Tajni život mojih prijatelja
Moja kćerka Jasna i ja obilazimo neku katoličku crkvu na Kalemegdanu. Ulazimo u dvorište kroz jedan horizontalan prorez na zidu koji je sa prednje strane u visini stomaka, a sa dvorišne u nivou zemlje. Jasna se lako provuče kroz otvor jer je ona devojčica od desetak godina, ali ja ne mogu nikako da se provučem.
– Čekaj me, Jasna – rekoh.
Odjednom se pojavi časna sestra i ja se ponadah da će mi ona pomoći da se provučem. Međutim, ona me upita:
– Pa, kakva su vam to imena?
– Ja sam musliman – rekoh, misleći da će se ona odobrovoljiti što i inoverac dolazi u njihov hram. Na te moje reči ona ljutito odgovori:
– Muslimanima je zabranjen ulaz u katoličku svetinju.
Ležeći u prorezu počeo sam da joj se predstavljam, govoreći da ja nisam običan posetilac već da sam istoričar umetnosti i da me interesuje arhitektura crkve i slikarstvo, da sam pesnik, da sam bio urednik školskog TV programa, da sam gljivar. Sve ovo ređam u nameri da je „omekšam”.
– Ne i ne. Ne dozvoljava propis. Evo – i zakorači prema jednoj bronzanoj tabli koja je visila na zidu – to ovde piše!
Izvukoh se iz horizontalnog proreza i priđoh do table sa tekstom. Ali na njoj nigde ni pomena o onome o čemu ona priča. Krupnim štampanim slovima pisalo je SACRA NON OPEMBA.