Negde gde i drugi idu.
Kada plutaš po vodi, kada su ti uši zapušene, kada te talasi stalno oblivaju, možeš o svemu tome da razmisliš. Sunce prži sa visina, oblaka nigde. Crven sam ko rak, ali se ne dam da me ništavilo proguta. Ne mogu da se pravim da se ništa ne dešava. Vratio sam se u formu, ali nisam zaboravio kakvom smaku sveta svedočimo.
19. avgust, sreda