Crnjanski piše kako posleratni nisu hteli da čuju ni za koga osim za V. P. Disa i Boru Stankovića. Mi posleratni iz devedesetih ne želimo da čujemo ni za koga osim za Predraga Čudića i Vujicu Rešina Tucića. Ok, može i Bora Ćosić iz tzv. kišovske generacije i ranije kao temelj Vladan Desnica iz Andrić-Crnjanski generacija.
To su SFRJ vrhovi.
Dobro, setio sam se i onih koji su bili povezani sa pomenutima, ne manje vredni jer tu nema aršina, to je sudbina koja piše: Ibrahim Hadžić, Miša Stanisavljević, Mirjana Stefanović, Milan Milišić.
Pripuštali su ondašnji međuratni u svoj krug i Simu Pandurovića, sišlog s uma u sjajan dan. Ah, da, promako mi je kolos, toliko je velik da se ne vidi: Miroslav Krleža. Čovek koji je oblikovao ove kulturne prostore više od svih, i državno. Nežni, empatični nervčik i nepokolebljivi borac za slobodu u umetnosti. Još jedan div jezika i humora objavio je svoje poslednje knjige pod Titinom kapom, nikad obuzdani, uvek zaneseni mag Stanislav Vinaver. Utihnuo je u Niškoj Banji napravivši divotni džumbus za života. Nezamisliva je naša literatura bez njega, bio je ubojita igla, vrteća čigra, posleratnih.
Ranko Marinković s Kiklopom veliko je postignuće. Radomir Konstantinović Bićem i jezikom i Filozofijom palanke, zauvek je pokvario snove protuva i foliranata. Dušan Matić kasno je sazreo kao gusto leto u avgustu, kao i Meša Selimović zagledan u svoj strah. I dovoljno je napisati najmanje jednu briljantnu knjigu kao npr. Nedžad Ibrišimović, ili najmanje jednu pesmu kao Mika Antić, za razliku od kupusara skribomana iz manufakture dosade i jada bezobalnog okeana medijski promovisanih pisaca od 1945. do danas. Evo, podseća me prijatelj na još dva pesnika žive reči, groznice: Oskara Daviča i Branu Petrovića.
Moguće je da ima još nekoliko njih, posebno iz hrvatske (Danijel Dragojević), bosanske i crnogorske sredine koje slabije poznajem ali sigurno to nisu izvikani, kanonizovani, za života već sveci, mrtvi i neprikosnoveni, iz lektira, neupitni… da, baš ti koji vam padaju na pamet, na prvu loptu (čitaj pod Andrić, Miljković, Kiš…). Svuda se govori o njima, oni su na vrhu lista, dok ovi koje sam ja pomenuo nekako su gurnuti malo u stranu, neki su satanizovani i marginalizovani, najčešće prećutani jer u ćutanju je zlato žabokrečine.
Tesni su im bili kalupi u koje su hteli da ih stave kad su već morali da ih trpe, tako da i mrtvi ne mogu da leže mirno, spokojno kao vladajući velikani. Meškolje se, smeju, cerekaju, pokazuju srednji prst ili čak najhuđi ud, nikako ne daju da ih baš svi zavole kao što je pravilo kod crkvenog kanona tzv. kritike. Sigurni pokazatelj loših i najlošijih su nagrade, žetva lovorika onih koji pišu za žirije i u duhu vremena a koje niko ne čita srcem i dušom, nasmejanim duhom, nego kao kuluk epohe, tragično ozbiljnom facom jer su tako rekli profesori, a kako bi oni mogli da budu pokvarene budale. Nagrade su tu da potvrde dobitnicima da su na dobrom kursu, levom ili desnom, svejedno, da svojim delom i pregnućem uspešno podupiru vladajuću hipokriziju i naravno, sve je to zaogrnuto u fraze koje su trenutno u opticaju, s ključnim rečima o angažmanu, stilu, tradiciji, bla bla… ta saopštenja ispare pre nego što ste ih do kraja čuli, kao da se pišu u istom kabinetu ništavila.
Kako u jednom društvu u kome caruje politička laž i mit može biti slobodnog umetničkog stvaranja? Kako može biti dijaloga koji vodi nečemu stvarnom? To bi trebalo da bude suština pisanja, mišljenja: otkrivanje novih osećajnosti vremena i nastavak moćne, klasične reči naše tradicije. NIN-ova nagrada je od prve dodeljene čaršijska, a ne književna stvar. Simulacija ukrštenih interesa licemernih elita. To je ta najveća književna nagrada u nas! O manjim da se i ne govori.
Ono što ponajviše spaja pomenute pripadnike alternativne istorije književnosti je individulan glas, vera da je jedan čovek značajniji od glasa većine, mase. Kako bi to moglo proći u papagajskom i kolektivnom duhu našeg društvenog postojanja odvajkada do danas? Pravilo je: Ko se ne uklapa, biva eliminisan.
Dobar deo pomenutih kao i prethodnici (Dis, Bora S.) bili su konkretno kažnjeni, proganjani, napadani u polemikama samo jer su imali lični stav ali najčešće bivaju zaboravljeni, poput traume, potisnuti. Treba pisati tako da ne mogu kasnije da te umrtve paraziti akademskog, bakterijskog soja, uviju te u bljutave oblande tumačenja i izoluju sve što bi i moglo biti živo u tvom delu, ogade ga budućim generacijama, umrtve. Tako se ulazi u srpski Olimp. Ali ako i sam priželjkuješ postmortem slavu tog tipa, onda u redu, to znači da brineš o spomeniku u Zagrebu ili o čistoći biografije. Svrstavaš se na pravu stranu. Međutim, treba biti nepodnošljiv i nesvarljiv za dinosauruse i krokodile sa katedri iz državnih i inih redakcija, fondacija, u svoje pisanje treba ubrizgati lekoviti otrov koji oni ne mogu da žvaću a da se ne zagrcnu. Ako mogu da te svare, nisi dobro pisao. Mora im biti neprijatno: Zimsko ljetovanje, Strahote podzemlja, Ljudske slabosti, Tutori, Jadi srpske duše.
Prave knjige uvek zovu na ponovno čitanje, ne miruju na policama kao ni njihovi autori, žive su, struje slova u njima poput krvotoka, golicaju na novo razmišljanje i oduševljenje, govore i kad ćute. Za razliku od njih folirantske knjige stoje muklo kao spomenici, odbojne i sigurne u svoju vrednost ali ruka ne polazi ka njima, oseća se nekakva praznina, pustoš, dirinčenje i mučenje, one čeznu da se pokloniš piscu pre čitanja, gledaju odozgore i traže razumevanje, kredit, i da budeš mekši, manje svoj. Ne osvajaju kao nemirna deca, neočekivano. Starci su sa turobnim izrazom lica, fatalističkog pogleda uperenog u tebe koji ponavlja: moraš, moraš, moraš mene voleti, ljubiti, tešiti, pronositi, sažaliti se nada mnom jer sam se toliko zlopatio i bio na mukama, dok su me nosili na rukama. U književnosti se, pak, baš ništa ne mora, zato je i volimo, ona je tu da nam upravo to pokaže i oslobodi nas od svega, lepotom. Kanonizovani nas zarobljavaju, trebaju im apologete, sledbenici, oni koji će ih poštovati kao idole, diviti im se; za života već oni uzgajaju sve to, pripremaju.
Na petoprocentne epigone loših ili krivo shvaćenih uzora izabranih po srodnosti, a koji se danas vode kao ono najbolje od već srednje generacije u regionu ne treba ni trošiti reči, oni su senke i sivi činovnici što dižu galamu po novinama, toliko su tanki da ne zaslužuju ni kritiku, toliko su nepostojeći da bi svako pominjanje njihovih imena samo ulilo malo supstance u beskrajnu nepotrebnost njihovog mrčenja tastature. Oni i sami ne znaju šta to rade i u šta su se upustili, šta je materija i umeće kojima se zvanično uspešno bave, to nam stalo dočaravaju u svakodnevnim intervjuima, ali ih počasti koje dobijaju ubeđuju u suprotno pa onda i oni sami sebe, u intimnim trenucima, i muka je to živa odbraniti svoj lik u javnosti dok ti u duši zjapi praznina. Onda pišeš sve više da bi popunio rupu, misliš da kvantitet prelazi u kvalitet, daj još i još, ali svaka knjiga kao da otvara još veći zjap i čim se završi stvara nezadovoljstvo, što je veća nagrada brže je proguta crna rupa nesigurnosti, ceo život se sagradi na tom pesku, karijera, i nema natrag, srušio bi se i raspao ako bi priznao da nemaš pojma o tome što si uradio, da si promašio ono bitno. Tešiš se količinom, ko će danas pročitati celog Gedžu, i paradoksalno, sve si manje siguran u to što pišeš, a dobijaš sve veću pohvalu od onih koji žive na račun tvoje skribomanije, dok zatrpavaju tvojim kabinetskim smećem sve oko sebe, to je ukratko slika naše tzv. književne scene, fingirane.
Postoje i dobre strane epigonstva. Ono razvija do krajnjih granica, uveličava, ono loše u pisanju idola, tako da možemo da osvestimo šta nam se to oduvek nije sviđalo kod njega, a šta nismo uspeli da formulišemo ranije. Tu govorimo o niskom procentualnom rastvoru imitatorove makulature koji onda, ne želeći i ne znajući to, sam dijagnostifikuje svoju bolest, legitimiše se, pruža nam je na dlanu. Možda najviše promašenih ljudi ima u umetničkom svetu. Da ih ne preziremo jer su fariseji što zauzimaju prostor, i u strahu zatvaraju vrata i nebo da pojavi se nešto stvarno književno vredno, ono što će pokazati svu njihovu bedu, trebalo bi ih žaliti. Pisanje je stari, spori i tajni zanat, i ne može se ugušiti. Sve suprotno od hiperprodukcije ideološke ispraznosti.
Zapažam i da najmlađe generacije pišu još gore od beskrvnih podražavatelja pogrešnih uzora jer idolopoklonstvo nagoveštava bar neku prošlost. Mladi su podržani i od tehnologije koja sve čini lakim i brzim, trenutnim. Pišu kao da nikada niko nije pisao ni mislio pre njih, i kao da ne postoji hiljadugodišnja tradicija pevanja i izraza, ushićeno otkrivaju čari škrabanja ne prošavši školu čitanja onih koji su već najbolje pisali o svemu što i njih zanima. Samo da zavapiš: Danilove, vrati se, sve ti je oprošteno, ti si Rilke!
Kucaju „ljubavne pesme“ i „ljubavne priče“ po mrežama, bez svesti, osvajaju nagrade kao sveži glasovi, dosta nam je matorih zakerala i ispravljača krivih Drina, dugih rečenica, mlado meso nam dajte, novo, novo, svi znamo trideset znakova i imamo hormone i varvarske ambicije, gomila nam tapše na slem čitanjima, estrada, reflektori, približiti poeziju narodu, pesme će svi pisati, eto i to se može, delatnost koja je tražila višak svesti može se obavljati i bez nje, i to nije ni chick lit, chick lit je nemački romantizam za njih. Zvuče budalasto, infantilno, defektno, fali značajan deo mozga, dok misle da su superiorni a i ne haju za tuđe mišljenje; beskrajni su narcisi, stripovski plošni. Slika i prilika instant uspeha u dobu čija su deca. Svi su genijalni. Rezidencije angažirane Evrope čekaju na njih, samo da savladaju potrebne pojmove, administrativne fraze, feminizam, kolonijalizam, sponzorisani antikapitalizam, da prilagode rečnik, idejno formatiraju divlju nutrinu, makar površno. Važno je samo da žele da budu pisci. Kao da se to može želeti.
Za sve to vreme veštačka inteligencija piše bolje od 99% pisaca i novinara, preuzima svet bezličnog izražavanja, sasvim opravdano i zasluženo. Pravi pisac mora pisati bolje od nje. Ona je podigla standarde svojim umećem.
Uspeh je, dakle, ne ući u lektiru, nego biti pronađen od stvarnog ljubitelja lepe reči, često i posle decenija mraka, zaljubljenog u to nešto što nema ime i što samo sluti u dubinama kao sebe. Od onog ko će osetiti iskrenost i napetost tvoje rečenice i stiha, beskompromisnost, razapetost i ekstazu pronađenog brata i učitelja. I koji će te voleti bez straha, kao prijatelja, grešnog, sa svim manama i ludorijama, idiosinkrazijama, koji će s ljubavlju i pažljivo izdvojiti ono što mu se puno sviđa i što mu je ušlo u srž uma i srca iz tvojih knjiga, što ga je dotaklo na najneviniji način, neposredno, bez objašnjenja. Umetnost je integralna stvar i prima se, i stvara, celim telom, svim organima, utrobom, kožom, nogama, sluhom, ukusom, iskustvom, prokletstvom.
Literatura je epifanija i zato mora biti retka, blesak i dokaz da sve ipak ima smisla. Dobro pisanje se vidi i oseti posle par pasusa i stihova. Svaka rečenica je umetničko delo, i poziv magnetni, na dalje čitanje, magijska privlačnost otkrivanja gde sve ljudska misao i emocija mogu stići. Do kakvih predela i snoviđenja.
Mada, najbolji pisac je mrtav pisac. Zato se ja osećam mrtvim odavno. Više me ima u knjigama nego u realnosti. Preselio sam na Ahiret fikcije, a ovde je ostala samo ljuštura, senka od čoveka, neki dosadnjikavi, trbušasti i nedruželjubivi tip kome na licu piše da se pita šta još traži na svetu. Nadživeo je sebe. Telo je potrošeno. Ostao je duh da lebdi nad ambisom.