U samom srcu vladavine Srpske napredne stranke (SNS) ne postoji ništa svetlo ni sveto. Sve je tamom obavijeno. Gde god prođe naprednjačka stihija za sobom ostavlja pustoš, patnju, nesreću, tugu, čemer i jad. Sve njene sluge drže se za pulsirajući organ koji ovih dana bije sve brže, naduven od sopstvene moći. Pokušavaju utoliti svoju nezasitu glad za što većim bogatstvom. Srbija je mala zemlja, a društvo u njoj skučeno, getoizirano, osiromašeno i paranoično nakon svih silnih nedaća prošlosti. Sve se zna, ali se do konkretnih dokaza retko dolazi.
Intervju iz pakla
Međutim, ovih dana novinar BIRN-a Saša Dragojlo razgovarao je sa jednim od ćacilendskih radnika i ratnika, jednim od onih koji su bili na terenu zaduženi za sprovođenje i uterivanje vlasti u kosti, u ovom kazamatu. Sa jednim od onih za koje su nam govorili da nisu ono što mislimo da jesu. Reč je o Momčilu Marjanoviću, bivšem aktivisti SNS-a, koji je u opširnom intervjuu opisao kako, prema njegovom svedočenju, stranački kartel upravlja ovom kolonijalnom septičkom jamom.
„Moja uloga je bila da ekipu momaka vodim na najrizičnija i kritičnija mesta, kao što je ‘Ćacilend’, na bilo kojim skupovima gde su bili na suprotnoj strani studenti ili opozicija – mi smo bili u tom epicentru. (…) U šetnji kroz taj Ćacilend sam video dosta ljudi da imaju revolvere koje nisu, uzgred budi rečeno, ni krili. Da l’ nazad za kaišem, da l’ za pojasom… Duge cevi ne, ali revolvere su nosili i to ne mali broj ljudi. Sigurno stotinjak. (…) Bio sam prisutan kad je jedan policajac, video sam da ostalima komanduje, imao je neki čin, nisam video koji, bio sam prisutan kad je izgovorio: ‘Gledajte da zaštitite uši u narednih petnaest minuta’ (aluzija na zvučni top prim. aut. N.K.) (…) Bilo je mnogo ljudi na suprotnoj strani, gde smo se organizovali da momke koji su iz drugih gradova, koje lokalni momci ne poznaju, infiltriraju u njihove redove, što su i učinili, da bi oni kamenicama i ostalim sredstvima pirotehničkim napadali, gađali policiju da bi se optužili studenti“, objašnjavao je Marjanović u ovom intervjuu.
Govorio je i o tome kako im je rečeno da brane Ćacilend, da u slučaju sukoba „ne biraju sredstva“, da „imaju sve šta im je potrebno“ i da „idu do kraja, da nemaju milosti“. Između ostalog, ispričao je da je sa svojom ekipom vršio pritisak na birače i odvlačio ih na glasanje, kao i da je, prema sopstvenim rečima, od pada nadstrešnice lično izneo između 350.000 i 400.000 evra iz JKP Toplane Novi Sad kako bi plaćao momke koji su imali različite zadatke po ulicama i sokacima naše zemlje neponosne.
Ovaj intervju otkriva mnogo toga, mada je veći deo onoga što je Marjanović izgovorio javnosti već bio poznat ili se dugo sumnjalo. Vladajuća klasa nas je sve vreme, što bi rekli mladi, gaslajtovala, ubeđujući nas da je Narod na njenoj strani. Ipak, ovaj razgovor, objavljen, dok se ljudi spremaju za 25. oktobar, kada bi trebalo da budu održani vanredni parlamentarni izbori, prizemljuje ushićenja i metafizičke ideološke nijanse u pobunjeničkoj masi, te vraća fokus borbe tamo gde je oduvek trebalo da bude. A to je ka spoznaji da se prekoputa pobunjenog naroda nalazi gangsterski konglomerat koji će učiniti apsolutno sve, ali apsolutno sve što je potrebno da bi zadržao svoje pravo na vječnu vlast.
Koalicija ćaci i policija
Ćacilend je početkom 2025. godine predstavljen kao navodno kreativni odgovor takozvanih studenata koji žele da uče na pobunu nastalu nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. Bila je to imaginarna omladina SNSrbije koja se tobože protivila studentskim protestima. Vrlo brzo, međutim, to mesto pokazalo je svoje šejtansko lice i dijabolično naličje i pretvorilo se u prostor kroz koji su defilovali ljudi iz ratnozločinačkog miljea, mafijaškog bureta i čitav lumpenproleterijat zagrabuljanog iz kanalizacione cevi. Među njegovim posetiocima našli su se pravosnažno osuđeni ratni zločinac Vladimir Lazarević, te Đorđe Prelić, osuđen zbog učešća u ubistvu Brisa Tatona, pa i šabački velmoža Milan Ostojić Sandokan, osuđen zbog podstrekivanja na ubistvo, kao i drugi ljudi sa debelim kriminalnim dosijeima.
Tu su bili i pojedinci optuženi u slučaju oružanog napada u Banjskoj, kao i ljudi iz bezbednosnog i političkog esnafa čije biografije sežu i do devedesetih godina unazad. Tako je kamp, navodno podignut u ime mladosti, budućnosti i zarad spasa i opstanka zemlje od apostola obojene revolucije, postao okupljalište čovekolikih stvorenja iz najdubljih i najmračnijih ambisa našeg sve tamnijeg vilajeta. I to sve pod zaštitom policijskih službenika koji u njima očigledno prepoznaju korisnu rezervu za odbranu vladajućeg poretka.
Naravno da među njima ima i ljudi koji tu od muke statiraju kako bi se pokazalo da ima i “običnog naroda”, ali je upravo njihova materijalna baza uslovljena time što ih ovi krvožedni vukodlaci drže na oku, i nažalost na uzici, kako i sam Momčilo u svom intervjuu obrazlaže i potvrđuje.
Propaganda sa svih strana se ulupavala sve ovo vreme da objasni, čak i onima koji joj u potpunosti ne veruju, da je tamo “tiha većina” kojoj je dosta “blokadera”, ali svi su donekle znali da je upravo obrnuto, a sada konačno imaju potkrepljenje za tu pretpostavku i najstrašnije slutnje. Da je tamo, zapravo, koncentrat pomahnitale manjine koja već godinama teroriše obespravljenu većinu.
Mecima na demokratiju
No, sa ove tačke gledišta, sada je previše izopačeno čitati slogan Srpske napredne stranke iz 2020. godine, „Za našu decu“. Ukoliko se vodimo rečima Momčila u ovom intervjuu, režim je bio apsolutno spreman da ide upravo protiv te dece za koju se sloganski zalagao.
Kako se Dan D u ovoj zemlji bude približavao, a sve je bliži i bliži, biće sve luđe, mračnije, gadnije i poganije. Ono što danas deluje kao dno sutra će izgledati kao plićak pakla. Ako je samo jedna osoba, potpuno irelevantna za suštinu sistema i najverovatnije na samom dnu piramidalnog lanca čitavog Kartela, iznela između 350.000 i 400.000 evra iz javnog preduzeća kako bi plaćala svoju ekipu, koliko je još takvih hajdučija? Šta tek možemo da očekujemo od viših kadrova? Koliko tu nula tek ima i gde se njihovi tek novci iznose?
Sada čak imamo i javno svedočenje o tome kako se naša vladajuća klasa, navodno u ime odbrane ove zemlje od zemaljskih i vanzemaljskih, vaseljenskih i paravaseljenjskih sila, oslanja na skoreli kal i mrak dna da ih brani od gnevnih, potlačenih i unesrećenih ljudi. Od zarobljenog naroda.
Ukoliko se naprednjački velikaši, okupljeni pred olatarom zla, osete egzistencijalno ugroženo – ćacilendski legionari, uz podršku policijsko-bezbednosnog aparata, kao poslednja linija odbrane Kartela, biće spremni da krenu oružjem na pobunjeni narod. U to više ne traba sumnjati.
U rečenom sumraku kolektivne svesti, sa takvim volšebnim mislima i pod zloduhom ovog vremena, Srbija dočekuje svetkovinu demokratije – izbore. Da li će ih dočekati to niko ne zna.