Tajni život mojih prijatelja
Na šumskom proplanku poboden je vrlo visok jarbol uz koji se popeo Božo Koprivica. Gledao sam ga iz raznih uglova i čudio se njegovoj hrabrosti i spretnosti. Čas sam ga gledao sa zemlje ispod jarbola, kada je on bio „nebu pod oblake”, čas sa strane. Ali, ni to mu nije bilo dovoljno već se razmetao izvodeći razne figure: naginjao se napred, zatim nazad, pa s glavom naniže, ali uvek je održavao ravnotežu besprekorno. Međutim, ja sam u šali kazao dvojici pesnika, koji su bili pored mene, da Bota može da se popne i uza zid. Pesnici se, podstaknuti mojom šalom, opkladiše: jedan je tvrdio da može, drugi suprotno. Bota je, ne časeći ni časa, krenuo kao pauk uza zid, no i to mu je bilo malo pa je nastavio da se kreće i preko plafona. Ja sam strahovao za njega i odjednom sam video pokunjenog Maksimovića a veselog Zubanovića.
– Šta je bilo? – pitao sam.
– Izgubio sam opkladu – odgovori mi Maks. – Pao je.
Video sam Boža kako sedi pored jedne grane koju je odlomio padajući sa plafona i skuplja svoje rekvizite. Bio je i dalje rumen u licu i samo malo ugruvan i razočaran padom. Naišao je Čudić u crnim pantalonama i belom sakou na golom telu. On se nekom pravdao zbog svog izgleda. Priđe do Bote, koji je sedeo ispred šatre, i kaza mu:
– Da mu mater, kada budeš nastupao u cirkusu biće sasvim drugačije. Dole će te čekati meki dušeci i bale slame.