Tajni život mojih prijatelja
Jedan paravan, ili kapija, deli prostor za kremaciju od morske pučine. Ceo prizor obavijen je maglom i nekakvim isparenjima. Vlada neprirodna užurbanost koja liči na pometnju a ne na neki sistem. Čas gledam u peć oko koje posluju neke mlade devojke, pekarke, čas u more koje je gusto i ljeska se a po kojem klize čamci na kojima pretežno leže debele žene koje svojim telima ispunjavaju skoro ceo prostor. Sa njima su u čamcu devojke, pratilje.
Žene koje leže u čamcu neprestano se trzaju, narastaju, kao da ih neko pumpa. Najviše se izdižu njihove grudi i vrhovi sisa koje prerastaju ivicu čamca.
– A šta se ovo, zapravo, događa? – upitah, zbunjen prizorom.
– Pa, znaš, prvo se ovde leševi spaljuju u peći a zatim se prah posipa po čamcima. Međutim, pošto vlada zakon pete dimenzije, tj. ništa ne može da se uništi, sve mora da zauzme prvobitni oblik, ovi leševi začas narastu, čak i ožive da bi zauzeli, ispunili prostor koji im je ranije pripadao, a potom zauvek nestaju. Otuda ono cimanje i trzaji pri ispunjenju leševa.
Onaj koji mi je ovo pričao bio je jako govorljiv, veseo i veoma zauzet poslom.
– A, znači, u tome je tajna pete dimenzije. A, bože, šta li se događa sa obešenim ljudima? Njihov život je prekinut na silu – pitao sam se.
Ne znam kako, ali scena sa obešenim pokušala je da se stvori da bi se meni prikazala i odgovorila na moje pitanje. Počeo je da oživljava jedan čovek, ali nije uspeo.
– Pitanje nije umesno, jer nije isto spaljen i pogubljen, to su dve različite stvari – odgovori mi neko, grdno me prekorevajući.