Prvo jutro nakon oslobođenja od srpskonaprednjačke pošasti izlazim iz zgrade i ne vidim nikoga na ulici. Kao da smo prethodne noći dočekivali Novu godinu. Doduše, osećaj je zaista bio takav. Ljudi su jedni druge zvali telefonom, sa suzama u očima čestitali pad Aleksandra Vučića. Bukvalno nigde nikoga. Čak ni kola ne prolaze. Gradski prevoz je prazan. Od Petlovog brda do Slavije stižem za dvadeset minuta. Još uvek me radi adrenalin. Nisam spavao ni tri sata. Možda više neću ni spavati.
Nemanja Karović, jedan od predstavnika Studentske liste, gostuje u Dnevniku 2 Radio-televizije Srbije i priča o zlu u kojem smo živeli prethodnih četrnaest godina. Ne mogu da verujem šta slušam i šta gledam. Karović kritikuje i rad te televizije, koja je godinama bila u službi Kartela, dok voditelj samo nemo klima glavom. Očigledno ne sme ništa drugo ni da kaže. Stvarno je pao, jebote!
Slušam Aleksandra Vučića na još jednoj od njegovih oproštajnih konferencija. Podočnjaci su mu do poda, beonjače mutne, sav je izobličen. Između ostalog, upozorava Iliju Srdanovića, prvog na Studentskoj listi, da će videti kada bude otišao u Ameriku i Evropu, pa mu plenumi i Kominterna kažu: „A gde si ti pošao?“ Gledam u televizor i smejuljim se na tako nešto, jer šejtan u naprednjačkoj odori, kao dosledni sluga kapitalističke Scile i Haribde, upravo tako nešto problematizuje, dok se moja malenkost veseli i oberučke dočekuje tu pretpostavku. Čoveče, ovo će biti pravi eksperiment. Naravno, imaćemo ekspertsku vladu, ali će ona zapravo biti pod kontrolom studentskih plenuma, a proveravaće je i narodno-građanski zborovi.
Milorad Dodik se danima napinje da se dodvori novodolazećoj vlasti u Srbiji. Vučić je za njega očigledna prošlost, a i njegove secesionističke baljezgarije počinju da se ublažavaju, pa me ne bi čudilo da uskoro počne da priča i o ratnim zločinima počinjenim tokom rata u Bosni i Hercegovini. Nadam se da niko nije zaboravio kako je hulio protiv pobunjenika u Srbiji, kako su njegovi džiberi dočekivali studente koji su pokušali da probiju membranu u Republici Srpskoj, kako se grohotom smejao, vređao i iživljavao nad ljudima koji već dve godine traže pravdu.
Propast Alta banke dočekuje me kao udarna jutarnja vest. Narodna banka Srbije oduzela je dozvolu za rad tom gangsterskom sefu, ali je gomila običnih ljudi – pogotovo Rusa – nagrabusila, jer ne zna šta joj je činiti. Vlasnika te banke, Davora Macuru, privode dva dana kasnije, nakon što je pobegao i prebacio ogromne količine novca. Sumnjiči se da je izneo 45 milijardi dinara. Sve se ubrzano raspada.
Dan nakon pobede, na Slaviji u Beogradu, pravi mali Vudstok. Gomila ljudi, omamljenih od svega, peva, đuska, grli se, vrišti, klati se, cvokoće zubima. DJ Marko Nastić reže, a sve deluje kao jedno veliko, masovno pleme koje igra nakon pobede. Fali mi samo da budem na esidu, maštam o njemu dok se probijam kroz gužvu. Dok prolazim kroz masu, svi pričaju kako je deo pobunjenog naroda upao u TV Informer. Na tuđim telefonima, koje mi nepoznati ljudi pružaju, gledam snimke nežnog jahanja naprednjačkog dobošara Dragana J. Vučićevića. Pitam ljude: „Šta je s murijom?“ Neko mi odgovara: „Ma, ništa, stoje i gledaju!“ To je to. Odnos moći se promenio. A ja i dalje ništa ne osećam. Ne osećam da se bilo šta promenilo.
Ljudi strahuju da se Vučić ne vrati na vlast državnim udarom. Svi govore da je previše lako priznao poraz. Boje se da ovo nije još jedna njegova igra. Vreme prolazi, ali njegova senka sve je kraća. Svako njegovo pojavljivanje na Informeru ili Pinku počinje da deluje sve tužnije i jadnije. Verovatno je sve vreme tako i bilo, ali je on sedeo na Gvozdenom prestolu, pa nam je delovao kao Bog lično. Sada je sve manji i manji pred našim očima. Njegovi će tek poslednji shvatiti da je on završio na smetlištu istorije.
Odjednom ceo sistem radi. Odjednom tužilaštva i sudovi funkcionišu. Čitam imena i prezimena ljudi koje je donedavno najmoćniji čovek u ovoj zemlji, a sada tek njegova bleda senka, pomilovao pre nego što je napustio predsedničku funkciju. Tu je i Dijana Hrkalović, žena koja je bila spojna tačka policijskih struktura i dubokog podzemlja; tu je i čovek koji je pregazio deku Veroljuba kod Pravnog fakulteta; tu su i svakojake barabe i bitange koje su mlatile i kinjile narod tokom dvogodišnje pobune; tu je i osoba koja je bila pravosnažno osuđena na dve godine zatvora zbog teškog dela protiv opšte sigurnosti povodom smrti dvojice radnika u Lučanima. Vučić je čudovište.
Svako veče gledam Dnevnik 2 na RTS-u. Jedva čekam jutro da pročitam sve novine koje su do juče na naslovnim stranama pobunjeni narod nazivale ustašama i ološem. Svi osim Informera, koji je dosledno ostao lojalistička baza Srpske napredne stranke, počinju da brane studente od raznoraznih navodnih uticaja, dok o Vučiću pišu neutralnije. Čekam jutro kada počnu i njega da vređaju. Svakako, nijedna od tih televizija ili novina neće dočekati budućnost. Ovo su samo živi mrtvaci, a meni je slatko da ih gledam i čitam dok se vrpolje.
Gde god krenem, ljudi pričaju kako se sada bolje osećaju. Kao da im je pao kamen sa srca. Sedim u kafani „Mornar“ i slušam ljude dok pričaju o potpunom krahu carstva naprednjačkog. Niko ne može da veruje kojom brzinom idu hapšenja. Svi se boje da se ne ponove kompromisi kao nakon Petog oktobra. Svi žele da vide Aleksandra Vučića u lisicama. Žele da vide i ceo njegov krug. Zvuči nezamislivo, ali i njegov pad je do juče delovao nerealno, pa ipak je pao. Kada završi iza rešetaka, opet tri dana slavimo.
Čitam intervju koji je jedan nemački medij uradio sa Anom Mirković, predstavnicom Studentske liste, u kojem ona govori da zborovi i plenumi ne bi trebalo da budu glavni. Ne osporava ih, ali smatra da oni ne mogu da određuju kako će se država usmeravati. Već osećam da će vrlo brzo doći problemi. Meni to pomalo smrdi na liberalnu trulež i pokušaj da se izneveri suština, ali daću još malo vremena da vidimo kako će se ovaj eksperimentalni sistem razvijati.
Čujem se sa babom ujutru, kao i svakog drugog dana. Pitam je da li je videla da su uhapsili Krička. Kaže da jeste i spominje mi, kao da to već ne znam, da se zove Marko. „Biće još hapšenja, tek će svi da idu u buvaru!“, kažem joj, pa dodajem: „A verovatno će biti priveden i bivši predsednik, kao i svi ostali!“ Govorim joj to kao da joj saopštavam da napolju pada kiša ili sija sunce, na šta mi ona odgovara: „Eh, šta ćeš, tako ti je to!“
Celo veče gledam snimke na kojima ljudi iznose Vučićeve slike iz opštinskih prostorija. Razbijaju ih, bacaju u kontejnere, gaze, cepaju, spaljuju. Ima u tome nečeg izrazito simboličkog, poput sravnjavanja Ćacilenda. Četrnaest godina terora završava u kontejneru. Ti prizori me ispunjavaju lepim osećanjima. Pomalo su i katarzični.
Sedim sa Urošem Krčadincem u kafani i jedemo škembiće u saftu, pihtije i ljute paprike, pijemo kafu, kiselu vodu i pivo. U međuvremenu stiže puš na telefonu: uhapšen je Igor Žmirić, komandant Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ), zbog sumnje da je zlostavljao studentkinju i njene kolege u garaži Vlade Srbije. Obojica smo iznenađeni svime što se zbiva, tako brzo i tako nenormalno.
Isplivava sve i svašta. Čitam procurele poruke kriminalaca u kojima sina Aleksandra Vučića, Danila, nazivaju potpunim idiotom, tvrdeći da glupljeg čoveka nikada nisu videli, ali da moraju da ga koriste jer mu je ćale na položaju, pa može da im pomogne. U prethodnim prepiskama oca nazivaju „psihićem“. Čoveče, kakva porodica. Dobro smo mi i živi ostali.
Puštena je vest da se vraća avion koji je krenuo za Moskvu. Sumnja se da su u njemu Aleksandar Vulin, Nenad Popović i Dušan Bajatović. Sva trojica važe za igrače koji su bili u vlasti u ime Moskve. Ljudi po internetu pišu i pitaju se da li će biti privedeni čim stupe na tlo Srbije. Ceo dan bruje propagandne pećine starog režima, koje se sada trude da se priklone novoj vlasti, kako će Jorgovanka Tabaković, guvernerka Narodne banke Srbije, biti uhapšena. Kakvi svetli dani naše pobede, kakav sumrak njihovog postojanja.
Srčem kafu, Ivan Cingel ždere ćevape. Pihtije sam već uveliko pojeo, nisam mogao da čekam da njemu stigne jelo. Pričam mu o dešavanjima nakon Vučićevog pada i o tome kako su plenumi, zborovi i direktna demokratija srušili njegov režim. U jednom trenutku izjavljuje da se naježio od čitave priče. Čoveče, ovo je sve nadrealno.
Slušam novinarku Ljiljanu Smajlović i profesora Slobodana Antonića, a zatim Zorana Ćirjakovića – osobu koja je smislila kovanicu „autošovinizam“ – pa profesora Čedomira Antića, borca protiv plenuma i zborova. Svi oni su se tokom dvogodišnje pobune, na ovaj ili onaj način, stavili u službu srpskonaprednjačkog režima. Ljiljana i Slobodan sada polako menjaju priču, relativizuju i govore o prethodnom režimu kao nečemu što je očigledno dogorelo. Antić je ublažio ton. I dalje kritikuje plenume, ali sada, eto, grdi i Srpsku naprednu stranku. Jedino je Ćirjaković ostao dosledan u odbrani Aleksandra Vučića, ali je tokom svoje mahnitosti u emisiji „BalkanInfo“, koja je trajala sat i kusur, o sebi pričao barem 45 minuta. Raduje me sve ovo. Raduje me što nisam odustao. Raduje me što ih gledam kako ne znaju gde udaraju.
Odlazim na skup ispred Regulatornog tela za elektronske medije kako bismo predali inicijativu za oduzimanje dozvole za rad televiziji Informer. Odjednom su tu svi mediji, čak i oni koji su do juče drugovali sa njima. Prenose sve kako je rečeno i kako stoji, bez vređanja, klevetanja i izbacivanja iz konteksta. U udarnom Dnevniku na RTS-u ovo je drugi prilog po redu.
Drugar mi se žali da neće biti vutre za dva meseca i da će tek tada nastati lom. Pitam ga kakva je inače roba na tržištu ovih meseci, pošto odavno više ništa ne koristim. Odgovara mi da je u pitanju teško sranje, da je ima previše, ali da će sada tek nastati nestašica. Ne znam da li da se radujem tome ili da plačem.
Jedan od studentskih plenuma izdao je saopštenje u kojem poručuje da vreme odgovornosti tek dolazi i da sva ova hapšenja koja se dešavaju nemaju veze sa njima, već da se međusobno kristališu i kažnjavaju različite frakcije. Ako je ovako sada, dok se međusobno kolju, kako li će tek biti kada se nova vlast uspostavi?
Vučićevi sledbenici okupljaju se ispred REM-a, jer se odlučuje o merama protiv televizija Informer i Prva. Dragan J. Vučićević dolazi tamo kao heroj. Pojavljuju se čak i Bratislav Gašić, Ana Brnabić, Miloš Vučević, pa čak i sin šejtana u naprednjačkoj odori, Danilo Vučić. Svi su došli zajedno sa svojim partijskim statistima i hipnotisanim penzionerima da odbrane slobodu medija. Sve to pratim u raskoraku sa svojim poslom, vremenom, trećom kafom i trkom do Dedinja da pozavršavam obaveze. Kiša pada, sve je sivo, ali u mojoj glavi je čarobno, jer znam da smo ih skinuli sa vlasti, a sada samo skiče. Usred te jurnjave saznajem da je Informer kažnjen zabranom emitovanja emisije „Prve info“ u trajanju od sedam dana. Čini mi se da je to prepodnevni program iz kojeg su ponajviše bljuvali vatru. Previše se svega dešava svakoga dana. Jedva čovek može da isprati. A toliko godina se sve krilo. Sada je sve to počelo da se urušava.