Ima ona jedna scena u fenomenalnoj seriji Band of Brothers, produkciji kuće HBO, koja prati američke vojnike na Zapadnom frontu, kada prvi put nailaze na koncentracioni logor Kaufering, satelit Dahaua. Prizori ljudi-kostura, živih zombija i sivih lica dovode ih u stanje šoka da je tako nešto moguće. U stvarnosti, jedinice američke 101. vazdušno-desantne divizije u aprilu 1945. ulaze u spomenute logore i ostaju zabeležene fotografije koje su kasnije obišle svet. Te slike su bile samo jedan od mnogobrojnih dokaza sloma čovečanstva – industrijalizovanog ubijanja u srcu Evrope. Inače, u kasnijim scenama serije, pošto je logor bio nadomak naselja, vojnici teraju stanovnike da odnose, prinose, otkopavaju i zakopavaju leševe u masovnim grobnicama. Taj čin počiva na svedočenjima da je general Džordž Paton, nakon obilaska logora, naredio da lokalno stanovništvo prisustvuje prizorima i pomogne u sahranjivanju, jer su, jelte, tvrdili da nisu znali šta se dešava iza bodljikave žice. U Nirnbergu je upravo taj argument “nismo znali” postao standardna odbrana poražene nacističke klike.
Moramo samo tu da budemo još malčice prezniji i vođeni rečima i mislima profesora Todor Kuljić da krupnu i sitnu buržoaziju i ostale elite svih vrsta nije bilo baš toliko briga po Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) ni za koncentracione logore, niti za genocid nad jevrejskim narodom već je Nemačka smetala zato što je pokušavala da restruktuira poredak prema sebi. Iako se već 1942. godine u zapadnoj štampi pojavljuju izveštaji o masovnim likvidacijama Jevreja u istočnoj Evropi, ratni prioriteti, zapravo, sve vreme ostaju oni vojni i geopolitički. Holokaust je naknadno dodat kao moralni teret poraženoj strani, ali nikada nije bio glavni uzrok smetnje nacizma kao takvog.
Cela ova mračna crtica iz istorijskog podzemlja zapravo najbolje i najviše oslikava sadašnji trenutak u kojem živimo, uprkos tome što ne postoji više ni način da ne saznamo informacije. Danas su satelitski snimci, izveštaji humanitarnih organizacija i snimci sa terena dostupni u realnom vremenu; slike razorenih bolnica i tela pod ruševinama kruže internetom brže nego što su nekada kružile ratne depeše. Postoji čak i ona čitava teorija o tome da li bi Holokaust bio moguć da je bilo tada interneta i društvenih mreža. Ah, to maglovito pitanje od milijardu dolara ima odgovor u ovom momentu kada imperijlističke hijene poput Donalda Trampa i Benjamina Netanjahua sprovode novi pokolj nad iranskim stanovništvom kako bi im uterali slobodu i liberalnu demokratiju. Zvuči poznato? Pa, jeste, i 2003. je Irak oslobađan pod parolom oružja za masovno uništenje koje nikada nije pronađeno, kao što je i 2011. Libija spasavana uz rezoluciju Saveta bezbednosti koja je pretvorena u operaciju promene režima, a rezultat su na stotine hiljada mrtvih i regioni u trajnoj destabilizaciji, rasparčane države i generacije izbeglica.
Zato puštena dokumenta od operativca prvosvetaškog kluba izuzetnih džentlmena, Džefrija Epstina, pokazala su ponajviše koliko su duboko isprepleteni novac, politika i moć, odnosno kakav format vladajuće klase upravlja ovom planetom, te je upravo to njegovo ostrvo postala groteskna karikatura sveta u kojem elita propoveda ljudska prava, dok na njima siluje, iživljava se i jede ljude. Epstinov slučaj se može posmatrati i kao anatomska mapa društvene mreže moći – političari, milijarderi, akademici, pripadnici kraljevskih kuća – svi pod kapom nebeskom i krupnokapitalističkom aurom povezani u diskretnim kontaktima i prećutnim zaštitama. U takvom univerzumu u kojoj takva družba prstena drma ekonomskim prilikama i odlučuje o sudbinama zemalja poput Irana i naroda poput palestinskog, i povezana je međusobno, vrlo je teško se suprotstaviti tim ogromnim dimenzijama nakaradnog sistema, jer će taj sistem pre da te ubije, nego što će ti dozvoliti da ga dovedeš u pitanje.
Dobro jutro, Vijetname
Otkako je Izrael počeo zvanično da sprovodi permanentni genocid nad palestinskim narodom, svet se u potpunosti ogolio i pokazao kakvo je izdeformisano i izobličeno mesto za život. Ne postoje još uvek podaci – a možda nikada neće ih ni biti – koliko je desetina hiljada palestinskog življa pobijeno za samo te dve godine, da ne pričamo o tome da su čitavi delovi Gaze pretvoreni u prah i pepeo, ostavljeni i dan-danas bez vode, struje i medicinske pomoći.
Do trenutka kada Izrael nije krenuo u totalni masakr, Kolektivni zapad, Globalni sever, Imperijalni centar, kako god to nazvali, imao je jasnog Drugog – Rusiju, personifikovanu u liku kagebeovskog gospodara sa Istoka, Vladimira Putina, ali ne toliko dovoljno jakog da može zaista da im parira, međutim, pravi neprijatelj je bio na Daljem istoku, videli su u Kini velikog rivala.
Međutim, kako to biva uglavnom kada apetiti porastu, više nema dovoljno kolača za sve, a i liberalna maska više ne može da sprovede čvrstorukaške planove, stoga je dolazak Donald Trump na vlast bio samo logičan sled pohlepne gladi oligarhije koja više ne može i ne želi da se kontroliše pred masama. Scena glavnih maskota – Zakerberg, Bezos, Mask i ostatak ekipe – koji stoje na inauguraciji odmah blizu Trampa samo je davala jasne signale u kakvom pravcu će neokaubojska vlast ići. Već prvi obrisi spajanja digitalne kontrole, kapitala i vojne sile u jedinstveni blok bili su signali da će SAD ući u dosta agresivniju fazu sređivanja sveta. Od tada do sada – a vala baš nije mnogo prošlo – riđokosi Don i njegov krug otvorili su mali milion frontova kako bi utvrdili svoje prvo hegemonističko mesto na vrhu piramide – trgovinske ratove, sankcije, pritiske na saveznike, podršku eskalacijama na Bliskom istoku, lumperaj po Južnoj Americi – te se svako jutro budimo sa novim vestima gde se otvaraju i sole stare rane i stvaraju nova inficirana žarišta.
Vidimo se na mračnoj strani
U Iranu se brani sloboda svih nas, brani se princip suvereniteta, svidelo se to nama ili ne, niko nas uostalom ni ne pita. Koliko god bilo iz naše evropocentrične i liberalne percepcije previše teško za razumeti, jer se tamo, bogo moj, nalazi teokratsko uređenje, ne postoji taj svet u kojem će ratnozločinački čekići i sekire Donalda Trampa i Benjamina Netanjahua dobiti pravo da sravnjuju tu zemlju. Iran, dakle, u ovom jedinstvenom trenutku predstavlja Pokret otpora na najširem mogućem planu. Ali, naravno, neće ovaj napis zaustaviti klanicu, mada uvek može nešto na lokalu da se povodom toga učini – makar odbijanjem saučesništva poput Španije.
Balkan se svakako obrukao, sve zemlje, od Srbije, preko Bosne i Hercegovine, Kosova, Albanije, Crne Gore, do Hrvatske, ponudile su se ponizno, što je niže moguće, da budu sluge i kmetovi evroameričkog pohoda na Bliskom istoku. Kompradorska buržoazija, koja po inerciji naginje prema koncentratu kapitala, moći i interesa Prvog sveta, naravno da će potčinjeno da se klanja novoj Sili osovine, bilo to da je Aljbin Kurti, Aleksandar Vučić, Milorad Dodik ili pak Andrej Plenković. Svi njihovi tobožnji sukobi i frakcionaške međusobne borbe se uvek stavljaju na stranu kada je potrebno da se stavi u službu krupnokapitalističkih interesa.
Ironija naših života jeste u tome da se svakim danom sve više ogoljava i njihova beznačajnost – ovih na vlasti u našim državama – uprkos što u našim očima takvi likovi deluju kao moćne persone, koje kada, eto, sklonimo sa vlasti, osetićemo neku vrstu olakšanja. Ali ova krizna vremena, možda i najkriznija do sada, pokazuju najviše njihove uloge. Ponizne, plašljive i kmetske.
Orlovi rano lete
Mada, ima tu malih nada, barem u Srbiji, u ovoj tekućoj pobuni protiv naprednjačke bande na vlasti, kada Studenti u blokadi prepoznaju da borba protiv multinacionalne aždaje Rio Tinto, protiv davanja Generalštaba riđokosom sultanu, protiv izvoza municije za Izrael zarad zatiranja palestinskog nroda, da je to zapravo borba protiv Ovalne sobe, Bliskoistočnog Kasapina i ostalih mrakača iz najmračnije utrobe kapitalističkog krakena, koje nisu samo stajale onog dana pored Trampa na inaguaraciji, već su njega stvorile takvog kakav jeste.
Ta linija povezivanja lokalnog i globalnog pokazuje, zapravo, našu političku zrelost i jugoslovensko nasleđe antiimperijalizma, kao takođe i shvatanje da eksploatacija litijuma, militarizacija, genocid i profit nisu odvojene stvari. Možda jeste sve kod nas beznadežno i zaraženo kompradorskom bolešću, ali mali organizovani otpori, pa makar usporili napredak blickrigovskog uništenja nepodobnih, mnogo više znače nego ne činiti apsolutno ništa.
Na jedan čudan način, ovo jeste borba i protiv Epstinovog univerzuma, koji nam kulturalizuje, moralizuje i manipuliše našom vizurom, dok na zabačenim ostrvima uživa u izopačenostima nad upravo djevojčicama i djevojkama iz tih zemalja koje žele da oslobode od zastrašujućih režima.
Epstinova klasa svima stoji pred vratima, samo to kao da ne želimo znati ili vidjeti, jer je lakše verovati da su zločini uvek negde drugde i da ih čine neki drugi ljudi. A sutra će oni koji budu pobedili nove Osovine zla terati sve nas da sahranjujemo sve one za koje navodno nismo znali da su ubijani, jer, eto, to se dešavalo Tamo Negde. Van naših ušuškanih kolevki. I tada će pitanje biti isto kao 1945. – da li je zaista moguće da nismo znali? Ili smo samo odlučili da ne gledamo i ne znamo?