Srbija je slobodna. Ponovo. Uz teške muke i napore, u višegodišnjoj borbi protiv sile koja je pobunjene studente i građane prebijala, gazila, hapsila, prisluškivala, uhodila, maltretirala na sve moguće načine – autoritarni režim je srušen. Još jednom. Godinama je delovalo nemoguće da Aleksandar Vučić i njegov kriminalni klan koji se lažno predstavlja kao politička partija bude oboren, a onda su studenti pokrenuli građanstvo iz apatije, pa je na izborima, uprkos svim nepravilnostima i nefer uslovima, Studentska lista osvojila 620 i kusur hiljada glasova više od naprednjaka.
Ni Skupština još nije konstituisana, a kamoli izabrana nova Vlada, a stari režim se već raspada kao kula od karata. Tužilaštvo i policija godinama nisu radili svoj posao, već su služili kao servis autokrati, gazeći zakone i sopstvenu zakletvu, a sad su se naprasno probudili i počeli da hapse i dižu optužnice neočekivanom brzinom. Nije lako ni ispratiti sva ta hapšenja i procesuiranja, što reče neko na društvenim mrežama – u Srbiji su hapšenja kao brufen, po jedno na svakih šest sati. Dobro, ima tu i malo međusobnih obračuna, ali uglavnom se postupa po regularnim krivičnim prijavama i vade predmeti iz fioka.
Materijalno i moralno uništenje
Odlazeći režim se koprca, pokušava da destabilizuje finansijski sistem, kuka zbog inicijative za zabranu TV Informer, ali uzalud, raspad je već počeo i ništa ga neće zaustaviti. Socijalistička partija Srbije ostala je ispod cenzusa i odlazi u istoriju, doduše nekih 36 godina prekasno, budući da je u međuvremenu pokrenula četiri-pet ratova, organizovala nebrojene ratne zločine, razvalila SFRJ, uništila Srbiju i materijalno i moralno, te ispisala najsramnije stranice u povesti ove zemlje i ove nacije. Šanse da Srpska napredna stranka opstane su minimalne, uprkos tome što su osvojili 103 mesta u parlamentu, iz prostog razloga što to nije politička organizacija, već organizovana kriminalna grupa.
Pritom je taj klan kudikamo opasniji i razorniji od običnih mafijaških familija, jer su doveli do paroksizma kriminalnu delatnost – umesto da deluju u okviru države, podmićujući koga treba, poslujući u podzemlju, oni su došli na mnogo bolju ideju – da jednostavno preuzmu državu u svoje ruke. I to im je iznenađujuće lako pošlo za rukom, jer je čitava operacija protekla bez ozbiljnijeg otpora. Tokom vladavine naprednjaka opoziciona javnost je more suza prolila nad zarobljenim institucijama, a ružna istina je da su te ustanove pale šaptom, ponegde čak i sa entuzijazmom, jer su baždarene tako da budu poslušnici vlasti, a ne da rade u skladu sa zakonom i sopstvenim ovlašćenjima.
Danas vidimo kako se narečene institucije bude, ali nemam mnogo poverenja u njihov prekonoćni preobražaj. Do juče su pognute glave slušali svaku Vučićevu naredbu, šenili su na svaki naprednjački mig poput dresiranih pasa, a sad bi trebalo da verujemo kako im je odjednom poštovanje zakona na srcu. Juče su dobijali jasne signale odozgo da ne treba da rade svoj posao, danas su prosto osetili da se promenilo vreme, vlast će biti drugačija, pa su požurili da se dokažu. A šta ako sutra ili prekosutra ponovo dobiju znak odozgo da ne rade ono za šta su plaćeni? Pa ništa, ponovo neće raditi svoj posao, šta im teško da ne rade.
Uostalom, nekima ne ide navikavanje na nove okolnosti, uprkos svem trudu. Evo, recimo, informativni program RTS-a, više nema Vučića da izdaje naredbe i kroji uređivačku politiku, pa nesrećni takozvani novinari pokušavaju da budu objektivni, ali ne vredi, prosto nisu navikli, ne umeju, ne znaju kako. Umesto da lepo izveštavaju o nekom događaju, oni prenose izjave Studentske liste o tom događaju; umesto da navedu šta su KRIK i BIRN otkrili o Alta banci, oni navode šta buduća vlast misli o tome.
No dobro, trenutno se dešava ono što je do pre desetak dana bilo nezamislivo, radikalna je to promena na bolje. Ubedljiva pobeda i prateće krivične prijave, hapšenja, procesuiranja, podizanje optužnica, ostavke, razrešenja, upadi policije u razne institucije, privođenja onih koji su do juče bili nedodirljivi – stvaraju atmosferu euforije, optimizma, pomalo i busanja u prsa, u smislu da smo mi čudo od demokratije. Neću da kvarim, samo moram da podsetim da mi nismo došli ni do nule, već smo u debelom minusu.
Demontiranje kriminalne hobotnice
Postoji osnovana sumnja da je bukvalno svako ko je tokom naprednjačke vladavine bio na nekoj funkciji ili je neformalno vršio vlast, kao što su to činili poverenici SNS-a, ili je na bilo koji način bio povezan sa režimom – bio korumpiran, da je krao i otimao šta god može. Da sutra budu uhapšeni svi direktori javnih preduzeća, njihovi najbliži saradnici, vlasnici i direktori svih firmi koje su s njima sarađivale, svi predsednici opština i opštinska rukovodstva, svi gradonačelnici sa saradnicima, svi bivši i sadašnji ministri, državni sekretari i njihovo najuže okruženje, svi funkcioneri koji su na bilo koji način imali pristup javnom novcu – šanse da se pronađe neko nedužan manje su od makovog zrna zaostalog u razvoju.
Razmere kriminala i razbojništva su nadrealne, što će se postepeno i mukotrpno otkrivati u narednim godinama. Evo samo jednog primera te primenjene koruptivne fantastike. U Bigrenici kod Ćuprije napravljeno je malo autobusko stajalište, koje se sastoji od betoniranog kvadrata veličine otprilike dva puta dva metra, i metalne “pečurke” koja štiti putnike od kiše. Taj skromni, jednostavni objekat koštao je astronomskih 380 hiljada evra. I to nije nikakav izuzetak, već strogo naprednjačko pravilo pljačkanja budžeta. Ukratko, jedan od većih problema buduće vlasti biće manjak pritvorskih jedinica i zatvorskih kapaciteta. A faliće i pravosudnih organa koji bi ta nebrojena kriminalna dela trebalo da procesuiraju.
Demontiranje Vučićeve kriminalne hobotnice će još nekako i ići, ali tek nakon tog prešnog posla ćemo početi da uviđamo dubine truleži koja se ukorenila u našem društvu. Usput, Vučićev režim nije pao s Marsa, niti se pojavio ni iz čega, već je logičan nastavak Miloševićevog režima, kao i vladavine Tadića i Koštunice, tih – što reče Srđan Šušnica – “ljubaznih i legalističkih čuvara nacionalističke vatre i stečevina rata i genocida u regionu”. Zlo nije trajalo 14, već najmanje 40 godina. I pitanje je da li je i sad upokojeno, da li je ovo bar početak kraja ideološke mahnitosti koja je obuzela naše društvo krajem osamdesetih, da bi potrajala do dana današnjeg, u različitim formama.
Prekosutra, nakosutra, malo sutra
Prvih dana po oslobođenju činilo mi se da na izborima nije pao samo jedan režim, već da se okončala jedna apokaliptična, jeziva epoha koja je obuhvatila četiri petine mog života. Kao da je Milošević najzad svrgnut s vlasti, u simboličkom smislu, jer su poraženi poslednji ostaci njegovog režima, mali od palube sa njegovog gusarskog broda i njihovi naslednici. Svako u pobedi vidi ono što želi da vidi, ovih dana se razne projekcije i predviđanja ređaju kao na traci, nalazimo se u interregnumu, u međuvremenu, sve mogućnosti deluju otvoreno, budućnost je neispisana knjiga u koju svako upisuje ono što mu je srcu drago, pa tako i ja.
Dobro, jasno je da se u najavljenom čudesnom preobražaju našeg društva neće ići suviše duboko, što je i razumljivo, jer u slučaju dubinskih radova od nas ne bi ostao ni kamen na kamenu. Već se čuju glasovi da ne treba žuriti sa suočavanjem sa prošlošću, da nije vreme da se bavimo devedesetim godinama, da prvo treba raščistiti posledice naprednjačke vladavine, jer ovakva pljačka i razvaljivanje države i društva nisu viđeni, a odgovornost za silne pokolje, masovne grobnice, etnička čišćenja, genocid, za planinu leševa, milione izbeglih, razvaljene živote i prekinute sudbine – to ćemo posle. Nekad. Jednom prilikom. U nekom trenutku. Kad bude došlo vreme. Prekosutra, nakosutra, malo sutra. Ima vremena. Ima se kad. Polako. Čemu žurba? Što je brzo, to je i kuso.
Uglavnom, većinski deo našeg društva je alergičan na sam pomen devedesetih i sulude nacionalističke projekte, na masovno oduševljenje Miloševićem kao novim mesijom, na sav taj užas koji smo pomeli pod tepih, na kosture koje držimo u ormaru natprirodne veličine. Ni činjenica da bez Miloševića i memorandumske elite, bez homogenizacije i mobilizacije širokih masa, bez intelektualne i crkvene proizvodnje ideološke narkoze – ne bi bilo ni Vučićevog režima, nije naročito popularna, niti izaziva veće interesovanje. Prosto, kad se dođe do tih nezgodnih tema, iznenada se pojavljuje neprobojni zid sačinjen od ćutanja, poricanja, ravnodušnosti, nezainteresovanosti i iskrenog čuđenja.
Još prostije, naše društvo je usredsređeno samo na sebe, zainteresovano samo za svoje probleme, kad nama prokrvari zanoktica to doživljavamo mnogo tragičnije nego kad nekom drugom otkinemo nogu. Moguće je da to važi za svako društvo, ili za svaku grupu, u velikoj meri. Čovek je društveno biće, biće zajednice, da, da, znamo, samo se meni čini da iz te nužnosti proizlaze strašna zla. I da je to nesrećno osećanje pripadnosti najveće prokletstvo ljudskog roda, jer nas čini neosetljivima na tuđe muke, pogotovo ako je naša grupa vinovnik te patnje, a pritom nas uči konformizmu, uravnilovci i mediokritetstvu. Pod uslovom da je pripadnost grupi fundamentalna vrednost, da je ona iznad bilo koje univerzalne vrednosti, kao što je to slučaj u kolektivističkim društvima.
Autorefleksija na korzou
Dobro, razumem da ne treba tražiti odmah i sve od vlasti koja još nije ni uspostavljena, razumem i da se prvo treba baviti demontiranjem mafijaške hobotnice, da se ne bi ponovo vratila, što podrazumeva i oduzimanje nezakonito stečene imovine, jer ne treba zaboraviti da taj opljačkani novac lako može da se pretvori u realnu moć. Jasno mi je da se prvo treba baviti problemima oko kojih je postignut konsenzus, pa tek onda rešavati probleme oko kojih postoje famozne podele (mada, oko narečenih pitanja i nema nekih podela, većina je složna u zabijanju glave u krvavi pesak).
Sve to razumem, ali ne razumem zašto jedno društvo, pogotovo intelektualni deo tog društva, misli da može da se unormali bez autorefleksije. Ne razumem ni zašto gotovo nikog ne zanima šta nam se to dogodilo, zašto je došlo do masovne histerije krajem osamdesetih, kako smo tako lako jednog “bankarskog pacova” proglasili za izbavitelja nacije, zašto smo tako prijemčivi za sve te paramitološke priče o svetoj srpskoj zemlji i ostale “zvučne banalnosti”, kako to da lako postajemo plen raznih čvrstorukaša, šta to govori o našoj kulturi, zašto skoro niko ne bi da o tome ozbiljno razmišlja, te kako to da pametni ljudi veruju da se stvarnost najrealnije sagledava širom zatvorenih očiju.
A nije mi jasno još nešto. U redu, možda vam nije žao drugih, možda ne biste baš da se bavite žrtvama iz drugih nacija, pomenuti prokleti osećaj pripadnosti nas obezljuđuje, ali kako vam nije žao sebe, kako vam nije žao sopstvenih žrtava? Prvih dana posle izbora, kad mi se činilo da je počeo kraj jedne epohe, kad mi se priviđalo da je najzad i neopozivo gotovo sa kolektivnim bezumljem koje je počelo pre četiri decenije, nije me preplavila ni euforija, ni radost, ni olakšanje, već tuga.
Slomljeni i teško ranjeni
Prisećao sam se ljudi kojima je kolektivni nacionalistički skok u provaliju uništio ili osakatio živote. Prisećao sam se onih koji su izvršili samoubistvo, onih što su se navukli na teške droge, onih što su završili na psihijatrijskim klinikama, onih što su pali u depresiju da iz nje ne izađu, onih koji su se slomili pod pritiskom zla i naopakog, pod točkovima ubilačke mašine koja je mrvila sve ljudsko, plemenito, dobro, nežno, saosećajno. A svi smo slomljeni ili bar teško ranjeni, hteli mi to da priznamo ili ne. Meni su najčudniji ljudi koji deluju kao da ih ništa nije dotaklo, prošli su kroz apokalipsu, a da to nisu ni primetili, mirno obdelavaju svoj vrt, kao da se ništa nije dogodilo. Valjda zato u tim njihovim vrtovima ništa i ne uspeva, pusta zemlja ne daje plodove. Što reče Voja Despotov: Sve je tako pusto, samo mene nema.
Prisećao sam se razorenih porodica, bede i poniženja, nasilja i beznađa, borbe za goli život, življenja u stalnom strahu, u gorčini i potištenosti, u očaju i čamotinji. Prisetio sam se onoga što mi je Ibrahim Hadžić u jednom intervjuu rekao, kad sam ga pitao o pritiscima i nasilju koje je trpeo devedesetih. Evo jednog dela Ibrahimovog odgovora: “Ne bih želeo da se ovo pitanje nametne kao jadikovka. Bilo je toga i biće ga. Neću sada ponavljati onu Čehovljevu priču ‘Kome da iskažem tugu svoju’. Teško je biti diskriminisan. Sve te teške situacije reflektuju se na opšte zdravstveno stanje. Mogao bih da navedem šaku mojih bolesti, i to ozbiljnih. S druge strane, recimo, znam tri muslimana, moja prijatelja, koji su za vreme devedesetih ogluveli na nervnoj bazi. Ja sam četvrti. Skoro sam totalno ogluveo. Nisam imao nikakve upale srednjeg uva, ni bilo šta drugo što bi se moglo dovesti u vezu sa ovom pojavom. Ali, preosetljivost i nemoć da bilo šta sprečim, kao i kod moja tri prijatelja intelektualca, iscurila je na uši. Ostali smo bez sluha. A nekada sam mogao da čujem miševe kao konjicu kada noću protrči preko sobe. Samo da pomenem, teško je suočavanje s činjenicom kada tvoje ime, pa najzad i postojanje, izaziva kod drugoga neopisivu mržnju i prezir”.
Nepopravljivo svojim prokletim zubom grize
Čak i da je nastupio kraj epohe zla i naopakog, a bojim se da nije, ali sve i da jeste – to ne može da promeni prošlost. Mrtvi nisu ustali iz grobova i masovnih grobnica. Rane nisu zarasle. Patnje nisu nestale. Ono što se dogodilo – dogodilo se jednom zauvek, i niko ne može da poništi dogođeno. Kad malo bolje pogledam, naši ljudi su zapravo kao deca. Ponašaju se kao da se razbijena vaza može ponovo sastaviti i biti potpuno ista kakva je bila pre nego što su je razbili čekićem u nastupu mahnitosti. Otuda valjda i sva ova neozbiljnost, kao da je život dečja igra, kao da ćemo živeti milion godina, kao da se sve može popraviti. Kao da možemo da se igramo tiranije, autokratije, rata i zločina, posle se predomislimo, kažemo puj-pike ne važi, i biće kao da se ništa nije desilo. Kao da se nikad nismo zamislili nad pojmovima “nepovratno” i “nepopravljivo”. Kao što i nismo.
Ima Bodler jednu pesmu, Branimir Živojinović ju je preveo kao “Nepovrat”, a u toj pesmi ima jedna strofa koja glasi ovako: “Zub nepovrata glođe, dušu nam ugrožava, / to jadno zdanje sklono padu, / prikrada se odozdo i poput belih mrava / u temelju podgriza zgradu. / Zub nepovrata glođe, dušu nam ugrožava!” Možda je naslov bolje prevesti kao “Nepopravljivo”, postoji nekoliko prevoda ove pesme na engleski, i naslov je kod svakog prevodioca isti – “The Irreparable”.
U bukvalnom prevodu navedena strofa bi mogla da glasi: “Nepopravljivo svojim prokletim zubom grize / našu dušu — taj jadni spomenik — / i, baš kao termit, često napada / same temelje te građevine. / Nepopravljivo svojim prokletim zubom grize!” U istoj pesmi Bodler pominje još jedan nezgodan pojam – “neoprostivo”, i nad njim bi se malo valjalo zamisliti, mada sumnjam u plodonosan ishod, s obzirom da smo mi genuino bezbožnička kultura, te da smo razvili imunitet na hrišćanske kategorije. Uprkos tome što su naša iskustva sa neoprostivim bogata, razgranata, raznovrsna, takoreći nesaglediva.
Što je popravljivo, biće popravljeno, bar u nekoj meri. Međutim, postoji i nepopravljivo. Nepopravljivo se neće popraviti, što i sama reč kaže, što bi i sama reč rekla, kad bi imala kome. Šta znam, kad bismo znali da postoji nepopravljivo, možda ne bismo s takvom lakoćom razbijali vaze, ljudske glave, države, društva, institucije, kulturu, ekonomiju, solidarnost, bratstvo i elementarnu ljudskost. A kad bismo znali da postoji nepovrat, možda ne bismo tako lako u njega bacali sve ono što je dobro, vredno, čestito, plemenito, pametno, talentovano i čovečno. A da znamo šta znači neoprostivo, ne bismo počinili onolika čuda i pokore nad svakim ko ima tu nesreću da živi u našoj blizini. Kako god okreneš, uvek izađe na isto: Nema veće opasnosti od nečitanja poezije i neprijemčivosti za sve ono što se kroz nju projavljuje.