Tajni život mojih prijatelja
Nalazim se u nekoj sali, možda je to sala 11 na Filološkom fakultetu. I tu će se održati godišnja skupština Mikološkog društva Srbije. Gledam, sala je poluprazna. Slabo pristižu članovi, a minut je do 12. Odjednom neko predloži da svaki član mora da otpeva po pesmu. Vidim Dževada Sabljakovića kako pročišćava grlo (očigledno nije odavno pevao) i pusti melodičan i nežan glas: Kad bi ove ruže male.
– Ja bogami više ne znam – reče i dohvati gljivu sunčanicu, koja je bila ispred njega, i poče da gricka po obodu kružni šešir.
I ja se pripremam da nešto otpevam. Bojim se da ne ispadnem smešan s pesmom Durmitor, Durmitore, visoka planino.