Aleksandar Vučić je podneo ostavku na mesto predsednika Srbije. Otišao je sa te pozicije, kako sam veli, u format običnog građanina. Pošto je od 2017. do danas ostavljao otisak kandži na gvozdenom prestolu, nakon smene njegovog prethodnika i političkog saborca, Tomislava Nikolića, kojeg je već tada uveliko prevazišao po svim parametrima, sada je, maltene, deset godina kasnije, završio svoju karijeru voždovskog reprezentovanja ove države. Veli naš bivši gospodar života i smrti da će biti premijer u narednoj vladi, nakon što, kako on smatra, ubedljivo pobedi na predstojećim, vanrednim parlamentarnim izborima.
Kao poslednji predsednički čin, Vučić pred odlazak sa Andrićevog venca pomilovao je 49 ljudi. Među njima i Dvanaest žigosanih, onih novosadskih aktivista (Marija Vasić, Davor Stefanović, Lado Jovović, Srđan Đurić, Mladen Cvijetić, Lazar Dinić, Mila Pajić, Doroteja Antić, Anja Pitulić, Branislav Đorđević, Jovan Dražić i Dejan Bagarić) o kojima smo ovde više puta pisali, koji su ostali tamna mrlja ove naše pobune protiv naprednjačkih dahija, budući da su u presudnim trenucima bili pušteni niz vodu. SNSrbija ih je godinu i po dana razvlačila po tamnicama, propagandnim ćumezima, držala u egzilu i optuživala za rušenje ustavnog poretka ove neoliberalne skalamerije.
U međuvremenu, Srpska napredna sekta je krenula u najštrokaviju kampanju optužujući pobunjenike, ukoliko dođu na vlast, da će silovati i jahati žene. Međutim, ne lezi vraže, eto njima Aleksandra Šapića, gradonačelnika Beograda, bivšeg vaterpoliste, velikog fana Ratka Mladića i Draže Mihailovića, kako 28. septembra uveče, na Novom Beogradu, udara ženu Tatjanu Mićić, odbornicu opozicionog pokreta Kreni-Promeni gradske skupštine. Gradonačelnik se već sledećeg dana obratio medijima, negirajući te optužbe koje mu se stavljaju na teret, izvinjavajući se upravo Aleksandru Vučiću i svom kultu što se nije na vreme povukao.
Elem, malo da preletimo hronologiju, u prethodnim danima, studenti su pokušali da pređu Drinu i da odu u Bosnu i Hercegovinu, u Republiku Srpsku da razgovaraju sa ljudima, koji imaju glasačko pravo u Srbiji, ali nisu dočekani dobrodošlicom. Bili su napadani i sabotirani na skoro svakom ćošku. Njihova želja da stupe u kontakt sa narodom naišla je na ćorsokak, jer očigledno kartelu Milorada Dodika & Co. takođe ne odgovora da ljudi iz RS vide pobunjeni narod u Srbiji bilo kako drugačije osim kao izdajnički.
Kasno je za pregovore
Ipak, studenti su deset dana od severa do juga Srbije predizborno biciklirali i bili su dočekivani poput partizanskih oslobodilaca. Slike i snimci radosti, pevanja i igranja po trgovima i bulevarima naselja i gradova u ovom tamnom vilajetu divne su iskre svetlosti. Nije to mala stvar za ovo društvo za koje se mislilo da je u potpunosti potonulo.
S druge strane, Vučić odjednom poziva na debatu Iliju Srdanovića, kardiologa i profesora Medicinskog fakulteta u Novom Sadu koji predvodi Studentsku listu. I to poziva osoba koja je, u svakom mogućem smislu, golim rukama zadavila bilo kakav dijalog u ovoj zemlji i iskopala najdublje rovove u koje je smestila svoje podeljene građane. Odjednom naprednjački mufljuzi hoće simulaciju late-night talk show sa protivnicima. Čak su počeli da idu na televizije N1 i Nova S, koje su godinama unazad zaobilazile u širokom luku nazivajući ih tajkunskim medijima i ekspoziturama Zapada.
Ovakvih je đavolština kod naprednjačkih manijaka bilo i biće. Nema potrebe za čuđenjem, ali se negde sve vreme gubi fokusna linija u pobunjeničkim redovima da se ovde ne radi o nekakvim američkim izborima u kojima se utrkuju republikanci i demokrate, pa će sada naše mišljenje da odredi da li će biti bolji neki naprednjački manijak ili neko iz opozicionih redova. Taj voz za Nedođiju je otišao, ljudi su trenutno u rovovima i samo se čeka Dan D, a do tada treba izdržati. Nema ovde više ništa ni da se maskira, u pitanju je ogoljena i evidentno krvava borba protiv, što bi rekao Tomislav Marković, uzurpatorsko razbojničke bande, a da će se tek njihovim skidanjem sa vlasti shvatiti kakav je trulež napravljen od sopstvene zemlje.
Blood money
Mada bismo već mogli i sada da se zapitamo šta je, na kraju krajeva, ostalo iza četrnaest godina naprednjačkog manijačenja? Primera radi, davno je bilo rušenje u Savamaloj, ko se toga više seća, ali sada na tom mestu šljašti novi grad, izgrađe krvavim parama, u kojem uživaju oni koji nemaju veze sa sumornom realnošću ove zemlje u kojoj ljudi stoje u redu kako bi uzeli šest hiljada dinara (50 evra). Porobljavanje i kanibalisanje radnog naroda, tih mikro-parčića radničke klase, smeštanje njih u tvornice u kojima rade u pelenama, bez ikakve perspektive, prava i osećaja da može drugačije, sve je to ostavština Aleksandra Vučića i njegovih satrapa.
U Srbiji se nedovoljno govori o tome da naša vlast pobratimski sarađuje sa Izraelom, državom koja nema nameru da stane dok ne uništi poslednju ćeliju palestinskog identiteta u zapadnoj Aziji? Šta nam to govori o njima? Ne govori se dovoljno ni o tome da su zaveli apsolutnu strahovladu stranog kapitala koji nam upravlja životima. Je l’ to nije dovoljno da razumemo o kakvim teroristima se radi?
Pričamo o ljudima koji su palili kuće, razbijali lokale, bušili gume; progonili iz zemlje svakoga koga su proglasili nepodobnim; lomili vilice, butne kosti i lobanje; gazili ljude kolima po raskrsnicama; presretali ih, pratili i zastrašivali; držali ih danima na poternicama naslovnih strana i u udarnim terminima svojih propagandnih pećina; razvlačili njihova imena, lica i porodice po tabloidima; lepili im etikete, izmišljali afere i crtali mete tamo gde su već prethodno pripremili teren za njihovo uništenje ljudskosti. Na svakom mogućem koraku uništavali su živote svakome ko im se usudio suprotstaviti, postaviti pitanje, odbijti poslušnost ili, jednostavno rečeno, samo se usudio kazati ono što se kosi sa linijom naprednjačke doktrine.
Letos smo sasvim slučajno saznali za umešanost dela policijskog vrha u mafijaški obračun, da bismo ubrzo potom gledali prizore skrivanja buradi sa leševima po obodu Beograda. Nije da takve stvari nisu već viđene u našoj skorijoj prošlosti – kada je Ivan Stambolić ubijen i zakopan na Fruškoj gori, ili kada su tela albanskih civila – žene, dece, staraca – premeštana i skrivana u Batajnici. Nisu državne strukture imune na takve stvari, putokaz iz prošlih vremena im je ostao.
Ili sumrak ili svitanje
Ipak, tog 25. oktobra, kada budu ne-izbori, ništa neće biti gotovo. Srpska napredna stranka kao prava mafijaška organizacija nije stvorena da bude opozicija, dok sa druge strane Studentska lista, ta izvedena forma Studentskog pokreta za borbu u liberalnodemokratskim uslovima, takođe nije dizajnirana ni za šta drugo osim za rušenje ovog ultrazločinačkog režima.
Ne postoji scenario, osim onog koji bi ljudi mogli da protumače kao izdajnički, u kojem će moći da se razgovara sa ovim vladajućim varvarima. Najmanje mogući razvitak situacije jeste da sutra Studentska lista uđe u skupštinu i navodno se bori kao opozicija. Međutim, sve izvan tog poimanja mnogo je bliže realnosti, ali je zato mnogo luđe, opasnije i komplikovanije.
A i što bi rekao glavni i odgovorni urednik ovog medija Edin Zubčević: „Moraće biti još puno gore, da bi bilo malo bolje!“ Nažalost je tako. Sada nema nazad. Nazad je mrak.