Zaista ne znam šta će biti u nedelju. Ljudi me to redovno pitaju poslednjih dana, nedelja i meseci, misleći valjda da imam informaciju više, da možda imam neku dojavu, jer, eto, duboko sam involviran u this thing of ours. Ali i ja sam, kao i svi oni, zarobljen u točku koji svi zajedno okrećemo u ovoj zemlji.
Kada me je odgovorni urednik ovog medija, Edin, iscimao u utorak ujutru da napišem ovaj tekst, prvo što sam pomislio jeste da me je ova pobuna, koja traje već dve godine, zapravo promenila. Promenila mi je pogled na politiku, na društvo, na svakodnevicu, na sve što se apsolutno dešava u našem kosmosu. Da tragedija bude veća, mnoštvo stvari po svetu ukrstilo se istovremeno s ovime što se odvija u Srbiji i naprosto je neodvojivo od toga.
Pisao sam skoro svake nedelje za Nomad, hronično sam zapisivao sve što se dešava, kako kod nas tako i u svetu. Prvi tekst koji sam pisao za ovaj medij bio je skoro na samom početku revolta, zvao se “Krvave kandže naprednjačkog kapitalizma”. Skoro dve godine kasnije, voilà, to je i dalje tema. Želeo sam da sve zabeležim i tako sačuvam od zaborava. Bio sam na blokadama, bio sam na raskrsnicama, pred kordonima, jeo sam suzavac, bežao od žandarskih oklopnika, pokušavao sa narodom da provalim u ćacilendsko leglo; plakao sam u gužvi zajedno s drugima; pevao, vrištao i skakao; dočekivao studente, pomagao im koliko sam znao, mogao i umeo; sa ljudima iz zbora radio akcije po svome kraju; i, na kraju krajeva, u potpunosti se uradio od adrenalina kada sam u jednom trenutku shvatio da se nalazim u epicentru naše istorije.
S druge strane, nisam mogao ovu pobunu u Srbiji da sagledavam izolovano. Nisam mogao da je odvojim od svega što se dešava u svetu, kao što ne mogu da je odvojim od onoga što se trenutno odvija u Albaniji, Francuskoj, Italiji, Belgiji, Španiji ali i na drugim stranama sveta. Video sam Srbiju u tom kapitalističkom lancu, kao najslabiju kariku koja je prva pukla. Nisam mogao da je izdvojim od uticaja ratnoprofiterskog krvoprolića koje se dešava u Ukrajini, kao ni od imperijalističkog istrebljenja palestinskog naroda koje se provodi u Gazi.
Šta god da sam gledao i slušao, svuda sam prepoznavao iste simbole otpora. Batinanje mladih u Nemačkoj koji se bune protiv saradnje svoje države sa Izraelom podsetilo me je na ono što smo gledali u Valjevu, Novom Sadu, Beogradu, Nišu, Čačku i drugim gradovima i selima širom Srbije. Ista borba vodi se i u Hrvatskoj, gde se ljudi bune zbog otpada u Gospiću, kao i u Srbiji, gde se pruža otpor malignom uticaju Rio Tinta. Sve je to jedan te isti svet i jedna te ista borba. Jedan svet – jedna borba.
Dok pišem ovu ispovijest, studentske kolone sa severa, zapada i istoka naše ponosne zemlje slivaju se u Beograd kako bismo se u četvrtak, 22. oktobra, još jednom susreli, još jednom pred svitanje, i svi zajedno poslali poruku krvožednom režimu da se od borbe ne odustaje. Srbija se umirit ne može!
U nedelju, 25. oktobra, u Srbiji će biti Dan odluke. Budim se s grčem u stomaku danima jer ne znam šta taj dan donosi. Pokušavam da više ne razmišljam o tome. Ne mogu i ne smem sebi da dozvolim luksuz da prognoziram šta će biti, pošto će me takve misli oterati u ludilo. Tog dana ću biti u mobilnom timu koji će imati svoja zaduženja. Biću deo šire kolektivne strukture za odbranu glasova svih nas. Rekao sam Edinu da se nadam da ću mu već sledećeg jutra napisati dopis u kojem ću ga, poput Peke Dapčevića, izvestiti da je Srbija oslobođena. Previše je to vedro sagledavanje za kraj epidemije neoradikalske kuge koja nas je snašla.
Iako nam se po glavi vrzmaju raznorazni scenariji, od ultraoptimističnog zanosa preko melanholično-defetističkih priča do apokaliptične distopije, mi se, trenutno, ponašamo vojnički.
Ne razmišljamo više toliko o široj slici. Ne pričamo o tome šta se dešava na celom frontu. Jer se sve dešava svuda, istovremeno. Mislimo o svom, tom malom, dragocenom zadatku koji nam je dodeljen za Dan odluke, ili zadaći koju smo sami sebi zadali.
Neko će izveštavati, neko će tog dana spremati hranu za pobunjenike, neko će sprečavati krađu glasova, neko će obezbeđivati ljude od ćacilendskih legionara, neko će koordinirati iz štaba, neko će koordinirati od kuće, neko će voziti ceo dan, neko će izviđati, neko će biti konjica, a neko će tog dana samo i jednostavno glasati i odbraniti svoj glas onako kako najbolje zna i ume.
To nam je pobuna donela. Da smo tu jedni za druge. Da pazimo na onog pored nas. Da se čuvamo i sačuvamo za lepšu budućnost. Vreme je za masovno buđenje iz učmalosti i apatije. Sve ono što nam je oduzimano godinama i decenijama sada osećamo da nam se vraća. Neko će reći da je to sloboda, a ja mislim da je to samo osećaj da si ipak čovek, a ne rob. Ili bar pobunjeni rob, a to je već ceo čovek.
Jedno znam, posle svih uspona i padova, nade i očaja, ponosa i tuge, nakon dve godine ove bune protiv naprednjačkih dahija, u nedelju će konačno početi rasplet. Možda će nas obasjati svetlo boljeg sutra, a možda će mrak postati gušći a noć crnja. U svakom slučaju, dvadeset i šesti dan meseca oktobra će svanuti i mi ćemo ga dočekati spremni na sve što donosi.