Budućnost koja ne stiže
Vreme je promenljivo u Beogradu. Pre samo dve godine imali smo skoro mesec i po bez kapi kiše. Ujutru je za jaknu, popodne je za plažu. Svakog dana odlazim gradskim prevozom sa periferije grada do centra i nazad. Posadim se pozadi i čitam. Tu uglavnom niko neće nikada da sedne, jer je malo uzdignutije, a i pored motora je koji greje. Osim nas ozbiljnih frikova. U gradskom prevozu ti vidiš zlatni presek naše zemlje. Čitav epicentar sudara različitih civilizacija se unutar tog limenog sanduka može videti, ukoliko se samo bolje zagleda.
Videćete umorne ljude, ali opet donekle nasmejane. Svi su uglavnom uplašeni, ali ne jedni od drugih; uplašeni su od nečega njima vrlo stranog. Taj egzistencijalni strah od neobjašnjivog se pokazuje u tome da prvo žele da uđu u gradski prevoz pre onih koji nameravaju iz njega da izađu. Kao da ih goni stotine vragova iza leđa, kao da su im ta vrata od štrokavog i starog autobusa jedini put ka raju i spasenju duše. Ako sada ne uđu, možda će ostati zauvek da vise u ovom čistilištu.
Nemaju oni vremena, poput mene, privilegovanog dokoličara, da bajaju i idu na psihoterapije, pa da shvate šta im se vrzma po glavi i koji sve demoni njih progone. Idu ljudi svojim poslom, takvi su-kakvi su, moraju da prehrane decu. Bila ona mala ili velika, nije bitno. Uvek imaju neka deca kod kuće koja te čekaju. Po gradskom prevozu možeš da vidiš nalepnice. Ovih dana je popularno „Studenti pobeđuju“ vs. „Srbija pobeđuje“, ali ima i nalepnica navijačkih grupa, mada zaluta i pokoja u vezi sa solidarnošću sa Palestinom.
Klima-uređaji rade taman toliko dobro, ukoliko je autobus prazan, ali, ako nije, neka nam je Svevišnji u pomoći, kada je napolju po 40 i kusur stepeni.
Zato najčešće po Beogradu idem svuda peške. To mi je zbog kičme, zbog zdravog duha, zbog toksina koje želim da izbacim iz sebe. Zbog onog prvog otrova koji sam sljuštio s trinaest godina, a i onog drugog koji sam zgužvao u krvotok sa četrnaest. To sada sve izlazi kroz pore. Egzorcizam svakodnevni sprovodim. Prelazim kilometraže i kilometraže, počinjem da ličim na Foresta Gampa. Ponekada ne mogu da razumem ljude kako ih mrzi da odu peške do obližnje prodavnice, ali se onda setim da je bilo perioda da po više dana nisam umeo da ustanem iz kreveta. Sada ustajem pre petlova. Spavam po pet do šest sati i imam snage da pomeram planine.
Slušam raznorazne podkaste dok hodam, ne dajem sebi ni sekund vremena da mi mozak bude na ispaši. Ujutru obavezno čitam, uz kafu, retko kada to radim popodne ili uveče. Ranije nisam mogao da pročitam jednu knjigu za pola godine, a sada čitam po pet-šest paralelno. Ljudski mozak i telo su čudo šta sve mogu ukoliko ih disciplinuješ i utreniraš.
Godine sam proveo na livadama kafanskim i puštao da mi um trune, ali sada nadoknađujem svaki izgubljeni minut te uklete mladosti. Deo odrastanja jeste i da shvatiš da je život vrlo običan, da u njemu nema naročite euforije i da su dani vrlo isti, a da je na tebi, ako imaš volje, snage i prostora, da ispuniš tu prazninu nekim sadržajem. Mnogi to u ovoj getoiziranoj zemlji ne mogu da urade. Ne krivim ih, niti optužujem. Godinama sam i sam želeo samo da se što pre otkinem i da ne budem pri sebi, ali to je sada prošlost. Mada budućnost nam još uvek nije stigla. Ona obećana i svetla o kojoj nam već decenijama pričaju.
Britanski model
Juče nisam pisao. Nisam stigao. Nije da nisam stigao što nisam imao vremena, nego sam u potpunosti zaboravio. Iako mi je na tabli iznad radnog stola pisalo velikim slovima „DNEVNIK ZA NOMAD“. A zaboravio sam ne zato što sam imao previše obaveza, nego zato što mi je mozak pregoreo od misli o obavezama. Obaveze su svakodnevnica ljudskog života. One te s jedne strane teraju da budeš deo sistema, da ti život bude struktuiran i da se ne prepustiš viru lenjosti i letargije. Mada, obaveze umeju i da osuše dušu, da srce potamni od njih, da se nahvata korozija na kreativnost. Otuđenost čoveka od samoga sebe jeste možda i najveći greh. Ako se te obaveze svode na to kako pronaći novac, kako prehraniti sebe i druge, kako platiti račune, kako namaći prosek da živiš dostojanstveno – a pod dostojanstvenim mislim na to da možeš i da popiješ kafu ponekada negde, odgledaš neki film u bioskopu, pazariš sebi neku dobru knjigu – onda šta ostaje od čoveka?
Sada je konačno vikend. Subota je ujutru, u pozadini mi ide Bah, kafu sam već popio, dve litre hladne vode sam uz nju suknuo. Jedna od dobrih stvari, možda čak i najboljih, iz svoje burne mladosti, upravo je ta da sam disciplinovao sebe da je pijem. Ujutru barem litar i po mora da se strovali u moj organizam inače ne može da počne dan. Naježim se kada čujem koliko ljudi u stvari je ne pije. Uopšte, čak ni čašu dnevno.
No, vikendi su mi nekada davno bili siva zona. Nisam ih nikada doživljavao kao dane za odmor, jer nisam ni znao šta uopšte to znači. Mislio sam da je odmor kada izađeš sa ekipom, ostanete budni do nedelje popodne, a onda da se oporavljaš u sledećim danima do sledećeg vikenda. Vrlo se dobro sećam kako smo našu zavisnost pravdali kroz funkcionalizam. Moja dobra drugarica – kratko smo čak i bili zajedno – sada već pokojna, govorila mi je da ličim na Britanca koji tokom radnih dana mnogo radi, a onda se onesvesti od petka do nedelje. Tu frazu sam koristio godinama nakon toga. Work too hard, party too hard. Međutim, niko ti ne kaže da to tako, zapravo, ne funkcioniše. Da party too hard počne da se preliva na work too hard, a onda work too hard ne može uopšte da bude too hard, pa se smanjuje, sužava, do trenutka dok ne opravdaš sebi da bi trebalo, ipak, da daš otkaz, jer na poslu je stresno, zar ne? Ali, to su sada neka druga vremena, hvala im na tom iskustvu, bila su dragocena, ali nikada se ne vratila.
Sada vikendi konačno imaju smisao. Konačno se odmorim, volim da spremam hranu, viđam se s ljudima koje zaista volim i cenim – a ne sa džankijima i šljokarama koje upoznam noć pre toga – pijem kafu s uživanjem, čitam, pišem, gledam filmove i serije s punom pažnjom. Očigledno učim ponovo da živim.
Za nedelju dana ću otići na odmor. Mesec dana me neće biti u Beogradu. Čujem zvuk mora. Osećam so na svojoj koži. Vraćam se sebi.
Jedan evro za sreću
Danas je topao dan. Može se reći pravi letnji, mada je još uvek daleko od onog koji bi trebalo da bude kada je u pitanju globalno zagrevanje. Jutros sam se čuo sa babom, očevom majkom, ona i deda su u branju kupina. Kaže mi ona da su smanjili cenu za otkup sa 110 na 100 dinara po kilogramu. To je manje od jednog evra. Za manje od jednog evra ti prosipaš svoj znoj i trud pod užarenim nebom. Ponekada zaista mislim da u ovoj zemlji postoje paralelni univerzumi, a onda se samo setim da je čitava socijalna pravda izmeštena i da su svi naši problemi postali univerzalni.
Otišao sam do obližnjeg tržnog centra, to se ovih dana zove mol, da pazarim bermude, patike i koječega još. Mislio sam, pošto je vrućina i nedelja, da neće biti nigde nikoga, ali vraga. Svi su očigledno poput mene u poslednjem momentu, pred godišnje odmore, otrčali da kupe šta im je još potrebno za plažu.
Trče ljudi tamo-vamo, prepune korpe odeće, obuće, raznoraznih drangulija i stvari na koje se bacaju silni novci. Gledam u njih, oči im se cakle, gledaju fiksirano prema robi na policama. Nije bitno šta je, samo daj, daj, daj – da se potroši sve što se ima u buđelaru. Samo daj taj fiks dopamina. Da se oseti čovek da nije samo prazna ljuštura kroz koju promaja duva. Da se ispuni ta praznina u nama. Da zatrpavamo svoj život stvarima koje nam suštinski nisu potrebne. Da svoju sreću kupujemo za kasom, preko kartice. Sada više ne mora ni kartica, sada samo izvadiš telefon i on ti skine pare s računa. To nam je naša borba dala.
Naravno, dok sam išao peške nazad – dnevna doza izbacivanja toksina i razrađivanja organizma mora da se učini – gledao sam u brda i doline oko mene. Ima i dosta zgrada po Vidikovcu, ali ovo rakovičko zelenilo još uvek daje osećaj mira. Lepota ovog kraja jeste da čim zamakneš iza ćoška, možeš brzo da zaboraviš da si, zapravo, u urbanoj sredini, više nema vreve, samo tišina i vrućina.
Neko ko je rođen na Vračaru, u srcu građanskog sna, maltene ispred Hrama Svetog Save, odrastao u tom leglu stare aristokratije i novopečenih bogataša, navukao sam jednu određenu dozu samoprezira zbog svega toga što se tamo dešava. Upravo je to bio moj prvi dodir sa time koliko određeni slojevi mogu da stvore svoje male mehure u kojima će izuzetno izolovano, od čitavog kosmosa, da žive i uživaju. Na Petlovom brdu, nakon 29 godina životarenja na Vračaru, osećam se konačno svoj na svome, i među svojima, iako nikoga ovde istinski ne poznajem. Ima čak i više vazduha. Leti je prijatnije nego u samom centru. Tu je i Avala blizu, ostalo je još malo prirode, one netaknute od naprednjačkih štetočina, ali se i njoj uskoro bliži sudnji čas.
Već sam dve kafe popio od jutros, ali me umor polako spopada. Kupio sam pečeno pile za sedamsto dinara, to je oko šest evra. Bolje nego da sam ja pekao, više bih i potrošio, a i ne bih ovako ispekao. Ali jesam pekao krompir u er-frajeru. I pravio salatu od paradajza, krastavca i luka, prelio maslinovim uljem, začinio biberom i solju. Možda bih mogao uskoro još jednu domaću. Iznad mog kompjutera, gledam u tablu, i sve te silne obaveze i dnevne taskove na njoj, koje sebi namećem. Očuvali su mi razum u ovim nerazumnim vremenima. Ali, čoveče, za manje od jedan evro…
Neznanje je blagoslov
Danas umalo, na pešačkom prelazu, da mene i čoveka pored zgazi gradski autobus. Doduše slušalice su mi bile u ušima, slušao sam neku emisiju kako i na koji način evro-američke kompanije crpe iz Afrike bogatstvo. I jesam video da ta limena krntija nema nameru da stane, ali nisam imao nameru ni ja. Čovek pored mene je počeo da se dernja, maše rukama, skinuo sam slušalice i čuo ga kako viče: „Videćeš, zabraniću ti vožnju! Šta je?! Šta gledaš, majmune matori?“, a onda sam pogledao ka vozaču i video ostarelo lice koje drži volan. Toliko oronulo, sivo i umorno, da ti naprosto bude žao da mu bilo šta i kažeš. Čak ga i razumeš što nije stao na pešačkom. Ljudi koji bi trebalo da uživaju u penziji i starim danima sada prevoze ove mrtvačke sanduke na četrdeset i pet stepeni.
Često ne vidimo u kakvom siromaštvu, zapravo, živimo. Prođimo gradom i videćemo da za sladoledžijskim frižiderima rade naši stariji sugrađani. Nikada se ne pitamo zašto je to tako. Zašto ti, čoveče dragi, neko drhtavim rukama i uvenulim glasom poslužuje tu ledenu đakoniju? Kako se došlo do svega ovoga? Jesmo l’ se za to borili?
Ležim predveče u krevetu. Gledam u plafon. I tako jedno dva sata. Kanim se da li ću dremnuti ili ne. Pokušavam da zaspim, ali mi ne ide. A umoran sam još od maja ove godine. Tačno se sećam da sam na protestu u Beogradu, tokom makljaže i jurnjave sa pandurima, sagoreo poslednju rezervu vitalne energije. I od tada sam u minusu. Ležim i pokušavam da se priberem, da uradim nešto korisno. Sve sam uradio što je bilo potrebno i sada se pretvaram u amebu. Razlivam se po krevetu, curi sve po mom stanu, sluzav trag ostaje iza mene.
Sanjao sam noćas svoju pokojnu prabaku. Nisam je dugo tako jasno video kao sinoć. Skuvala nam je dve kafe, pune šolje, ali one za mleko. Ne mogu da se setim šta mi je pričala, ali se sećam njene kratke, sede kose, bele ko sneg, i umilnog i prepunog bora lica. Svaka bora je jedno životno iskustvo. Ne znam što ljudi danas ne vole bore. Ne vole ožiljke. Ne vole svoje rane. Ne vole ništa što ih je načinilo time što jesu.
More se uskoro bliži. Šušti mi voda u ušima. Beskrajno plavetnilo mi se otvara pred očima. Zov dubine čujem. Kada bih se samo tamo izgubio. Ništa mi ne bi nedostajalo.
Ponedeljak, kao i svaki drugi, depresivan, umoran i odvratan. Niko normalan ne voli ponedeljak, zato se i predajem ovi halucinacijama u svojoj glavi. Lakše mi da uživam u iluzijama nego da se borim s ovom sumornošću života. Taj čovek za volanom danas, to može biti jednog dana svako od nas. Blagosloveni smo što toga još nismo svesni.
Kafa, slatko, Mladić Ratko
Ima dana kada se iz kreveta ustaje kao iz groba. Prvo otvoriš oči, pogledaš dobro oko sebe, da bi shvatio gde se nalaziš, a onda se pribereš i pokušavaš u prvim sekundama da uhvatiš svoj prvi osećaj – da li si se odmorio tokom spavanja ili ne. Ranije su mi takvi bili normala. Pravo je čudo bilo da kažem da sam odmoran. Nikada nisam znao šta me čeka kada ustanem. Kakva životna vratolomija će biti u pitanju; da li je mamurluk, da li je umor od mamurluka, da li je depresija od četrdeset osmočasovne euforije, da li je anksioznost od celog tog trnovitog i uzburkanog puta po kojem sam koračao – bilo je to tombola. Toga više nema. Neke skoro tri godine, manje-više, ali povampire se stari impulsi, pa te podsete da nisi baš uvek u stopostotnoj formi.
Ne pomaže ni kafa, ni voda, ni više spavanja, ni joga, ni meditacija, ni hodanje s Banjice do preduzeća na Zelenom vencu – to je oko nekih šest i po do sedam kilometara – ništa ne pomaže, ali održava me na površini. Ranije toga nije bilo, samo bih se prepuštao tom beskrajnom viru u koji sam tonuo. Čini mi se da se dno svaki put pomeralo. Dobro sam ostao živ.
Sećam se, jednom tako, bila je to 2021. godina, spopala me neka ozbiljna depresivna epizoda, jedva sam na posao odlazio. Jedino sam to uspevao da učinim. Budio sam se, hodao i ležao sa sto kila cementa na sebi, ali jednog dana sam samo počeo skroz da se gasim. A onda je u sve to uleteo moj otac. Pružio mi ruku i izvukao iz tog grotla.
Sećam se isto, bila je to 2020. godina, korona u punom jeku, epidemija, lokdaun, svi po kućama, smak sveta na svim stranama. To mi baš sinoć uplivalo u glavu, zapravo, da me je jedna video-igra Warhammer: Total War održala na površini. Ta vrsta eskapizma me je očuvala u svom virtuelnom kosmosu, dok se u realnosti sve urušavalo. U tom duhu, sinoć sam je ponovo instalirao i igrao jedno dva sata. Prijalo mi je.
Dok sam hodao danas, baš pored Muzeja Jugoslavije i Kuće cveća, uvideo sam čitav taj kontrast naših života. Po banderama vise reklame za najveću pljačku veka „Expo 2027“, a nadomak njih leži čovek u mermernom grobu zbog kojeg smo uspeli, barem malčice, na ovom prostoru da se osetimo ko ljudska bića. Na zidovima Beograda svašta možeš da vidiš, neki bi rekli da je to ruglo, ali grafiti su za mene pokazatelj kako ljudi i razmišljaju na ovom prostoru. Naravno, ima tu svačega, čak i vlast nekada šara po zidovima, ali na njima ćeš moći zaista da vidiš i da je Ratko Mladić heroj, ali i da je zločinac. Kao što ćeš moći da vidiš da je Tito ustaša, ali i da bi Palestina trebalo da bude slobodna. Ima na nekom zidu, baš u Kraljice Natalije, nekada se to zvalo Narodnog fronta, da piše – kafa, slatko, Mladić Ratko. Nalepnica koliko ti duša želi. Političkih poruka i simbola na svim stranama. Ko zidne novine iz različitih univerzuma da se tu spajaju.
Slušao sam Đorđa Miljenovića i Nika Kejva dok sam stanjivao svoje đonove o užareni asfalt od uveliko letnjeg sunca. Mada i dalje nije toliko strašno koliko je jezivo po Evropi, sudeći po vestima. Ponekada zaboravimo koliko je za sreću potrebno malo, koliko i to moje neustajanje iz kreveta deluje benigno. Ustaj, Nikola, proklet da si, neko nema ni krevet da u njega legne.
Kultura je za sve
Jutros dok sam se vozio mini-kombijem – to je isto gradski prevoz, samo manjeg gabarita – čitao sam Logiku od Imanuela Kanta, koji mi objašnjava detaljno kako ljudski um dolazi do Istine, dok mi je u ušima rezao Psihoaktiv trip, koji peva o rolanju i pušenju buksni, odrastanju u bloku i brzim patikama. Mada, negde u pozadini malog mozga, ponavljanje su mi se reči Feđe Štukana – svestranog umetnika, ako internet ne laže – koji je u svom intervjuu, što sada kruži internetom, vrlo kategorički rekao da tačno može da proceni ko je kakav, ko je koliko pametan i šta god još, samo na osnovu toga kakvu muziku sluša. Zanimljivo zapažanje. Interesuje me šta bi rekao o mojoj plejlisti i korelaciji sa IQ, pošto je na njoj i Senida, i Goran Bregović, i G.G. Allin, i Prti Bee Gee, i N.W.A., i Hank Williams III, i Doorsi, i Vivaldi, i Sinan Sakić, i Rammstein, i Sex Pistols, i 1200 Micrograms, da ne nabrajam dalje. Ako muzika zaista određuje čoveka, po Štukanovoj logici, onda nisam siguran šta moja plejlista govori o meni. Jesam li suvi genije ili potpuni idiot? Jesam li pametan ili sam glup? Je l’ sam načitan ili sam nepismen? Ljudi očigledno ne shvataju da kada pričaju mnoge stvari oni zapravo pričaju o sebi, a najmanje o drugima. Pogotovo kada si javna ličnost – to dolazi do najvećeg izražaja.
Sećam se kada je Aca Lukas, narodni i dvorski pevač, čovek koga stalno skandali prate, pre nekoliko godina, izbacio autobiografsku knjigu. Digle se pahulje s bečkog dvora da objasne kako je to sramota, da li je moguće da će ljudi tako nešto da kupe, zašto bi to iko čitao i ostale baljezgarije moralističkih planina. Otrčao sam tada i pazario, čini mi se, pet komada. Ne mogu da se setim da li je onaj ko je prodavao bio zbunjen, ali se dobro sećam da sam te knjige namerno svima delio.
Kada već sada pišem, sećam se da je i izvesna Kija Kockar – rijaliti zvezda – takođe izbacila neku svoju knjigu, pa se i tada digao krstaški pohod protiv nje, jer su bili zaprepašćeni koliko mladih je potrčalo na Sajam knjiga da kupi njenu knjigu. Čak je i slika internetom kružila kako joj spaljuju to njeno čedo. I tu sam knjigu kupio namerno. Hteo sam čak i u redu da stojim za potpis.
Kultura je nekada bila za sve, bez obzira na njen kvalitet. Kultura je u kratkom periodu bila na ovom prostoru vrlo dostupna nužnost. Ljudi su išli mnogo više na koncerte, u pozorišta, u bioskope, čitali su knjige, a onda je to počelo polako da im se oduzima. Knjige su sve skuplje, pozorišta su postala toliko daleko u našim percepcijama, bioskopi su izgubili bitku sa striminzima, a koncerti – to postaje monument nekog drugog vremena. I na kraju krajeva, ljudi u sadašnjem trenutku uopšte nemaju prostora niti kapaciteta da odgledaju jednu epizodu serije, a kamoli da studiozno slušaju muziku i iščitavaju knjige.
Sve mi je to prolazilo po glavi dok smo se probijali kroz beogradski saobraćaj. Nije strašno, nema mnogo velike gužve. Stiže avgust, već se ljudi polako pakuju i odlaze. Leto ulazi u svoju najjaču brzinu. U Srbiji nas svakako očekuju burni meseci. Potrebno je skupiti snage.