Stari režim umire. Može se reći da crkava. Deluje kao da jauče, vrišti, skiči, ide mu pena iz usta, izvrće se naopačke, koluta očima, grebe pod i zidove, lupa sve oko sebe i doziva u pomoć, ali pomoć ne stiže. Vavilonsko carstvo Srpske napredne stranke urušava se od 25. oktobra. Rečju, bivši gospodar života i smrti u ovoj zemljetini, Aleksandar Vučić, destabilizovao je čitav sistem. Navodno probuđene institucije počele su da rade svoj posao, što se godinama priželjkivalo. Tužilaštvo i policija idu redom i hapse sve što se, za sada, sme i može uhapsiti. Za svega dve i po nedelje u buvaru je otišlo više od 90 ljudi.
Među njima su načelnik Uprave kriminalističke policije Marko Kričak, načelnik Službe za suzbijanje kriminala Boško Sekulović, komandant Specijalna antiterorističke jedinice Igor Žmirić, rukovodioci policijskih jedinica, vlasnik Alta banke Davor Macura, direktor Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije Jugoslav Nikolić, upravnik zatvora Zabela Rodoljub Rončević, pokrajinski sekretar Predrag Vuletić, ali i bivši ministar privrede i nekadašnji direktor „Beogradskih elektrana” Rade Basta, predsednik opštine Inđije Marko Gašić i mnogi drugi funkcioneri, burazeri i kumovi Kartela. Ipak, sve je to tenzija na dvoru, budući da nova vlast još uvek nije preuzela kormilo ove zemlje.
Otvaraju se fioke koje su godinama bile zaključane, ispadaju kosturi iz naprednjačkih ormana. Tu je i Regulatorno telo za elektronske medije (REM) koje se takođe setilo da postoji. Institucija koja je godinama statirala kao fikus u medijskoj kući strave i užasa, posmatrajući nemo kako se televizijske frekvencije pretvaraju u propagandnu artiljeriju Partije, preko noći je počela da poteže pravilnike i izriče kazne. Tako je u utorak, 10. novembra, Informeru odrezala čitav niz sankcija, uključujući zabranu emitovanja emisije „Kolegijum” na 25 dana, ograničenja oglašavanja i druge programske mere. Na udaru su se našli i Kurir i TV Prva, koji su takođe dobili po tamburi, ali znatno manje nego Informer.
Sve je ovo samo šaranje ubuđale fasade kako bi se, koliko-toliko, dodvorili sledećim vlastima, koje i same još uvek ne znaju, barem po signalima koje šalju javnosti, kuda će pre i odakle će krenuti da rade i čiste crve sa ove raspadnute lešine koja se nekada zvala državom. Još bauljaju avetinje starog režima i fabrikuju svojim kanalima manipulativne i kontradiktorne poruke o tome kako postoji napetost između Studentske liste i Studentskog pokreta, odnosno kako delegati na listi neće hteti da slušaju studentske plenume.
Studentska lista, naime, kao derivat Studentskog pokreta, za sada je sastavljena od mnoštva ličnosti koje uglavnom nisu imale političkog iskustva, većinom dolaze iz akademskog sveta i, može se slobodno reći, eksperti su u svojim oblastima.
Međutim, dve godine masovne pobune na svim nivoima i u svim sektorima društva nisu se dogodile zato što se na gomili jedne liste okupio trust najučenijih mozgova koji je ljude poveo u bolju budućnost, nego zato što je ponuđena alternativa korumpiranom parlamentarnom sistemu na ovoj periferiji. Studentska pobuna, sa kojom je ustao narod protiv naprednjačkih dahija, svojom artikulacijom politike odozdo, direktnodemokratskim odlučivanjem, plenumskim združivanjem, izgradnjom solidarnosti, blokadama i pozivanjem naroda da se zbiju u zborove bila je jedna od glavnih oštrica protiv naprednjačke hidre, koja nije umela da pronađe nikakvo rešenje za takvu demokratsku stihiju. Upravo na tim temeljima možda će početi da se gradi novi sistem, ali do tako nečega čeka nas još dug put sa oštrim zavojima i mogućim stranputicama.
Život u svojim rukama
Nakon samo par meseci, otkako je 1. novembra 2024. godine počinjen zločin u Novom Sadu, filzof i publicista Boris Buden je rekao da Evropa nije u stanju prevesti to što se događa u Srbiji na jezik svoje dekadentne realne politike, na jezik interesa evropskih elita.
„To što se zbiva u Srbiji, kad bi ta pobuna studenata i podrška naroda koju oni tako očigledno imaju, to nije nešto što se događa unutar društva, unutar političkog sistema, unutar države. Naprotiv, to je nešto što je socijalno konstitutivno. Dakle, ono što rade studenti sada oni upravo stvaraju društvo i to je taj kreativni moment, oni daju smisao politike i smisao politike se sastoji u tome da se stvori društvo. Ono nije dano“, veli Buden, pa dodaje tada: „Bilo bi puno bolje kada bi iz ove Europe svi gledali u Srbiju i kada bi pokušali razumjeti što se događa u Srbiji. Jer ono što se događa zadnjih mjeseci u Srbiji je puno važnije od ovoga što se događa u Europi.“
Buden je ovde u pravu. Koliko god se pobuna u međuvremenu menjala, kako po intenzitetu i zahtevima, tako i po svojim pojavnim oblicima, on je, barem u svom primarnom iskazu, pogodio suštinu: pobuna je, od prve do poslednje sekunde, zaista tražila alternativu ovakvom političkom sistemu. Podsetimo da su studentsko Pismo narodu i Pismo svetu poslati sa nedvosmislenom porukom da je predstavnička demokratija podbacila i da je vreme da ljudi uzmu svoju sudbinu u svoje ruke. To je bio momenat u kojem su ljudi osetili da može i drugačije od svega što im je do tada bilo ponuđeno. Tužna je, međutim, činjenica da je takav oblik demokratskog odlučivanja kroz samoupravljanje, barem onoliko koliko je to socijalističko eksperimentisanje dozvoljavalo, danas ljudima skoro pa nepoznat, pa misle da je reč o nečemu novom u našim životima.
Buden takođe kaže da se zato o tome šuti. Europa ne zaboravlja Srbiju, tvrdi on, Europa se nada da može zaboraviti sebe. A zaboraviti sebe znači zaboraviti svoje temeljne probleme. Europa ne funkcionira! Studenti u Srbiji su svesni toga, ali čini se da nisu europske političke elite. U tome je problem, objašnjava Buden.
Ipak, ukoliko izađemo iz te romansirane faze i uhvatimo se u koštac sa realpolitikom, suočićemo se sa ogromnim izazovima i problemima. Stvaranje fuzije između parlamentarnog sistema i plenumske demokratije biće velika avantura.
Na liniji odbrane
Oprečne izjave ljudi sa Studentske liste, od Ane Mirković, koja kaže da su plenumi „savetodavno telo“, preko Mirjane Nikolić, koja čeka direktivu od plenuma, do Dejana Šoškića, koji se legalistički poziva na slovo zakona i činjenicu da su poslanici vlasnici svojih mandata, ukazuju na to da još uvek nije sasvim jasno ko će zaista i na koji način odlučivati u ovoj državi. Ali, hajde da ne mračimo previše, to svakako pokazuje da je ovo političko iskustvo zaista novo i da se nikako ne možemo voditi starim obrascima.
Filozof Slobodan Simović piše u svom tekstu „Od plenuma do države“ da Studentski pokret nije klasična ideološka organizacija u kojoj rukovodstvo najpre formuliše program, a zatim okuplja pristalice koje taj program prihvataju.
„Ovde se u značajnoj meri događa obrnuto. Ljudi se okupljaju oko zajedničkih problema, organizuju se, deluju, suočavaju sa posledicama sopstvenih odluka, razmenjuju iskustva i prilagođavaju svoje postupke. Horizontalna organizacija je u velikoj meri stvorila ’organizam’ koji je neprestano učio na sopstvenim uspesima, ali i greškama. Uspostavljena je povratna sprega (feedback loop) između studentskog pokreta i okoline, što je omogućilo pokretu da evoluira. Nove okolnosti proizvodile su nove inicijative, a rezultati tih inicijativa menjali su samu organizaciju i njene prioritete“, piše on.
Narodni iliti građanski zborovi bili su glavne protivtenkovske mine za zaustavljanje srpskonaprednjačkih pancera na terenu. Njihov značaj, osim u tome što su održavali vatru onda kada je delovalo da su se mnoge druge ugasile, pokazao se i kroz razvoj infrastrukture od Subotice, preko Loznice i Bora, do Leskovca i Vranja, kao i kroz logističko umrežavanje na horizontalnom nivou. Sve je to vodilo na kraju ka finalnom zabadanju glogovog koca u srce krvopijske SNSrbije.
U postnaprednjačkom društvu, kakvo god ono sada bilo, zborovi i plenumi moraće i dalje držati odstupnicu i biti organizacione strukture koje će nastaviti participirati u društvu, i proizvoditi političku artikulaciju alternativnim putevima, krenuti da šire dalje političko opismenjavanje i osvešćivanje ljudi, i zadržati moć političkog odlučivanja u rukama masa, a to je najvažnije.
Simović takođe navodi da pokret nije mogao računati na domaće centre moći, ni na međunarodne pokrovitelje, pa da prirodno razvija snažnu potrebu za političkom autonomijom. To ne znači izolacionizam, niti automatsko neprijateljstvo prema Evropskoj uniji, Rusiji, Kini ili bilo kome drugom, smatra on. To znači shvatanje da Srbija mora sama, kroz demokratske procese i institucije, određivati svoje političke i razvojne prioritete.
Po njegovom viđenju ne radi se o tome da Srbija treba da postane sistem plenuma, da se obnovi jugoslovensko samoupravljanje ili da horizontalne organizacije zamene državu. Simović objašnjava da se ovde radi o razvoju i očuvanju metoda dinamičkog društvenog samoorganizovanja.
„Građani se mogu okupljati oko konkretnih lokalnih i tematskih interesa: školstva, zdravstva, urbanizma, ekologije, infrastrukture, javne potrošnje i mnogih drugih pitanja. Takve mreže mogu nastajati, menjati se, povezivati ili prestajati da postoje, zavisno od problema kojima se bave. Njihova uloga nije samo kontrola institucija. One omogućavaju artikulisanje društvenih potreba, razmenu znanja, zajedničko formulisanje predloga i neposredniji kontakt između društva i politike“, objašnjava Simović.
Iako to ne znači da će Srbija postati samoupravna država, ova avangardna pobuna jeste udaranje temelja drugačijeg političkog sagledavanja i, što je još važnije, konkretnog učešća u političkom životu. Politika više ne deluje kao daleka, suvoparna, apstraktna i odsečena od običnih ljudi praksa, već upravo suprotno – postaje nešto izuzetno blisko, organsko i fluidno, nešto što svako može da razume i u čemu svako može da učestvuje. Međutim, kao što smatraju i sam Buden i Simović, između ostalih, Srbija nije izolovano ostrvo. Prepuna je napetosti i uticaja koji joj svakako neće dozvoliti da previše leluja i pokušava pronaći svoj put u ovom globalnom paklu. Ipak, može se reći da je stazica, kakva-takva, utabana, a na ljudima je da je uporno i pažljivo prate.
Đavo uvek zvoni dvaput
Nikada se ne sme zaboraviti da je krvoločni režim Aleksandra Vučića skršen i ostao bespomoćan pred masovnom političkom akcijom naroda. Naprednjačke karakondžule zajedno sa celom svojom bezbednosno-policijskom mašinerijom, sa svim svojim resursima, propagandnim pećinama, batinašima i ubicama, podrškom iz inostranstva, sa svim svojim kvazi-opozicionim igračima, medijskim mračnjacima i drugim dobošarima zla, nisu mogle pronaći rešenje pred političkom artikulaciju odozdo. U tom cunamiju čitava je politička scena udavljena.
Zborovi, plenumi i drugi oblici neposrednog organizovanja sada ne smeju da budu samo istorijska ultrazabavna fusnota i urbana legenda ove pobune, nešto što će ljudi prepričavati uz pivo i rakiju kada se jednog dana budu prisećali kako su rušili naprednjački kartel. Nikako to ne sme da ode u puki performans ovog povijesnog čuda XXI stoleća koje se desilo ovde, na periferiji Evrope.
Direktna demokratija mora ostati živa politička infrastruktura društva, korektiv svake buduće vlasti, participativni prostor artikulacije interesa odozdo i mehanizam kroz koji će građani i građanke moći da učestvuju u odlučivanju. Zato se sada, u ovim ključnim trenucima prelaznog perioda, mora vrištati do neba i nazad da je demokratija ne samo pravo već i mogućnost da svako direktno učestvuje u upravljanju svojim društvom i životom. Sve drugo je atrofirana i retrogradna demokratija koju smo do sada preživljavali i trpeli.
Čitava ova pobuna, sa svim svojim protivurečnostima, neslaganjima, improvizacijama, trapavostima, lutanjima i neiskustvom, pokazala se kao nešto mnogo značajnije od još jednog pokušaja smene vlasti. Po prvi put nakon dugo vremena, veliki broj ljudi počeo je tražiti rešenja u svom sokaku, selu, ulici, zgradi. Svako prema svojim mogućnostima i potrebama. To su srce i duša onoga što bi trebalo da se sačuva nakon ove preduge i premračne noći naprednjačkog košmara.
Ako smo već toliko dugo čekali da demokratija zakuca na naša vrata, bilo bi glupo da sada, nakon što je konačno ušla, izađe kroz prozor. Jednostavno, ne smemo dozvoliti povratak Vučića. Ni dolazak bilo kojeg novog vučića.