Tajni život mojih prijatelja
Moj sto je u sredini zastakljene terase-restorana. Oko mene su tu i tamo gosti. Pitam kelnera odakle mogu da telefoniram. On mi namerno, da bi me kompromitovao, donosi telefon za sto, i ja tek tada primećujem da sam predmet pažnje ostalih gostiju.
– Alo.
– Alo.
– Kako si?
– Dobro.
– Hoćeš li da se vidimo?
– Da.
– U koliko?
– Kaži ti.
– U šest popodne.
– Super.
Dok razgovaram s nepoznatom ženskom osobom, gledam goste koji pomno prate moj razgovor. Potpuno im je jasno o čemu se radi.
– A gde?– pitam.
– Na izolovanom mestu – odgovara.
Laknulo mi je. Gosti znaju vreme ali ne znaju mesto i neće moći da nas uhode.