foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Umreti u devetnaestoj

Živeo sam u Zvermahtu. Tamo sam i umro. Eto, kako se čovek kada je sâm i najintimniji uvek vraća na najstrašnije od onoga što mu se desilo, na agoniju, patnju, neizrecivu muku, i baš tu pronalazi svoj početak i koren svoga bića, ličnosti, tu gde se prelomio zauvek, u najcrnjem mraku i boli.

Umreti znači odustati od sebe, od života kakav si poznavao, poništiti se, biti senka, i kasnije koliko god da živiš osećaš se kao duh, zbunjen svojim postojanjem, uviđaš da nemaš pravo da živiš, ti si sablast, prikaza, ruglo, stid i nemogućnost za bilo šta. Čudiš se da te drugi uvažavaju, jer zar nisi skot i sramota, neoprostiva i neizbrisiva gadost, odvratno stvorenje koje troši zajednička dobra nezasluženo, samo zbog milosti ili zaboravnosti drugih ali verovatno neće zadugo tako biti, možda već od sutra. Posle svega zaključujem da je to neka vrsta svetovnog monaštva bez Boga.

Umreti znači izgubiti volju za bilo čim, sanjati samo o sopstvenom nestanku, ne bolnom, tragičnom, nego neprimetnom, laganom kao da se topiš ili isparavaš, nema te, sve je lakše, konačno više nema pritisaka, roditelja, problema, hronične i neizlečive bolesti nestaju, vazduh si, more, trava, dišeš najzad slobodno. Dakle, sve suprotno od onog što su te učili da treba, a to je da budeš ograničen neko, imenom i prezimenom, zanimanjem, voliš ovo, a ne ono, s preferencama, da budeš persona, sa prihodima, porodicom, obavezama i častoljubivo se uspinješ na društvenoj lestvici ugleda i moći i po mogućstvu da te se plaše, u najboljem slučaju jebeš sve što leti, pun love, prežderavaš se i truneš ispred TV-a, pa čak i kriminalac možeš biti, samo nemoj biti niko, jer to je neizdrživo za sve.

Kad umreš u devetnaestoj znaš da je čitav život pred tobom ali da u njemu nema ničega za tebe, jer ti, iskreno, ništa ne želiš. Vidiš ispred sebe ogromno vreme koje treba nekako ispuniti, pretvarati se da se nešto radi, dok si u sebi predat i okrenut stihijama i nemuštim silama koje te razdiru. Zlo koje ti dolazi spolja ne može da te dotakne jer već nosiš zaleđeni, nerazrešivi pakao u duši. Sve apokalipse, ratovi, ne mogu te pomeriti jer u tebi odavno već nešto vrišti non-stop dan i noć, nemaš psihičke energije da bi se saosećajno zamislio nad tuđim stradanjem, ne možeš se odvojiti od sebe, zakovan si za stenu, za težinu koja te vuče na dno.

Ipak, stalno negde juriš kao da bežiš od sudbine, Erinija, leš opresivne majke leži u kuhinji, ubica si, ruke su ti krvave. Ni oca ne podnosiš, sve njegove navike, pokreti, ponavljajuće uzrečice i fraze, zadah, odurni su ti, od atmosfere koju širi ti se povraća jer on je oličenje olinjale epohe, prazna čaura od čoveka, ćorak, funkcija, utemeljenje i ovaploćenje svega što ne želiš biti. Rođeni brat, s kim deliš sobu, bolna je zagonetka jer je dijametralno drugačiji, osećaš tako da diraš u porodične tabue, neizgovorljive užase, prastare podzemne zveri koje su postojale pre tvog rođenja i koje mogu da te raskinu u trenu, trošiš na podnošenje i shvatanje bližnjih celokupnu psihičku energiju da bi umoran uveče pao u krevet, i onda te oni začuđeno pitaju: pa zašto ne studiraš, imaš sve uslove, pa ti si bio vukovac? Zato ti ostaje noć i lutanje ali znaš da se kućne mòre samo trenutno otresaš, nemaš kud. Vraćaš se pokajnički u štrokavu štenaru s ludom gazdaricom i tri psa gde živiš kao podstanar dok se napolju zahuktavaju ratne devedesete.

Došao si pre koju godinu iz centra urbanog rodnog grada, iz trosobnog komfornog stana sa dva toaleta, u adaptiranu garažu s poljskim wc-om, na rubu Beograda, bez kupatila, i onda te stanodavka, seljanka, nadmoćno pita: A kada se vraćaš u svoje selo?

Jedino što ti je ostalo je da napraviš zapisnik o umrlom. To je tvoja prva i poslednja pobuna, smešna, na papiru. Pišeš jer nisi živ, ustvari počinješ da živiš kroz pisanje, ono je slamka na koju dišeš potopljen u močvaru zelene samomržnje, u okean besa i kiseline. Svako slovo je mehurić čistog zraka koji te povezuje s nečim slabašnim ali spasonosnim. Pitaš se da li je moguće da se sve svede na to, na nežnu fikciju, na interpretaciju jer nema objektivnog i bezinteresnog, na misao o životu, a ne na sâm život, da li je to dovoljno da ti dâ smisao, volju? I ne pišeš svaki dan, nekad mesecima ništa i kako to podneti? Navikao si već da plutaš ispod površine tzv. stvarnog, da te nema. Nebo je razlivena mrlja, iza rešetaka. Pišeš kada ti proključa um i sazri izraz, ohladi se magma strasti i zapitanosti. Pisanje je estetski zaključak, sumiranje, dobrim delom obavljeno u iracionalnom i intuitivnom.

Epilog

Na počecima pisanja proze, s obzirom da kada se osvrnem iza sebe na protekle decenije vidim samo prazninu, beznađe i pustoš, mislio sam da nemam mnogo šta da kažem drugima, nikakvih posebnih događaja, ljubavnih i romantičnih pustolovina, putovanja tu nije bilo, nikakve egzotike, bizarnosti, možda tek nekoliko upečatljivih likova i uglavnom sivilo nemoći i atmosfera neprijatnosti i besperspektivnosti u ponavljanju istog i monotonog, glupog i sirovog, a kome još trebaju takve priče, šta tu ima zanimljivo? Međutim, kada sam krenuo u opis proteklog ispod izrečenog stalno je izviralo novo i dublje, skidao sam velove sa podrazumevajuće realnosti koja je po pravilu opšteprihvaćena laž, počeo sam da mislim u jeziku, u rečenici i onda zapanjen shvatio da je moj život bio uzbudljiva avantura ali sve se to odigralo unutar mene.

Iz suve drenovine prošlog očajanja sa zadovoljstvom sam cedio sok interesantnih povesti jer sam imao dobro konstruisane mašine, aparate, centrifuge i vršalice. Njih sam izgradio čitajući klasike, oni su mi pokazali da je sve u postupku, uglu gledanja, u onom kako a za čije šta ne moram da brinem. Od najbeznačajnijeg može se napraviti kosmičko samo ako imate alat da prepoznate to u malom, u detalju, kompoziciji. Dobro pisanje je pre svega mišljenje inače sve ostaje na nivou fakata koji zatrpavaju čitaoca. Zato bogato iskustvo nije garant da ćete imati nešto novo i lepo da kažete drugima, pre je to fokusiranost, koncentracija i konstantno razmišljanje o najobičnijim stvarima, problematizacija očiglednog, filozofski stav prema životu. Tu se kriju putevi za prodor u novinu i kreativnost.

Zbog svega toga najbolje je završiti sa konvencionalnim životom u ranoj mladosti, onda se otvara nevidljivo, nepregledno polje duha i distance od banalnog, sve može postati predmetom umetničke obrade. Ne postoji dilema: život ili literatura, to ide zajedno. Sada vidim da sam prošao sve ključne tačke tipične za pesničku egzistenciju, inicijaciju, one kojima sam se oduševljavao čitajući tuđe biografije a misleći o svojoj kao o najdosadnijoj. Imali su i mnogi drugi te momente, izgaranja, samo oni nisu svojom mišlju učinili da sve propeva i zapleše, nisu imali potrebu za tim i to je u redu. Međutim, ja sam se toga držao kao da visim iznad ponora, život mi se sveo na ispisivanje i čitanje. Da li je to dobro ili loše nije bitno, to je poziv.

Pisanje nije od ovoga sveta, ono svet čini smislenijim, podnošljivijim i – veličanstvenim. Uvek kada sam pokušavao da živim isključivo po pravilima ovozemaljskim, da radim samo za novac, jurim karijeru, žene, bilo je to pogubno i smešno. Zato živim s obzirom na onaj svet. I onda je sve u redu, to je prava vizura.

Dragoljub Stanković

Stanković: Izveštaj s autopsije
Stanković: Zagrljaj
Stanković: Predivne zverčice
Stanković: Čemu poezija?
Stanković: Sarajevo on my mind
Stanković: Moj demon
Stanković: Čitalački počeci
Stanković: Svi za mnom!
Stanković: Žmurke
Stanković: Sećanje na seks
Stanković: Pisac na samrti
Stanković: Protoplazma
Stanković: Kasapin i ja
Stanković: Za nežnost
Stanković: Pismo večnosti
Stanković: Igre smrti i gladi
Stanković: Noćni cvet
Stanković: Manifest bideizma
Stanković: Apsorber gluposti!
Stanković: Sudbina smrti

Gudžević: Vojo Stanić
Rodić: Jutro
Stanković: Sudbina smrti