Tajni život mojih prijatelja
Došao mi je u goste hrvatski pisac Antun Šoljan sa jednim meni nepoznatim pesnikom. Dok sam razgovarao sa Šoljanom, neznanac se neprestano naturao i upadao nam u reč, pokušavajući da nam nametne svoju temu.
– Pogledaj – reče u jednom trenutku nepoznat mi pesnik i iz kofera izvadi ukrštenicu. – Ovo je moj poslednji izum, ukrštenica-pesma. Kada se reše sve reči, dobija se pesma. Slušaj – i nagnu se prema meni i otpoče da čita.
Ja ga gledam i ne mogu od čuda da dođem sebi. On zapravo čita moju neobjavljenu pesmu. Ne znam kako je došao do mog rukopisa, i dok sebi postavljam to pitanje krajičkom svesti sumnjam u svog brata slikara, Ismeta, koji ima običaj da poklanja svoje slike, pa i tuđe stvari, čak i nepoznatim ljudima. Sumnja u Ismeta sve više raste i već počinjem naglas da negodujem i besnim.
Šoljanu je sve to dosadno pa ustaje i odlazi. Na sebi je imao tesnu mornarsku majicu bez rukava.