Nova godina nam kuca na vrata, treba biti kratak i jasan, pomalo euforičan, ali više realističan. Naime, dragi čitatelji i čitateljke, sve što se dešava u zemlji Srbiji polako postaje deo mnogo većeg požara koji bukti na svim stranama sveta. Deluje kao da se ovde, u prošloj godini, mnoge stvari kristalnije vide, jer pad nadstrešnice u Novom Sadu i usmrćenje šesnaestoro ljudi nije više tek puki zločin Srpske napredne stranke i njenih pomagača, koji će da bude rešen nekakvim presudama, već je to nepočinstvo napravilo takav krater iz kojeg su izmileli svi naši životni problemi, muke i nedaće.
Dok se ovaj tekst kucka, Studenti u blokadi prikupljaju potpise širom Srbije i umrežavaju se sa građanstvom i radnim narodom; pokušavaju, kako-tako, da nateraju gospodara Vučića da raspiše izbore, ali se na ovaj način i povezuju sa ljudima sa dna lestvice i spremaju infrastrukturu za naredne bitke na ovom Istočnom Frontu.
Bazdi nešto trulo u ovoj državi, smrdi toliko da oči peku – i to nije samo miris korupcije, mafijašluka, političkog razvrata i tajkunske dekadencije; ne, ne, ne, ovaj smrad je belosvetski, ali lokalnog karaktera istovremeno, jer njegovi tragovi mu smrde nočovještvom, budući da su gacali po ratnim zločinima iz devedesetih i masovnim privatizacijama dvehiljaditih, te napravili čistokrvnu ideologiju kompradorske poslušnosti prema svakoj kapitalističkoj nakazi.
Cela ova buna, dapače, koja je počela prosvetarsko-studentskim revoltom, a pretvorila se u opštenarodni otpor više ne sme, a to smo vazda na ovom mestu apsolvirali tokom ove godine, da se pomatra u starim okvirima, kao što su bile one tokom devedesetih godina, kada se skidala tiranija Slobodana Miloševića i njegovih nacista.
Mi sada u ovoj kolonijalnoj pećini imamo na delu borbu protiv naprednjačke Scile i Haridbe iza koje stoje svakakavi šejtani, koji ovih dana više nisu sigurni da ova nakazna kreacija od SNSrbije može da garantuje ono zbog čega je godinama bila tolerisana i podržavana, a to je da bespogovorno daje na raspolaganje jeftinu radnu snagu i sve resurse, dok zauzvrat može takođe da uživa u blagodetima raskošnog života. Ipak, toga više nema, toj naprednjačkoj aždaji je sve i manje i manje prostora za manevar ostalo, ali će se boriti, niko u to ne sumnja, zasigurno do samog kraja.
E sad, Srbija u celom ovom globalnom haosu ne razlikuje se preterano, jer ono što gledamo u Gazi, Ukrajini, Sudanu ili pak Jemenu i Nigeriji, ili što vidimo po svakodnevnim neredima koji se dešavaju svuda po Evropi i Aziji, po antikolonijalnim ustancima u Africi, sve to pokazuje da ova planeta počinje da puca po svim svojim čvorištima. Razlike se nalaze samo u kontekstu, ali je na kraju tvrdokorna suština ista, a to je da su ova stanja neizdrživa. Zato je iluzorno, bogo moj, pa čak i infantilno i politički nezrelo ovu pobunu u Srbiji svoditi na još jedan pokušaj smene vlasti u okviru našeg starog domaćeg folklora, jer tamo neki divlji narod sa Balkana ima diktatora, pošto to često čujemo po svakojakim internetskim sokacima i medijskim hodnicima.
Žao je autoru ove novogodišnje poslanice ako time razočara neke koji čitaju, ali ova celogodišnja buna nema ama baš nikakve veze sa reprizom Petog oktobra, niti sa romantičnim povratkom nekakvom izgubljenom tranzicionom putu koji nikada nije ni postojao van krugdvojkaških iluzija, a pod time ne mislim na geografsko mesto, već na stanje uma. Ovo nije čak ni pokušaj povratka u navodno zlatno doba liberalnih Fukujaminih obećanja, a još manje nekakav nacionalistički dernek sa zastavama i parolama za jednokratnu upotrebu, kojima nas ubeđuju kojekakvi daveži i mračnjaci. A šta je – e, pa to još nemamo pojma!
Najbliže može da se objasni da ono što se danas događa sve više liči na direktan sudar sa teretom jednog gotovo četiri decenije starog sistema koji se u međuvremenu samo presvlačio, neprekidno prilagođavao i modernizovao. Sistema u kojem su ratnozločinačke bitange devedesetih bez ikakvog prekida postale tranzicioni profiteri dvehiljaditih, a zatim i ugledni poslovni ljudi, politički mentori i strateški partneri ovog svetskog kapitalističkog krakena. Između umiranja starog i rađanja novog sveta, gramšijevski rečeno, mi sada moramo da držimo odstupnicu.
Ova buna, koliko god nesavršena, haotična i ponekada vrlo nerazumljiva i kontradiktorna bila, prvi put jasno udara upravo u tu večnu spiralu moći, u taj beskrajni vrtlog nasilja, pljačke i nekažnjivosti, i zato ona izaziva toliku nervozu na svim stranama, baš zato što dovodi u pitanje čitav poredak u kome je zločin sve vreme konstanta. Ko kaže da toga nema u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i drugim jugoslovenskim državama – taj kleveće i laže! Ali, hajde, ne brigajmo sada, stiže Nova godina, stižu i drugi praznici, stiže i dugi, depresivni januar, stiže budućnost, opasna i neizvesna, stižu kratki dani i duge noći, stiže i beskrajni rat sa Rusijom kao i nastavak zatiranja palestinskog naroda.
Brace yourself, winter is coming!