Dnevnik umora i odmora
Dnevnik iz Beograda – Letnji prizori iz podzemlja
Dnevnik iz Herceg Novog – Odmor je otpor
Dnevnik iz Rima – Turizam sa đavoljim kezom
Zna se red. Prvo ide kafa, čašica razgovora, a onda ručak, pa onda ponovo pokoja reč uz astalski stond, potom obavezno pranje suđa. Ne može obrnuto nikako. I tako svaki put kada dođem u selo. Ručak mi je odavno postao stub dana. Naravno, pored doručka. Odavno sam već izbacio večeru kao redovnu. Popijem uglavnom jogurt, kiselo mleko, ali sam tu groznu naviku večernjeg prejedanja morao da eliminišem. Ali, nikada neću moći da pojmim da može da se ruča nakon dva sata popodne. Ili da se ne doručkuje uopšte. Ili da se doručkuje nakon podne. Ako ručam u tri, to je već kasno; ako ručam oko pola jedan, to je rano, pa tada moram dobro da napunim trbuh, kako ne bih morao kasnije da se dopunjavam.
Znam za ljude koji ručaju predveče. To mi je tek u potpunosti sumanuto. Ranije dok sam se ožderavao u kasnim večernjim satima, sanjao sam karakondžule i akrepe. Mada u danima dok sam još dobrano šljokao, ništa slađe nije bilo nego gurmansku smazati u četiri ujutru. Jeste da se onevestiš od te količine, te se ona ulepi po celom telu, ali kada si mlad – sve se lakše podnosi. Ako preteruješ – a ja jesam preterivao – onda ti sve to dođe glave vrlo rano, pa moraš da staneš na grobarsku lopatu ili da menjaš sve iz korena.
Nego gledao sam danas, kroz prozor, prostranstva spaljene Srbije. Nemilosrdno letnje sunce diže plamene koji gutaju našu zemlju. Ono što nije u plamenu nestalo, osušeno je do potpunog praha. Kako je voz lagano išao ka Loznici, tako sam u daljini mogao da vidim crni dim. Nisam bio siguran odakle dolazi, ali ovih dana sve gori. Voz je čak i očuvan u odnosu na one raspadnute na kakve smo navikli. Klima doduše nije radila, ali su otvoreni prozori prirodno rashlađivali.
Skoro tri sata vožnje mi je brzo prošlo. Rano jutros, pre nego što sam krenuo na put, slušao sam vatrogasca u jutarnjem programu na Radio-televiziji Vojvodine koji objašnjava koliko smo nemoćni pred prirodom. Taman jednu stranu, veli on, saniraju, vetar prebaci vatru na drugu.
Koliko sam shvatio, više od pedeset dana nije pala poštena kiša. Tako mi barem baba kaže, dok smo pospremali sudove nakon ručka. Njoj verujem. Trava u dvorištu nam je u potpunosti nestala pod nebeskom bakljom. Kukuruz nestao ognjem. U moju sobu je ušlo desetak osa. Prvo sam pomislio da je negde u blizini osinjak, ali se ispostavilo da i one traže hladovinu, kako mi kaže deda. Juče su rođaku isto tako uletele, skupile se u kući, miruju u jednom mestu.
Pitaju se svi kako je moguće da je ovoliko stihije. Kako je moguće da se ovako nešto dešava? Da li nas to Bog kažnjava? Da li se to planeta samo obnavlja? Da li je neko namerno podmetnuo požar? Toliko pitanja, a odgovor je možda neizreciv, jer je strašan i jeziv. Planeta je za vrlo kratko vreme uništena zbog čoveka. To je toliko mali period u odnosu na milione godina unazad, a razorili smo je kao da imamo drugu. Ukoliko nastavimo s pitanjima, ako krenemo da kopamo po dubini, mi ćemo doći do odgovora – Zemlja je pregrejana zbog vampirske požude za profitom. Svi kažu da ljudi, životinje i biljke širom planete umiru usled klimatskih promena, ali oni, zapravo, crkavaju – ne mogu drugačije da se izjasnim – od posledica dvovekovne proždrljivosti i bahatosti.
Hladne šljive svakako prijaju. Zaboravio sam kako je jesti voće, dok sam bio poslednjih dvadeset dana izvan zemlje. Sada sam se, poput Tolkinovog Hobita, vratio iz velike avanture i odlučio da se konačno prizemljim. Ali gde se to prizemljujem? Hoće li ostati išta od ove Zemlje na koju želim da se vratim? Treća hladna šljiva prija. Domaća kafa prija. Sve prija, ali ne prija misao da će ovo biti najhladnije leto u odnosu na sva sledeća. Ne prija uopšte.
21. avgust, petak
Bio sam danas na skupštini. Ispred prodavnice. Pravi mali zbor, svi okupljeni oko totema Zaječarca. Bilo je tu i rođaka, i komšija. Iako više ne pijem, obrnuo sam turu na ovom malom skupu. Svi su radosno uskliknuli, počeli da me zapitkuju kada sam stigao, kako sam putovao, dokle ostajem, šta se to dešava u Beogradu, ko će da pobedi – Vučko ili blokaderi (nisu moje reči). Pokušavao sam da odgovorim na apsolutno svako pitanje, ali sam shvatio da su ona izneta reda radi, budući da suštinski niko tu nikoga nije ni slušao. Podsetilo me to na sve one besane večeri posute belim snegom, if you know what I mean, kada svi drže monologe, misle da izgovaraju vanvremenske istine, ali uglavnom pričaju sa sopstvenim egom. Večeri zbog kojih sam, da sam nastavio istim tempom i nisam skinuo đavole s ramena, verovatno mogao da završim u nekoj psihijatrijskoj ustanovi ili u kovčegu.
No, jedan od njih, očigledno nedovoljno stručan da bude punopravni član ovog tima, dobio je kritiku kako ne bi trebalo ni da pije, ako ne zna da otvori staklenu flašu. „Haj’, molim te, otvor’ mi, ne zajebaji“, govorio je zaista onako detinjasto prema drugima, ali drugi su bili neumoljivi. Na kraju sam mu je otvorio svojim prstenom, a pošto niko od njih nije video čime otvaram, pomislili su da sam otvorio silinom sopstvenih prstiju.
Kako, kako, kako, svi su uglas zabezeknuto krenuli, ali čim sam im pokazao prsten – kao da je vera u moju magiju razočarano nestala, i onda su se vratili svojim pričama i čakulanjima. Noćas je bio udes, tu u blizini, pa se pričalo i raspredalo o tome. Rekonstruisao se čitav događaj do detalja, prilazilo mu se iz različitih uglova, medicinskih, saobraćajno-tehničkih, forenzičkih, pravnih, pa čak i socioloških i istorijskih. Od jednog takvog malog i nesretnog čina, koji se svuda na ovom svetu dešava, iz ovog lokalnog simpozijuma izrodio bi se zbornik radova.
Kako je ko prolazio kolima, tako je svirao, a oni su mahali. Nije bitno ko je, važno je da se ljudski kontakt održava. To je ono što u gradu nedostaje. Ljudi ispred lifta ćute, mimoilaze se na stepenicama u tišini, na ulici se ne poznaju, okreće se glava na drugu stranu, prave se da se ne vide. Ne kaže se dobar dan ni kada se uđe u prodavnicu, bahatost i oholost su u metropolama postali običaj. Urlanje na ljude u samoposlugama, pekarama, mesarama, po gradskom prevozu, sve je to postalo deo nove malograđanske normalnosti. Ovde, u manjim mestima, ljudi se ispričaju u dućanu, prenose informacije gde se šta dogodilo, ko je gde bio, šta je učinio, pomažu se koliko god mogu i umeju. Uz sve svoje vrline i mane, moraju da se naviknu jedni na druge, jer su svesni da jedni bez drugih ne mogu. U gradu toga skoro da nema. Tamo su ljudi ubeđeni da su samodovoljni i da im niko nije potreban. Kakva greška.
22. avgust, subota
Tokom doručka slušamo Vučićev glas. Mi sedimo jedemo ovde, a on sa druge strane s vatrogascima. Kod nas pečene paprike, malo sira, malo paradajza, a on među njima ko Nečastivi među mučenicima koji od umora i bola više nemaju šta da kažu, osim da ga nemo u patnji večnoj posmatraju. Kaže on njima – ajde, uzmite da jedete, ajde, momci. Veli da jedu ljudima koji se danooćno bore sa paklenim jezicima. On njima dozvoljava. On im svojom rukom pokazuje. Svojim račvastim jezikom šapuće da polome hleb sa njim i podele vino.
Danas je malo prijatnije. Ima više oblaka, juče je ceo dan duvao vetar, a sinoć se taman fino spustila temperatura, pa je noć bila mila za spavanje. Mada nisam najbolje noćio, gledao sam seriju na Netflixu, dok me ventilator prkosno hladio, iako nije bilo neophodno da zuji. Pokušao sam da zaspim bez njega, ali zidovi su izgleda bili topli. Mada, istina jeste da me zvuk ventilatora umirivao. Zašto je to tako? Pitaćemo moju psihoterapeutkinju.
Probudio sam se sa teškom glavoboljom. Cela desna strana mi je vibrirala. Da li sam dehidrirao, da li je od lošeg spavanja, da li je od vrućine, da li od ovog rashladnog uređaja – nije uopšte bitno. Bitno je da sam poneo brufen sa sobom. U godinama dok se nisam treznio lekovi protiv bolova su mi bili moji najbliži prijatelji. Kao i kapi za nos. Kao i svakojaki bromazepami i ksanaksi. I mnoštvo drugih stvari koje su mi pomagale da izgledam kao da sasvim normalno funkcionišem.
Danas je za ručak bio čorbasti pasulj i paradajz-krastavac salata. Pasulj bih mogao da jedem svaki dan. Na bilo koji način. U bilo koje doba dana osim, dabome, noći. Čini mi se da je to jedino jelo koje mi se nikada ne bi smučilo, ali nikada ne reci nikada. Gledam danas s verande, dok čitam knjigu Katarine Peović, kako je sunce osušilo kukuruz, uništilo paradajz, spalilo travu. Priroda je i dalje iznad svih nas. Ona nas opominje, ona nas vraća korenu, ona nam samo pokaže jednim svojim potezom koliko smo mali. Baš ovo jutro nam je stigla vest kako je jak zemljotres pogodio Japan. Sve je to normalno, neki bi rekli, priroda se tako obnavlja. Možda. Možda je čovečanstvo zaista samo kosmička greška u tom procesu.
23. avgust, nedelja
Još se nisam oporavio otkako sam se sinoć vratio u Beograd. Nisam ni veš oprao. Samo sam se okupao, vrteo Fejsbuk malo i onda završio seriju “Startup”. Nisam mogao da zaspim sinoć do kasno. Čak su i leđa počela da me bole. Dobro, ne bole me baš, nego nešto zatežu nervi kroz dupe i noge, liči na išijas.
Odmah sam jutros skočio na noge lagane, mada ne tako poletan. Džezva za kafu, umivanje, ona generična muzika za jutarnje buđenje, pisanje osnovnih zadataka na tablu iznad radnog stola. Počeo sam da mislim šta prvo treba da uradim kada dođem do preduzeća. Kome treba prvo mejl da pošaljem, koga treba šta da obavestim, koga treba da podsetim.
Kuća mi je ponovo postala dom. Do pre samo mesec dana, vraćao sam se u nju kao u jazbinu. Uspevao sam da zaspim u dnevnoj sobi, s upaljenim svetlom, poluobučen, s televizorom koji tandrče u pozadini. Čak mi se desilo da utonem u san dok držim džojstik u rukama i igram Betmena. Sada se kuća ponovo pretvorila u ono izobilje koje sam svojom maštom uredio. Izmeštanje čoveka iz svakodnevne rutine, iz te kolotečine haosa, obaveza, zamora i teskobe, vraća ga u stvari životu. Zaista u tim danima mogu u potpunosti, do onog najdubljeg bola u kostima, da razumem kada je Ekrem Jevrić pevao: “Kuća-pos’o, pos’o-kuća”, jer na to nam se na kraju sve svodi.
Rasejan sam. Jutros sam zaboravio da ponesem sa sobom knjigu kako bih čitao u prevozu. Zurim ponovo u jednu tačku. Treba mi vremena da ukapiram šta sam hteo. To mi je takođe, pre ove letnje zgode, do avgusta bilo od premora, a sada više od povratka u realnost. Bio je taj čudan momenat u Rimu, dok sam ležao u hotelskoj sobi, kada mi je prohujala misao kroz glavu da je vreme da se vratim kući. To je i bila poenta ove putešestvije. Da se setim da imam dom. Da se vratim sebi.
24. avgust, ponedeljak