Otišao je Ibrahim Hadžić, divni, blagi, plemeniti čovek i veliki pesnik, jedan od najvećih pesnika našeg jezika. Vinuo se onaj dečak što se peo uz jedno brdo, zatim uz drugo, pa na sledeće, da rukom dotakne nebo. Onaj dečak što je nekada davno pokušao da uzleti sa krova štale, pa je posle pada poraženo gledao u beskrajno nebo.
Juče je / Uzleteo, ne znam, / Ptice mu ga znale, / Da li na biciklu kakav bi sklepao / Pesnik Miša Stanisavljević / Ili / Na nekakvom avionu četvorokrilcu // Tek / Homo cylindriacus, / Krhak, / Nesiguran na zemlji, / A vešt da leti, / Uzleteo je / Brzinom misli, / Kao da je celog života leteo. // Ustremio se / Hrabro / U svemirsku dubinu, / U onaj neprozirni prostor / U kojem su sve slikarske boje izmešane / I od kojeg i svetlost beži. Tako je pisao Ibrahim u novembru 2006. godine, na vest o smrti slikara Radomira Reljića. Sada je zajedno sa Radomirom i Mišom u tom neprozirnom prostoru, iza granice, tamo gde ćemo svi jednog dana poleteti.
Na početku početka, davno-davno, u ranom detinjstvu, njegovo ime se pojavljivalo na TV-u kao ime nekog mitskog bića, čarobnjaka, nekoga ko više pripada svetu legendi nego svakodnevnoj stvarnosti. Odrastali smo uz emisije “Kocka, kocka, kockica”, “Slikarski pravci XX veka”, “Slikari i vajari”, “Nedeljnik”, “Putokaz”, “Knjiga je da se čita”, “Mitovi i legende”, “Opstanak”… A iza svih tih emisija koje su donosile raskoš i bogatstvo postojanja, uz koje smo upoznavali svet i njegova čudesa – stajao je čovek koji se zove Ibrahim Hadžić, urednik Školskog programa.
U kasnijim, mladićkim godinama Ibrahima sam otkrivao kao čudesnog pesnika, a još kasnije imao sam sreću da upoznam Ibrahima, da se povremeno s njim viđam, dopisujem, da objavljujem njegove pesme, zapise, tekstove na E-novinama i XXZ magazinu. S godinama je to postalo normalno, Ibrahim Hadžić je postao naprosto Ihi, kako su ga zvali njegovi prijatelji iz mladosti, gotovo da sam zaboravio da je to čovek koji je bio junak mog detinjstva. Ihi je bio nenametljiv i skroman, suptilan i duševan čovek, skloniji da umanjuje svoja dela i zasluge nego da ih uveličava. A iza te skromnosti i samozatajnosti skrivao se čovek koji je za svoje 82 godine stigao da proživi nekoliko života.
Ibrahim je pesnik grandioznog opusa, legendarni urednik Školskog programa, prozni pisac, prevodilac poezije, leksikograf i sakupljač narodnih umotvorina, potom mikolog koji je objavio desetak knjiga o gljivama i otkrio nekoliko desetina vrsta gljiva za koje se nije znalo da postoje u podneblju Srbije i Crne Gore, pa istoričar umetnosti i poznavalac likovnog stvaralaštva, neumorni čitalac, proučavalac noćnih leptirova i drugih čudesa prirode…
Za osobu sa ovakvim dijapazonom aktivnosti obično se kaže da ima široka interesovanja, ali kod Ibrahima je to bilo mnogo više od jednostavne zainteresovanosti za svet. Kroz sve čime se bavio prosijavala je njegova ogromna ljubav prema svetu, životu, postojanju, prema živoj i neživoj prirodi, ljudima, gradu, književnosti, umetnosti, prema sveukupnoj lepoti sveta. U toj ljubavi mislim da leži beskrajna radoznalost koju je Ihi celog života ispoljavao prema svemu što ga okružuje.
Očaranost prirodom jedno je od obeležja njegove poezije, njegovog pogleda na svet. Junaci Ibrahimovih pesama nisu samo ljudi, već i planina, reka, bor, orao, zmija, krava, konj, lisica, vrapci, žbun, jutarnja trava, jagorčevina… Malo je pesnika koji su o životinjama i biljkama pisali tako prisno, kao o bliskim prijateljima. Na primer, u pesmi „Drag gost” iz knjige “Vežbanje osećanja”:
Dođe mi sinoć gost
Bor koščat sa brega
Samo sam ga slučajno odnekuda znao
A ka da smo rasli u istom kamenu
Kao da smo cvetali za isto
Ni dobro veče da kaže
A uđe u moju sobu
A uze čašu iz koje pijem vodu
A obuče moju pidžamu
A leže u moj krevet
I sanjao beše moje snove
Kako mu grane vatra gori
Kako ga vode mutne jedu
Kako ga žene kosom vežu
Kako ga drvoseče sekirom pozdravljaju
I više ga video nisam
Odlutao je nekuda sa brega
Sada je nekom drugom u poseti
Sada je nekom drugom u postelji
Dirljivo je Ibrahimovo obraćanje jagorčevini, napisano 2009. godine, koju moli za oproštaj jer više ne može da joj dođe u goste, niti da je vidi i omiriše kao nekad:
O, draga moja jagorčevino,
Pevam ti na način
Na koji ne bi nijedan drugi pesnik.
Pevam ti
Kao uspomeni na moje davne mistične susrete
Sa tvojim cvastima
I diskretnim mirisom
Na livadi dok još ničega živog, osim tebe, nije bilo.
O, mila moja jagorčevino,
Ti ćeš mi oprostiti što nisam više u stanju
Da ti izađem u susret
I da se s tobom sretnem na tvom terenu
Već te gledam
Otkinutu
U ruci devojčice
Koja te prodaje prolaznicima
Na gradskom trotoaru.
I ti ćeš mi oprostiti
Što više nisam u stanju
Da osetim tvoj miris,
Ni da primetim sve nijanse žute boje u tvojim cvastima,
Ni zelene u lišću.
Vidim ja da je vreme,
O, moja jagorčevino,
Da se ti preseliš nekom drugom u sećanje.
U Ibrahimovoj poeziji priroda nije naprosto personifikovana, kao kod većine pesnika koji su pevali o prirodi, ona nije tek projekcija pesnikovih unutrašnjih stanja, nije scena na kojoj se odvija ljudska drama, nije alegorija ljudskog sveta, već nešto mnogo više i istovremeno mnogo manje. Priroda je ravnopravan sagovornik, prijatelj, drug, samostalno biće, pesnik nije iznad biljaka i životinja, stenja i kamenja, šume i staza, već se nalazi na istom nivou sa svim prirodnim pojavama, jer je i sam deo te prirode. Po tome je Ibrahim sličan jednom drugom pesniku kog je voleo, Borisu Pasternaku. Ono što je Marina Cvetajeva napisala o Pasternaku, važi i za Ibrahima: „Svaki pesnik u drvetu poznaje sebe, dok se Pasternak oseća kao drvo“.
U jednom intervjuu Ibrahim je rekao da je agnostik, ali čim ode u prirodu – postane vernik i čisti panteista. U mnogim njegovim pesmama postoji nešto što bi možda moglo da se nazove osećanjem svetosti života i jedinstva svega stvorenog, recimo u jednom katrenu iz knjige „Duge senke kratkih pesama“: „Čekam da u bisernu kap kiše, / Koja već nekoliko minuta visi sa vrha lista koprive, / Uđe ceo svemir. // I ja sa njim”, ili u stihovima iz knjige „Nepročitane i nove pesme“: „Svi će mi mravi biti braća, / Sve lišće sa drveća biće mi kućni prijatelji. / Sporazumevaću se sa vetrom, sa žuborom vode“.
U intervjuu koji smo radili za Nomad pre nekoliko godina, na pitanje o panteizmu Ibrahim je detaljno objasnio svoj credo: „Po prirodi stvari svaki čovek, pa i Isus i Muhamed, bili su delom panteisti. To je u suštini života tako. Panteizam je mnogo starija religija od monoteističke religije. Panteizam se javio u pećinskoj prošlosti čovečanstva. Ja se i u urbanoj sredini osećam panteistom. A tek šta da kažem kada sam u prirodi. Nema mi ravnog sagovornika. Sve je meni blisko: i panjevi, i stabla, i travke, pa i ono što gamiže po zemlji. Stojim satima nad lišajem na kamenu, danima navraćam da vidim kakva će biti gala na trnu-šipurku (Rosa canina), pa kako da se nagledam visokog prelepog cveta ljiljana (Lilian martagon). Pa čupavog, na planinski mraz pripremljenog runolista (Leontipodium alpinum). Sve su to moji bogići i bogovi, čitaj božanstva”.
U malopre citiranoj pesmi bez naslova, nalaze se i ovi stihovi: „Jednog dana, osećam, / Kada ću biti rođen / Biće to pobeda usamljenosti / I otpočeću da stvaram svet / Bez ubistva brata Avelja, / Oraću svoju i njegovu zemlju / Poklanjaću viškove zrnevlja pticama“. Čini mi se da je priroda, između ostalog, Ibrahima toliko privlačila zbog njene suštinske nevinosti. U prirodi ima patnje i stradanja, ali nema zla kojim je prenapučen ljudski svet. To je svet bez prvog greha, bez potonjih zala, bez bratoubistva, bez zakrvljenosti Kaina i Avelja, koja traje do dana današnjeg.
I sam Ibrahim je pričao kako se devedesetih godina sve više okretao prirodi i izučavanju gljiva, i da je to bio izraz bekstva od stvarnosti. Preciznije, od ljudske stvarnosti koju su ljudi pretvorili u noćnu moru, pakao i apokalipsu, u čisti užas i teror koji je i Ibrahim osetio na svojoj koži. U vreme pomahnitalog memorandum-dum zla, Ibrahim je bio izložen pritiscima, pretnjama smrću, raznim oblicima nasilja, stan mu je opljačkan, a počinioci nisu nikad otkriveni. Na kraju je bio prinuđen da ode sa televizije u prevremenu penziju, sa 52 godine života.
Kada su došla železna vremena, Ibrahim nije ćutao, u njegovoj poeziji postaju sve prisutniji angažovani tonovi. Napisao je mnoge antologijske pesme o zlu koje su nam doneli tzv. „spasioci nacije“, pesme kao što su „Rodoljubiva uspavanka 1990. godine“, „Zapis na voznoj karti“, „Pjesma izgnanika“, „Heroji građanskog rata“, „Ne pravite mi od kala novu Jugoslaviju“. U pesmi „Nepomenik“ piše: „Šta kažeš na đavola Vukovara,/ Đavola Dubrovnika,/ Đavola Sarajeva,/ Đavola srušenog Mostarskog mosta,/ Na đavola Štrbaca,/ Đavola Bukovice,/ Đavola Srebrenice,/ Đavola Medačkog džepa,/ Đavola Oluje,/ Đavola Kosova,/ Đavola popaljenih kuća,/ Srušenih bogomolja/ (Onih gde se đavoli i ljudi Bogu mole),/ Đavola poniženja,/ Đavola osvete,/ Đavola bezbrojnih poklanih ljudi i dece/ I silovanih žena?“ Nepomenik, za kog u pesmi navodi pedesetak sinonima, ušunjao se pre mnogo decenija među nas, i radi svoj posao glavama i rukama onih koji su mu se predali.
U intervjuu koji je vodio Dragoljub Stanković, Ibrahim je rekao da se nigde ne oseća sigurno, čak ni u snu. Ta zebnja dolazi od onog što je Milica Nikolić pišući o Ibrahimovoj poeziji nazvala „manjinskim osećanjem života“ i „doživljajem života čoveka koji nosi beleg izdvojenosti“, ali nije uslovljena samo tegobnim i surovim društvenim okolnostima u kojima živimo, već i samom ljudskom situacijom koju opisuje stihovima: „Vidim decu koja prave prve korake, / Koja kao i svi njihovi preci / Moraju da savladaju sve veštine života / Jer ništa nije nasledno osim smrti”?
Napisao je Ibrahim mnoge velike pesme o egzistencijalnim zebnjama i teskobama, o metafizičkim nemirima, o ljudskoj prolaznosti. U jednoj od takvih vrhunskih pesama, meni omiljenih, pesnik na volšeban način povezuje smrt i prirodu. Pesma nosi naslov “Kada dođe”:
Kada to dođe,
A moraće doći,
Neka to bude u šumi,
Daleko od pogleda onih koji bi me sažaljevali.
Neka to bude pored šumskog mišića,
Pored uznemirenog jazavca,
Pored šumskog mrava.
Ni šumska kornjača nije loša za svedoka,
Ni trbuljati daždevnjak
(ili šarac kako ga u mom zavičaju zovu),
A šta tek da kažem
Za gljivu,
Pa makar bila i otrovnjača.
Živote, celog života imao sam za tebe
Molbe
I skoro ni jednu nisi mi uslišio.
A ti smrti,
Budi velikodušna,
Ispuni mi ovu jedinu želju.
Kada bude,
Neka to ne bude pored ljudi
Koji ne umeju da razumeju šta je to smrt,
Koji se nisu navikli na nju.
Neka to bude u šumi
Koja zna na sve da gleda
Kao na dar neba.
Postati kao šuma za koju je sve nebeski dar, pa čak i neminovna smrt, odmaći se od ljudskog sveta koji ništa ne razume i ne shvata, koji se otuđio i od sebe i od prirode, objavljuje se kao pesnički i životni ideal. Takva svest je moguća samo kod pesnika koji je osećao čudo i tajnu postojanja, bez čega i nema istinske poezije. Možda je to pesnikovo osećanje života najupečatljivije iskazano u pesmi “Isto” iz zbirke “Hora”. Povodom te pesme, pogotovo njenog završnog dela, pesnik i Ibrahimov višedecenijski prijatelj Predrag Čudić je napisao: “Mimo svake religiozne pozlate mogu se shvatiti lepi uzleti duha, retki proplamsaji čovekove duše. To nije ona poznata svakodnevna manufaktura duhovnosti, duševnosti toliko puta reciklirana, to je ono što se na kratko učini večnim, što kraće to dragocenije u svojoj izbrušenosti”. A evo i te antologijske pesme:
Prolazim puteljkom između livada
Prema brdu
I čudim se okamenjenom životu:
Pod istim idem suncem,
Istog guštera vidim kako pretrčava put,
Ista travka se naginje pod teretom
Istog skakavca,
Iste tragove konjskih kopita srećem,
Isti kamen u koji udaram nogom,
Ista svraka na ogradi,
Trn sa istim cvijetom,
Divlja trešnja sa istim gorkim plodovima.
Ista smola skupljena u puce
Sija na jelovoj kori,
Isti miris šumskog čestara.
I čudim se čudu života.
Idem čas razdragan,
Čas utonuo u beskraj istosti,
I mora biti
To što prolazim istim putem
Da sam i ja svima isti,
I mora biti
U tom tkanju života
Da sam zauvijek i da ću uvijek tuda prolaziti.
Otišao je tim puteljkom Ibrahim, večni dečak koji se čudio čudu života. Kad prođe kroz dolinu senki, izbiće na onu sunčanu livadu, gde će ga čekati ona stara jagorčevina u cvatu. I planinske vode, šumske jagode, nepresušni kladenci, cikorije i letnji vrganji, paukove mreže, zelene travčice po kojima titraju kapi rose… Beskraj istosti kroz koji će zauvek prolaziti.