Dođu tako neka vremena kad apolitičnost, neutralnost, ravnodušnost prema javnom životu, obdelavanje vlastitog vrta postanu smrtni greh. Tako je bilo u epohi Slobodana Miloševića. Ili si za zločinački režim ili protiv njega. Nema trećeg, nema neutralnosti, nezainteresovanosti, indiferentnost naprosto nije moguća, jer se radi o pitanju života i smrti. Tako je i danas u naprednjačkoj Srbiji. Ili si za Vučića ili protiv njega. Nema trećeg, nema ničeg između. Ko misli da je svejedno ko vlada Srbijom, taj je saradnik režima i potporni stub sadašnjeg nepodnošljivog stanja stvari. Zapravo, u Srbiji je tako već decenijama, još od uvođenja višestranačja, nema mesta za nehaj i bašmebrigizam.
U tako zaoštrenim okolnostima, na najgorem glasu su oni koji se prilagođavaju svakoj podlozi, ljudi-vetrokazi što se okreću kako vetar duva, oni koji su uz svaku vlast, oportunisti, konformisti, poltroni, klimoglavci, oni što nemaju nikakvo uverenje osim vere u sopstvenu malu korist, sitne šićardžije. Odrastanje u opisanoj atmosferi jasnih podela i nepomirljivog antagonizma neminovno utiče na formiranje ličnosti i stvara mentalni okvir kroz koji vidimo svet.
U jednom maloazijskom gradu
Ne sećam se kad sam tačno obratio pažnju na pesmu “U jednom maloazijskom gradu” Konstantina Kavafija, znam samo da je Milošević još bio na vlasti i da me je pesma iznervirala, uzrujala i rasrdila. Kavafi je izmaštane događaje opisane u pesmi smestio u 31. godinu pre Hrista, u vreme kad se odvijala bitka kod Akcija, između flote Kleopatre i Marka Antonija, s jedne strane, i ratnog brodovlja Oktavijana Avgusta, s druge. Građani neimenovanog grada u rimskoj provinciji iščekuju ishod bitke, pretpostavljajući da će pobediti Antonije, pa su pripremili i prigodan natpis u njegovu slavu. Problemi počinju kad stigne vest o pobedniku. Evo Kavafijeve pesme u izvanrednom prevodu Slobodana Blagojevića:
Vijesti iz Akcija, o ishodu pomorske bitke,
bjehu naravno neočekivane.
Ipak, nije potrebno novi proglas sastavljati.
Samo ime treba promijeniti. Ono,
u posljednjem redu, ‘Rimljane oslobodivši
od strašnoga Oktavija,
te parodije Cezara’,
zamijenićemo s ‘Rimljane oslobodivši
od strašnoga Antonija’.
Cijeli tekst se izvrsno uklapa.
‘Najslavnijem pobjedniku
bez premca u vojničkim pothvatima,
začudnom u svojim političkim djelima,
zbog kojeg je narod svesrdno želio
Antonijev trijumf’,
ovdje, kao što rekosmo, zamijenjeno s ‘Cezarov’,
smatrajući to najljepšim darom bogova –
ovom moćnom zaštitniku Grka
koji cijeni milostivo grčke običaje,
i koji je voljen u svim zemljama grčkim,
koji dostojan je uzvišenih hvala,
i čija bi dobra pobrojit trebalo
na grčkom jeziku, u stihu i prozi,
na grčkom jeziku, nosiocu slave’,
i tako dalje, i tako dalje. Sve se savršeno uklapa.
Njihov slučaj nije naš slučaj
Kakvi licemeri! Prevrtljivci! Oportunisti, preletači, ljudi bez principa, beskičmenjaci, prodali bi veru za večeru. Onoliko su navijali za Antonija i Kleopatru, podržavali su ih, priželjkivali njihovu pobedu, čak su im i trijumfalni natpis pripremili, a čim su stigle vesti da je pobedio Oktavijan, odmah su okrenuli ćurak naopako, zaboravili na svoja uverenja i poleteli da se ušlihtaju novom caru.
Tako sam mislio vo vremja ono, a i kasnije, nakon petog oktobra, kad su obožavaoci mesije sa suncem u kosi počeli masovno da štuju Koštunicu dr Vojislava, otkrivši novog idola, pa je ovome preko noći podrška skočila na nadrealnih 80 posto biračkog tela, a kombi-stranka počela da se napuhava do razmera džinovskog šlepera nosivosti 450 tona žive ili mrtve vage. Međutim, u nekim poznijim čitanjima oči su mi se otvorile za ono što Kavafi zaista piše, bilo je i vreme da prestanem sa učitavanjima lokalnih prilika i iskustava iz sopstvene propale zemlje u stihove objavljene 1926. godine.
Nije Kavafi pisao ni o stvarnosti Aleksandrije svog doba, a kamoli o našoj epohi, već o dalekom istorijskom periodu, što mu je bila uža poetska specijalnost, o jednom sasvim drugačijem kontekstu, društvenom i političkom. Budalo, čitaj šta piše, ne učitavaj, pa nije se Kavafi bavio Srbijom s kraja XX stoleća, ne bi se time bavio sve i da je mogao, lepo je i prijatno biti glup, ali ne može u životu sve da bude samo lepo i prijatno, prizovi se pameti. Heleni iz neimenovanog maloazijskog grada, iz prvog veka pre naše ere, nisu građani Srbije iz XX i XXI stoleća. Da parafraziram Tadeuša Ruževiča, njihov slučaj nije naš slučaj. Tako je otprilike mogao da teče taj unutrašnji dijalog, razgovor duše sa samom sobom, što reče Platon o misli kao takvoj.
Rekonstrukcija davnašnjeg sveta
Kavafi je, kako reče Josif Brodski, “prava grčka, rimska i vizantijska biblioteka”, on je “priručnik dokumenata i spisa koji se odnose na grčko-rimski period poslednja tri veka pre naše ere i prva četiri posle”. Rekreiranje prošlosti, rekonstrukcija davnašnjeg sveta, to je – kako piše Adam Zagajevski – “san upisan u Kavafijevu poeziju”. Pa kad je već pesnik preduzeo maksimalan napor da se uživi u prohujalo doba, kad se odvažio na nemoguć poduhvat da vaskrsne vreme i oživi davno prošle događaje, kad se rešio da nepovratnu istoriju vrati iz mrtvih pomoću stihova – dugujemo mu bar pošteno čitanje onog što je napisao.
Žitelji maloazijskog grada nisu napisali narečeni pozdravni natpis Antoniju, jer su bili njegove vatrene pristalice, nego zato što su mislili da će on pobediti u bici. Da su pretpostavljali drugačije, pripremili bi natpis za proslavu pobede Oktavijana Avgusta, kao što su to na kraju i učinili. Antonije, Kleopatra, Oktavijan, Avgust, Cezar, Janko, Marko – koga briga? Njima se ništa u životu neće promeniti, svejedno ko pobedi u bici kod Akcija. Na to ko će vladati Rimskom imperijom žitelji zabačene provincije nemaju ama baš nikakav uticaj, zato im preostaje samo da budu u dobrim odnosima sa vladarima, kako god se oni zvali, i da glume zadovoljne i lojalne podanike.
Nisu žitelji neimenovanog grčkog grada u Maloj Aziji, recimo Nikomedije ili Hijerapolisa, ni preletači, ni oportunisti, ni licemeri, ni prevrtljivci, već razumni, pragmatični ljudi. Sve što mogu da učine u trenutku koji opisuje Kavafi jeste da pokažu lojalnost novom vladaru, kako bi nastavili da žive u miru. Nisu maloazijski Heleni građani, nego podanici; nemaju mogućnost da na slobodnim ili kakvim god izborima biraju cara, konzule, tribune, pretore i ostale organe vlasti, i zato čine jedino što mogu. Alternativa je, recimo, dizanje pobune protiv Rimskog carstva, što je besmisleno, jer bi se takva akcija okončala masovnim pokoljem. Njih zanima samo da ih gospodar sveta ostavi da žive po svojim, grčkim običajima, da se služe grčkim jezikom, i da budu ostavljeni na miru.
Neprijatnost kojoj se mora povlađivati
Slično piše i Sesil Moris Baura u “Stvaralačkom eksperimentu”. On veli kako Kavafi u ovoj pesmi “prikazuje suštinsku ravnodušnost podanika prema onima koji njima vladaju”. Kad stigne iznenađujuća vest, junaci pesme bivaju zapanjeni, ali “nisu ni najmanje uznemireni ili ožalošćeni. Antonije njima ništa ne znači, i njihova jedina želja je da se pomire sa svakim ko će im biti vladar”.
Baura opisuje humornu promenu natpisa u slavu Antonijevu, koji, uz minimalne intervencije, savršeno odgovara i Oktavijanu, pa veli: “Kavafi ozbiljno predstavlja tu poniznu hvalu u kojoj se podvlači da je osvajač branilac Grka, da poštuje njihove običaje i govori njihovim jezikom”. Potom se tumač usredsređuje na završni stih “I tako dalje, i tako dalje. Sve se savršeno uklapa” koji “pokazuje kako visokoparne reči u stvari malo znače”. Na kraju beleži usmenu legendu po kojoj je “Kavafi za ovu pesmu rekao da je gradovima kao što je ovaj ‘bilo potpuno svejedno da li se vladar sveta zove Antonije ili Oktavijan’”. Kavafi se “smeši jednostavnom cinizmu čitave podvale, ali je ni ne osuđuje niti prezire. U njoj vidi prirodne nagone ljudi da se sačuvaju i da svoje vladare tretiraju kao neprijatnost kojoj se mora povlađivati”.
U tadašnjim istorijskim okolnostima to je bio jedini racionalan izbor. Da je maloazijskim Grcima svejedno ko će stolovati u večnom gradu vidljivo je i iz Kavafijevog predstavljanja natpisa kao pogodnog za oba konkurenta, ako obojica odgovaraju opisu zaista nije bitno ko će od njih biti vladar.
Polemika sa pesničkom tradicijom
Kavafijeva pesma nije nastala u vakuumu, već se može čitati i kao polemika sa klasičnom pesničkom tradicijom, pre svega sa Horacijem i Vergilijem. Slavni rimski pesnici su pisali o bici kod Akcija, slaveći Oktavijanovu pobedu, predstavljajući pomorski okršaj kao sukob dveju civilizacija – Rima i Istoka. Vergilije u “Eneidi” piše kako je Antonije “pobjednik narodâ Zore i crvenog žala”, dok se sprema za bitku “Senat i narod, Penati i veliki bogovi s njim su”.
S druge strane, ne štedi reči da ocrni suparnike cara Avgusta: “Nakazni svakakvi bozi i lajač s njima Anubis / Oružje protiv Neptuna, Minerve i Venere drže; / Bog u ograšju Mavors u željezu izrezan bjesni, / K tome boginje strašne Hudobe eterom lete, / Vesela Nesloga tu korača sa razdrtim plaštem. / Za njom dolazi opet Belona s krvavim bičem”. Nakaznim bogovima Egipta suprotstavlja se bog svetlosti, preuzet od Grka: “Gledajuć Aktijski sve to Apolon naperuje luk svoj / Ozgo, te od straha toga Egipćani svi i Sabejci / I Indijanci svi i Arapi okreću pleći”.
Horacije je istom događaju posvetio svoju 37. odu, pod naslovom “Trijumf Rima posle pobede kod Akcija”. Njegova perspektiva se poklapa sa Vergilijevom: “Ranije beše greh da iznosimo // Cekupsko vino iz dedovskih podruma / Kad kraljica, drska da se svačem nada, / Spremaše, ludo opijena slatkom srećom, / Propast našem Kapitolu i smrt carstvu / Sa zaraženom družbom nagrđenih ljudi. / Al’ joj bes obuzda jedva jedna lađa / Spasena od vatre, i Cezar joj uli strah / U mahnito srce od maretskog vina”. Da, zaista se isplati biti pokrovitelj pesnicima, kao što je to bio Oktavijan Avgust Horaciju i Vergiliju, što se da videti u citiranim stihovima.
Zvučne banalnosti
Kao što veli Baura, Kavafi je znao da Horacijevo i Vergilijevo viđenje događaja nisu delili svi podanici Rima, zato “njegova pesma pruža drugačiju, ciničniju sliku”. Kavafi je izrazito trezven pesnik, nesklon mitologizacijama, otporan na visokoparne reči iz kojih zveči praznina. Potonjima se i rugao u pesmi “Iz škole slavnog filozofa”. Kavafi tu opisuje život izmišljenog protagoniste iz trećeg veka naše ere, mladog blaziranog lezilebovića iz bogate aleksandrijske porodice koji ne zna šta bi sa sobom. Prvo je bio učenik u filozofskoj školi neoplatoničara Amonija Sake, ali mu je filozofija dosadila, pa se dao na politiku, ali ni tu se nije zadržao: “Prefekt bio je budala / a svi oko njega uštogljeni i uslužni glupani, / njihov grčki, o jadnici, grub i prost”.
Potom je pokazao “maglovit interes za crkvu”, ali je odustao od preobraćenja: to bi razgnevilo njegove roditelje, razmetljive pagane, pa bi ga ostavili bez izdašnog džeparca. Pošto je ipak morao nešto da radi, počeo je redovno da posećuje javne kuće. Tako je planirao da provede narednih deset godina. A šta posle? Možda se vrati u neku filozofsku školu, a uvek se može ponovo posvetiti politici – “iz sjećanja, / hvale dostojnog, na porodične tradicije, / dužnost prema otadžbini, i druge / slične zvučne banalnosti”. Kavafi osveštanim kvazivrednostima prošlosti (a i sadašnjosti) daje pravu meru i cenu, služeći se tihom ali razornom ironijom, kao što velikom pesniku i priliči.
Pouke iz prošlosti i poezije
Sličnu vrstu trezvenog realizma Kavafi je demonstrirao i u pesmi “U jednom maloazijskom gradu”, opirući se dominantnoj slici koju su stvorili veliki rimski pesnici. Nije dozvolio da ga zavedu visokoparne reči iz Horacijevih i Vergilijevih lauda Avgustu, već je gledao dublje i šire. U toj zvaničnoj slici bilo je i istine, ne samo državne propagande, ali to nije bila cela istina. Kavafi je napisao fusnotu za opšteprihvaćenu verziju istorije, da bi jednu moguću ali zaboravljenu, zatomljenu stvarnost izvukao na svetlost dana, da bi joj udahnuo život, kao što je to činio i u drugim povesnim pesmama, što i jeste zadatak pesnika koji zaranja u “bunar istorije” (izraz Adama Zagajevskog).
Prošlost se ne može bukvalno preslikati na sadašnjost, takav postupak priliči veštačkoj inteligenciji, ali ne i čoveku, mislećem biću. Međutim, iz oživljene, plastično naslikane prošlosti u Kavafijevoj poeziji mogu se izvući konkretne pouke. Za razliku od žitelja maloazijskog grada u prvom veku pre Hrista, današnji stanovnici Srbije i mnogih drugih zemalja nisu podanici. Za razliku od Kavafijevih junaka, mi imamo mogućnost da sami biramo vlast, da se organizujemo u političke partije, pokrete i udruženja građana, imamo mogućnost da se izborimo za slobodu govora, za vladavinu prava, za ograničenje moći onih koji su na vlasti, za život dostojan čoveka.
Nama nije svejedno ko vlada, jer mi možemo direktno da utičemo na stanje u društvu, institucijama, državi, u svakoj oblasti života. Naravno, autokratski vladari čine sve da razviju osećanje nemoći u građanima, da izjednače sve aktere na političkoj sceni, da izazovu opštu malodušnost, da nateraju građane da poveruju kako nikakva promena nije moguća, da demorališu građanstvo i osujete svaku potencijalnu pobunu.
Nakjuče i danas
Naravno, mnogi građani bi radije da se odreknu slobode i da budu podanici, mnogi maštaju da nekakav patrijarh ili predsednik, car ili gospodar, brine o njima, a da se oni ne pitaju ni za šta, da ne brinu političke i javne brige, da neko drugi odlučuje i misli umesto njih. Mnogi bi da se njihov javni angažman svede na pisanje panegirika i slavljeničkih natpisa, poput onog koji Kavafi navodi.
Na njihovu žalost, istorijski proces je nepovratan, ne možemo učiniti da se proteklih nekoliko vekova nisu desili, ne možemo se pretvarati da i dalje živimo u vremenu careva, monarha, imperatora, samodržaca i apsolutnih gospodara koji raspolažu životima podanika kako im se ćefne. Za junake Kavafijeve pesme bilo je razumno, pragmatično i jedino moguće da pišu pomenuti natpis i da budu ravnodušni prema politici.
Za nas je razumno, pragmatično i jedino moguće da uzmemo učešća u političkom životu, da se organizujemo, da izlazimo na izbore, da glasamo, da se angažujemo. Za one koji su skloni javnom delovanju razumno je i da se politički angažuju, da se uključe u stranački rad. Za razliku od Kavafijevih Helena iz Male Azije, mi imamo jako mnogo mogućnosti da utičemo na sopstvenu sudbinu, da oblikujemo naš mali svet po svojoj volji, da stvorimo društvo u kojem će život biti podnošljiv za većinu, što je valjda i najviše što se može učiniti.
Ne znam zašto se onda time ne bavimo, ili bar ne u dovoljnoj meri. Možda zato što ne čitamo poeziju Konstantina Kavafija, ili je bar ne čitamo na pravi način. Takva mogućnost ne deluje nimalo nerazumnije od drugih, naizgled racionalnijih, naučnijih i prihvatljivijih objašnjenja.