Ko ovih dana priča da zna šta će biti na izborima u Srbiji – taj pojma nema. Do poslednjeg minuta se neće znati šta se sprema, osim što će moći donekle da se nasluti. Kao što smo u prethodnom broju napomenuli, nastavljamo: Srpska napredna stranka (SNS) neće hteti, moći, smeti i želeti da padne s gvozdenog prestola, a Studentska lista nije stvorena i dizajnirana da bude opozicija, dok eventualni ulazak u skupštinski cirkus može izgledati kao izdaja.
Zapelo je Aleksandru Vučiću i njegovim harpijama da se stavi narativ pod kontrolu da su ovo navodno još jedni izbori u kojima će njegova banda odrati protivničke tabore, kao što je to činio prethodnih godina. Međutim, sve je u potpunosti drugačije. Sada više nema rasparčanih i sitnočaršijskih koalicionih družina koje su se borile uglavnom da dobiju pokoje mesto u parlamentu, osim, hajde, Proevropske koalicije i Autentične desnice – sve ostale relevantne opozicione partije i pokreti podržali su Studentsku listu kao đule za razbijanje naprednjačkih bedema.
Dani su kraći, a noći su nam sve duže, ali Vučićevi ne miruju. Republička izborna komisija (RIK) otvoreno sabotira ljude koji će glasati u dijaspori tako što će ih terati da putuju em stotinama kilometara daleko, i dalje, do glasačkog mesta, em to moraju u realnom vremenu izbornog dana, pa će tako neko glasati u tri noću ukoliko, primera radi, živi u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD). Stoga je u sredu uveče, 07. oktobra, više hiljada ljudi okupilo, na poziv Studenata, da preda prigovor na rad ove institucije.
Ni to nije sve. Studenti u blokadi održali su hitnu sednicu za medije na kojoj su obznanili da ih Uprava kriminalističke policije (UKP) prati, na čijem je čelu Marko Kričak, osoba koju je studentkinja optužila da joj je pretio silovanjem pred svima u stanici. Dalje, kandidat na listi Partije Vukašin Đoković, osvedočeni neonacista, napao je u Novom Sadu, prošle nedelje, narod okupljen oko studentskog štanda.
Sve su ovo samo neka od usijanih žarišta koja se dešavaju na terenu svakodnevno i valjaju se ka 25. oktobru, kada će se konačno presuditi u kojem pravcu će se ova olupina od države kretati.
Kolektiv protiv nečastivog
Iako je ponekada jako teško zamisliti da će ova zemlja možda jednog dana prodisati bez Srpske napredne stranke i njihovih zlobnika, svakako taj kult neće nestati baš preko noći. Čitava imaginacija ide taman dotle, da parafraziram Fišera, da možemo lakše zamisliti kraj sveta nego kraj ovog režima.
Vladajuća ekipa sada se po prvi put u svom životu ne susreće više sa jednom ličnošću, da li ona bila uobličena kroz Dragana Đilasa, ili nekada Sašu Jankovića, ili pak Sašu Radulovića, nego kroz čitav kolektiv koji suštinski nema nijednu ličnost koja štrči ili prednjači, već ima masu koja u biti od samog početka ove pobune sve vreme menja formu pred ovim, kako bi anarhista i koautor emisije “Osmatračnica” Ratibor Trivunac rekao, najsposobnijim srpskim buržoaskim političarem.
Vučić je čitavu svoju političku karijeru gradio tako što je svakom protivniku makar pokušavao da unakazi lice, ime, biografiju, da mu pronađe aferu, razori porodicu, otkrije nekakvu muljažu ili barem da prikupi dovoljno materijala da od njega napravi karikaturu. Sada se, gle čuda, suočava sa nečim što je mnogo teže svesti na jednu ličnost. Čini se da oni prvi put pokušavaju da sustignu događaje umesto da ih proizvode, kako su inače sve ove godine navikli.
Otkako su još onomad krenule blokade, a zatim i sam raspad čitavog Sistema na ovoj periferiji. Vučić više nije mogao da parira svemu tome, čak je, setimo se, bio prozvan u Nenadležnu Instituciju. To je bio nokaut ne samo za njegov krhki ego – to je ovde manje bitno – nego za ceo kompradorski poredak koji jeste se manifestovao kroz njegove menadžersko-izvršiteljske karakteristike.
Pripadnici Studentske liste, manje-više, poput prvog na njoj, kardiologa Ilije Srdanovića, odbijaju da učestvuju u debatama i raspravama sa naprednjačkim ajkulama i aligatorima. Nema čak ni potrebe da se ide na dijalog sa onima koji dijalog ni sami ne žele, nego se služe teškim spinerskim metodama kako bi upravo te relativno zelene i neiskusne pripadnike i pripadnice Studentske liste, u političarskim žabokrečinama, spustili u svoje blato i počeli da se valjaju sa njima kako bi pokazali auditorijumu da tu nema razlike.
Bukagije nas stežu
Strah šta će biti ako Studentska lista pobedi i da li će išta dobrog biti jeste donekle utemeljen, jer se ljudi vode iskustvima iz tragične prošlosti. Na stotine hiljada ljudi je prevedeno žedno preko vode, nakon što je učestvovalo u rušenju zločinačkog režima Slobodana Miloševića, da bi posle bilo otpušteno, bačeno na ulici i ostveljeno cedilu. Ili ih je pojeo mrak tranzicije, ili su optuženi da su sami krivi za sve jer su ranije, jelte, glasali za pogrešne politike.
Ljudi se opravdano boje, ali takođe vide da ovako nema dalje, već samo dublje. Vide i osećaju na svojoj koži da se partijske kabadahije pretvaraju u ljudoždere, da njihovi apetiti više ne mogu da budu utoljeni i da njihova okrutnost postaje svakim danom gora i veća. Od 2020. godine, od Sedmojulskih protesta, kada je pokušano ponovno uvođenje lockdown-a zbog epidemije korone, na ulicama Srbije imamo neprestane eksplozije nasilja u kojima policija zajedno sa ultrahuliganskim keroglavcima tuče narod koji se buni.
Opet u Valjevu, u kojem je prošlog leta bila izuzetna policijska brutalnost prema pobunjenom narodu, u utorak uveče, 6. oktobra, Nečastivi je održao svoj nenajavljeni predizborni skup pod zaštitom kordona policije i kriminalaca.
Nažalost, niko ne može ni da pojmi niti da razume koje su, zapravo, razmere pljačke bile sve ove godine, koliko se multimilionera i multimilijardera nakotilo u ovoj jami u kojoj ljudi prodaju sopstvene stvari iz kuće kako bi preživeli i prehranili decu. Zanimljivo će biti gledati, ako bude bilo snage i volje za tako nešto, šta je sve učinjeno tokom prošlih godina. Da postoji zaista smelost, kao što se nadamo da ipak postoji, klatno bi trebalo da se zaljulja dalje u prošlost, da se ne zaustavi na 2012. i da se konačno napravi završi račun poretka koji nam je razarao živote sve ove godine, pa da se shodne tome obračunamo.
Noć vučića
Odjednom su se naprednjački reptili setili da su bili “ljudi iz naroda”, da su oni bili taj vox populi, borci protiv “žutih” elita, saosećali su u muci i patnji, a sada, dok se grle, u svojim odelima od par hiljada evra, s kokainom u nosu i zadahom viskija, sa penzionerima i ljudima koji pokušavaju da prežive, pokušavaju da povrate taj imidž zbog kojeg su ih ljudi čak i voleli pre mnogo, mnogo godina. Ipak, sve je manje izvesno da svoju staru lojalnu bazu mogu da mobilišu na način na koji su to nekada činili, zato moraju da angažuju policiju, desperadose, mafijaše i ubice kako bi udruženi branili njihov imetak.
U poslednje vreme se često napominje, pogotovo što je bila godišnjica Petog oktobra, kako Vučić ponavlja Miloševićeve greške, ali ne bi trebalo tako to gledati. On ne ponavlja Miloševićeve greške, jer je njegove greške davno prevazišao, ali je njegove metode, taktike i tehnike usavršio.
Ipak, može se reći da nije dovoljno naučio iz grešaka svog uzora, ali i jedinog pobednika svih ratova i tranzicija na ovim prostorima, Mila Đukanovića, koji u svojim poslednjim danima nije želeo da popusti pod pritiskom da je završio odgurnut daleko od stvarnosti u totalnu dekadenciju i razvrat, zajedno sa svojom ekipom, pa je tako protiv sebe uspeo ujediniti nešto što se bez njega nije moglo ujediniti nikada.
Tako je i Vučić u svom nevaktu za nas uspio usajediniti različite slojeve društva i potpune ideološke opozite. Ali stisak njegovog režima sve je jači, sve više steže da kosti pucaju.
Zaista ne možemo znati šta će biti, ali prvi put postoji mogućnost da pitanje više nije čak ni ko će naslediti Vučića, nego šta će naslediti od države koju će iza sebe ostaviti.
Kraj oktobra nam stiže. Prvo dolaze izbori, a onda sledi Noć veštica.