Postoji tu iskra nečega zaista čudnog kada najmoćnija osoba na čelu Sjedinjenih Američkih Država (SAD), Donald Tramp, tokom proslave 250 godina postojanja te države kaže da je komunizam smrtonosna opasnost za američku slobodu. Veli on na toj svečanosti kako su te ideje apsolutno suprotne njihovoj uspešnosti i načinu života.
„Možeš biti lojalan Karlu Marksu ili Americi. Možeš biti komunista ili patriota. Ne možeš biti oboje“, striktan je bio menhentnski multimilijarder i vrlo dobar prijatelj Džefrija Epstina.
Ne možemo da se otmemo utisku gde tačno to sve naše oligarhijske elite vide crvene bauke koji očigledno kruže svetom. Sovjetski Savez spektakularno se urušio početkom devedesetih godina prošlog veka, te se ostaci tog prošlog vremena možda pronalaze još samo na Kubi. Nećemo računati Kinu, pošto je njen razvojni put odavno izašao iz jednostavnih kategorija hladnoratovskog sukoba i predstavlja specifičnu kombinaciju državnog kapitalizma, partijskog monopola i tržišnih mehanizama za kontrolu kapitala, ali nećemo se ovde baviti visokom politikom. Spustićemo se u balkanske predele, konkretno u Srbiju, gde kako predstavnici vlasti, tako i određeni pripadnici antivučićevskog korpusa svuda vide Marksove okultiste koji samo čekaju trenutak da preuzmu društvo.
Kada je onomad krenuo prvi, primalni talas pobune nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu 2024. godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je neprestano govorio o Studentima u blokadi kao o boljševičkim plenumašima. Miloš Vučević, Ana Brnabić, Vladimir Đukanović, Maja Gojković, Dragan J. Vučićević i drugi njegovi najbliži mališani sa palube, pobunjenu omladinu nazivali su anarhistima. I to sve, naravno, negativno konotirano.
Na tom tragu, njihov intelektualni saveznik i profesor Čedomir Antić još ne ispušta iz zuba po propagandnim rupčagama različite leve frakcije, uprkos tome što je buna u Srbiji trenutno znatno manjeg inteziteta, štaviše, prešla je u jednu vrstu reakcionarnog kiča nakon Memoranduma o Kosovu i govorancija na Vidovdan (BHS jezik: 28. Jun) u Kraljevu, nego što je bila ranije. S druge strane ogledala, iz opozicionog tabora, profesor i reditelj Stevan Filipović takođe je imao svoju kamikaze-plejadu u potrazi za Crvenim Kmerima među studentarijom, optužujući svakojake radikalne levičare i levičarke da buše Studentski pokret.
Tu je i tvrdokorni liberalni ekonomista i branilac krupnog kapitala Miša Brkić koji u studentskom, vrlo paušalno levoliberalnom programu u radništvu Srbije vidi anahronizam u kome, kako kaže, radnik ne bi trebalo da bude centar moderne.
Ne moramo da idemo dublje, i ovo je dovoljno kako bismo došli do ključnog pitanja. Odakle tolika pomama u lovu na crvene veštice tamo gde ih uopšte nema? Otkud sada u ovoj i ovolikoj desničarskoj žaborkečini, kako u Srbiji, tako i globalnom, imamo velikaše koji strepe od juriša na Zimski dvorac, ako je onaj istorijski komunizam u potpunosti ubijen? Boje li se elite da socijalizam, ipak, zvoni dvaput? Na Balkanu taj strah ima i dodatnu dimenziju, jer se pored potencijalne alternative vodi i rat protiv sećanja na socijalističku Jugoslaviju.
Strah od (ne)poznatog
Filozof i publicista Boris Buden više puta je u svojim javnim izlaganjima govorio da antikomunizam nikada nije bio veći, dok na horizontu komunizma nigde nema. Kaže on u intervjuu za srbijanski NIN da bi ljudi trebalo da se okrenu “ideji radikalne promene sveta, koja je danas ne samo potpuno zaboravljena, nego i moralno, politički i ideološki delegitimirana”.
“Jeste li se zapitali otkuda taj silni, sve glasniji i agresivniji antikomunizam danas kad komunista više nema i kad je komunizam samo još posprdna psovka, a ne realna prijetnja? Nedavno, u intervjuu Ilonu Masku, Alis Vajdel, koja vodi Alternativu za Njemačku, izjavila je da je Adolf Hitler bio komunist. Time nije samo dotjerala do apsurda revizionističku teoriju o dva totalitarizma, prema kojoj je fašizam samo pretjerana reakcija na prijetnju komunizma, a niti se sukobila s činjenicama, nego je zagudila niz Maskovo uho. Ne boji se on fašista, nego onih koji bi u ime egalitarističkih ideala doveli u pitanje odnose vlasništva na kojima je izgradio svoje enormno bogatstvo i moć”, objašnjava on, pa dodaje da je “antikomunizam bez komunizma neka vrsta preventivnog ideološkog udara protiv same pomisli na mogućnost alternative postojećem poretku”.
Ali, perspektiva je i tu izopačena, jer revolucija nije iza ugla, niti su marksističke ideje odjednom osvojile javni prostor – paradoks je upravo suprotan. Radikalna levica i klasna politika su decenijama sistematski marginalizovane, uništavane i stigmatizovane, i to na svakom mogućem nivou, pa se zato danas svako ozbiljnije dovođenje u pitanje akumulacije profita i moći proglašava komunizmom.
Čim neko samo spomene nacionalizaciju, oduzimanje imovine i slične stvari, čak i u polukafanskim razgovorima, dobija etiketu Lenjina, Tita ili Pola Pota, zavisno od toga šta je tog dana zgodnije za propagandnu upotrebu. Egalitarne ideje, očigledno i u samoj Srbiji, usled pokušaja politike odozdo tokom bune protiv naprednjačkog režima, predstavljaju se kao najveća opasnost po društvo, stoga otvoreno koketiranje sa krajnjom desnicom sve češće prolazi kao legitimna politička opcija.
Na ovom prostoru takva retorika nije nikakva novost. Antikomunizam se decenijama na ovom prostoru postepeno gradio kao potiskivač svakog sećanja da je ovde uopšte postojalo društvo koje je pokušavalo da ponudi drugačiji model razvoja. Danas je zato ime Jugoslavije, zajedno sa Titom i Marksom, maltene proterano iz mejnstrima i svake ozbiljne rasprave. Jedino na šta sme da se asocira jeste neka vrsta popularne kulture o nekakvoj novogodišnjoj bajci o tom vremenu, ali nikako ne sme da se stavi u ozbiljnije okvire i strukturiše.
A da nije riječ samo o ideološkoj preventivi, nastavlja Buden, Mask je pokazao svojom podrškom britanskom ultradesničaru Tomiju Robinsonu. Prošle godine je video-linkom pred sto tisuća svojih ultradesničara najavio nasilje. Ovih dana je na svome Iksu pred 240 milijuna svojih pratitelja huškao na to nasilje antimigrantsku rulju u Belfastu.
Teško je pronaći precizniji opis savremenog političkog trenutka. U Srbiji je bilo dovoljno da se na plenumima donose odluke i da se građani pozovu u zborove, pa da budete proglašeni boljševikom. Tu bi trebalo da bude jasno da se ne brani nekakva imaginarna demokratija od komunizma, već se iza svega toga krije odbrana krupnog kapitala, sopstvenih privilegija koje ti sistem pruža i uopšte ideje kapitalizma od svake ozbiljnije kritike.
Čudovište je i dalje tu
Ako je Buden u pravu da je antikomunizam danas usmeren protiv same mogućnosti alternative, onda se neizbežno vraćamo Karlu Marksu. Nadrealno, ali Marks je danas kao strašilo. Može se slobodno reći da ga kao autora njegovi protivnici uopšte i ne čitaju.
Nije slučajno što upravo prva rečenica “Komunističkog manifesta” i dalje izaziva noćne more nakon skoro dva veka: “Bauk kruži Evropom – bauk komunizma.” U trenutku kada su Marks i Engels to napisali, oni su samo ironizovali činjenicu da su tadašnje evropske buržoazije u svakoj pobuni videle zaveru koja preti da sruši postojeći poredak. Komunizam tada uopšte nije bio dominantan, sasvim suprotno od toga, možda slično sadašnjem trenutku. Dva veka kasnije čudovište pored ovog kontinenta kruži i Vašingtonom, Beogradom i brojnim drugim epicentrima manje ili veće moći.
Mada su Marks i Engels pisali o svemu ovome što se dešava u svetu kroz rečenicu da „u svakoj epohi ideje vladajuće klase jesu vladajuće ideje, tj.ona klasa koja predstavlja vladajuću materijalnu snagu društva jeste u isti mah i njegova vladajuća duhovna snaga“ (Nemačka ideologija). Upravo je tu ono od čega elite i njihovi sledbenici zaziru, od tih neprijatnih pitanja koja Marksova kritika i dalje otvara, a koja se često pokušavaju zatrpati moralizatorskim floskulama i kulturnim ratovima, pa na kraju i podržavanjem desničarskih falangi koje se uvode da bi paradoksalno prekršile pravila kako bi ih sačuvala.
Jer niko od njih ne želi da im se postavi pitanje ko u stvari stvara društveno bogatstvo? Ko ga prisvaja? Zašto tehnološki napredak i rast produktivnosti ne znače istovremeno manje rada i dostojanstveniji život za većinu? I zbog čega se, pobogu, svaka rasprava o tim pitanjima iste sekunde proglašava napadom na slobodu? Ili da prevedemo na naš jezik: kako je moguće da neko imam sto trideset i pet stanova, a neko nema krov nad glavom? Kako je moguće da neko ode tri puta na more a neko ne ode deset godina, ili nikada? Kako je moguće da smo nekada mogli takve stvari sebi da priuštimo kao što je krov nad glavom i odlazak na letovanje, a sada nam je to na nivou luksuza?
Izlazak iz halucinacije
Ukoliko naše elite stalno i svuda vide crvene kandže i komunističke zavere, onda to zaista signalizira da nešto nije u redu sa samim temeljom ovog globalnog ekonomskog sistema. Vrištanje jednoprocentnog staleža i njihovih sluga širom sveta ukazuje na to da je nešto duboko trulo u državi svetskoj. Možda Marks služi Trampu za skretanje fokusa sa stvarnih problema, pa svoje građane zaluđuje avetima, ali jedno je sigurno – postoji duboka bojazan među Epstinovim svedocima da im se tlo poprilično drma.
Takođe, halucinacije Aleksandra Vučića i drugih jahača apokalipse, kao i onih iz opozicionih redova koji mlate o Crvenim Kmerima, nose u sebi jedan vrlo snažan intuitivan impuls da će se možda u nekom trenutku politička artikulacija zaista smestiti u drugačije okvire od ovih danas dominantnih. Nevezano za ove trenutne uspone i padove bune protiv naprednjčkih dahija.
Pa, čak i 46 godina nakon Titove smrti, ne umiruje se vampirska čežnja za obračunom sa tim mrtvim čovekom i njegovom zaostavštinom. Smeta i Jugoslavija – ona socijalistička, dabome, koja će druga – mora i ona da se sravni u našoj imaginaciji. Nije dovoljno što se u krvi udavila.
Mora da se u potpunosti izvrne naopačke sećanje i svede na karikaturu, da smo ovde, zapravo, imali našu autentičnu demokratiju, sopstveni projekat sa elementima participacije, samoupravljanja i društvene solidarnosti, uz sve svoje mane i vrline, ali smo je imali. Pa, moramo da uvozimo tuđa iskustva, jer nam se spočitava da mi to ne znamo i ne razumemo, jer smo propustili voz za Nedođiju.
Ne bi trebalo zaboraviti da su antikomunizam na ovom prostoru širili i konzervativci i liberali. Prvi su u njemu videli odbranu tradicije, nacije i religije, drugi su ga posmatrali kao sredstvo za demontažu socijalističkog poretka i uvođenje drugačijeg ekonomskog modela. To što su nacionalisti kasnije preuzeli vođstvo u tom procesu, ostavljajući iza sebe masovne grobnice i pustoš, ne oslobađa odgovornosti ni one liberalne krugove koji su na kulturnom, akademskom i političkom planu učestvovali u delegitimizaciji čitavog jednog društvenog iskustva, često zato što ga nisu smatrali, sudeći po njihovom klasnom njuhu, dovoljno slobodnim i tržišno usmerenim.
Ali, evo nas u sadašnjem trenutku, Jugoslavije nema, Sovjetskog Saveza nema, Marksa nema, Engelsa nema, Tita nema, uskoro neće biti ni Kube, nema apsolutno nikoga, ali i dalje smetaju. I dalje se s gađenjem i strahom izgovaraju ta imena. Zato je Imperija tu, tu su kolonijalni upravnici, tu su i fašisti svih nijansi da čuvaju poredak, tu su sve veći klasni jazovi pod opravdanjem napretka, tu su i fabrike s obespravljenim radnicima i radnicama, tu su i istrebljivački pohodi i imperijalistička osvajanja, tu su ponovo divlji i zaostali narodi i uzvišene civilizacije. Sve je tu, kako kapital zapoveda, ali ovi mrtvi i dalje smetaju.
Možda su i reči Gavrila Principa, jugoslovenskog anarhiste i proto-protivnika Imperije, još uvek žive. Možda će sjene zaista lutati po dvoru, plašiti gospodu. Možda će socijalizam, u tihoj i besanoj noći, još jednom da pozvoni na njihova vrata.