foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Prvi crno-beli dan u životu

Umetnost raspadanja

Boje su u nama

Davno, krajem osamdesetih, jednog vrelog leta u Nišu imao sam drugaricu Danijelu, a tako se zvala i devojka u koju sam tih dana bio beznadno zaljubljen, zbog čega sam ovu prvu doživljavao kao ironiju sudbine, parodiju, neprihvatljivu zamenu; bila je ona negativ voljene osobe, suprotnost po osobinama: komunikativna, otvorena, prijemčiva, često prisutna, neobavezna. Danijela mi je rekla da zna tačan datum kada je njen život izgubio boje. Pričala mi je i da je imala čir na leđima i kada je otišla kod lekara a on uzeo skalpel i zasekao ga, osetila je neviđeno zadovoljstvo, slast, oči su joj blistale dok je to govorila. Zadrhtao sam, izgubio se za tren kao da sam ugledao provaliju. Nije me privlačila na način kako bih ja želeo iako je bila i lepa i zgodna. Imala je nešto nepravilno u licu, nevidljivi nedostatak, asimetriju, nešto što me odbijalo, možda me njena blago izbačena donja vilica podsećala na lice moje bake, ali sam zato halapljivo gledao u njenu glatku, nežnu kožu i plivačko, atletsko telo. Nisam tada mogao da procenim da li me kuša, flertuje. Provodili smo dosta vremena filozofirajući o svemu, kao tipični adolescenti. Išli smo od jednog do drugog kafića, probijali se kroz gužvu Dušanove ulice prema parku Čair i ona mi se ispovedala da želi makar i veliku bol i nesreću samo ne prazan život. Bio sam istoga stava.

Nisam tačno znao o čemu mi priča, verovao sam pjesniku da boje su u nama. Postalo mi je jasno tek znatno kasnije kada sam doživeo svoj prvi crno-beli dan u životu. Moja zvijezda je pala, i taj dan, sumrak, sivilo potrajalo je godinama.

Roršahova mrlja lutanja

Krenuo sam autobusom za Beograd, iz tadašnjeg Svetozareva. Bio je septembar 1990. godine. Imao sam devetnaest godina. Išao sam da studiram filozofiju. Instinktivno sam osećao da zauvek ostavljam jedan svet iza sebe, svet sigurnosti, topline, rutine, i kako se preda mnom otvara bezdana praznina, ponor u koji moram ući kao u ledenu vodu jer vraćanje na staro nije moguće. Bivše je bilo potrošeno, mrtvo, odbačeno kao ljuštura. Nisam bio potpuno svestan onoga što mi se događa, slutio sam nekakvu privatnu apokalipsu, stomakom, živcima, umrlom dušom. Iznenada zapazio sam neku kob, neumoljivu; tačno iznad moje glave bio je crni oblak. Zabezeknut, paralisan, zaleđen, ostao sam bez reči. Hteo sam da se vratim, zaustavim ali to više nije bilo moguće, nije se imalo gde. Privlačila me je neodoljiva gravitacija daleke prestonice kao magnet, dah nepoznate zveri, opijajući oštri mirisi izduvnih gasova beogradskih ulica, jurio sam na sever da nestanem, rastočim se u njima što pre i sjedinim u ništavilu. Povremeno bi me obuzimala žalost za nečim čije ime nisam znao. To nešto me je nemilosrdno napuštalo kao da se kida i ostavljalo golog, slomljenog, očajnog. Implodirala je prošlost, urušavao sam se, na nečujan način, kao kada se gubi sve, voljena osoba, stan, porodica, svoje ja, a ničega nema što bilo bi zamena, uteha.

Nisam znao odakle to, čudio sam se kako ga ranije nisam predosetio, pre samo par sati, spremio se, predupredio ga. Posumnjao sam u svoje umne sposobnosti jer promaklo mi je najvažnije. Čime sam bio zavaran? Gde sam pogrešio? Kada tačno? Nemoguće da ovo dolazi spontano. Ovakav užas, preokret, izvrnuće sveta ne može doći tek tako. Još gore je što ne mogu da ga definišem, a tek je počelo da se razvija preda mnom i pokazaće mi još puno lica, nepodnošljivih, odurnih, neželjenih, slika i obrazina. I ja ću morati da idem do njegovog kraja, bez odvraćanja pogleda, dok mi se utroba prevrće, duša nemo vrišti, a svi alarmi za opasnost zvone, zaglušujuće, i da posle večnosti, zaborava, nekako izađem na čisto i suvo, osunčano, mada to tada nisam verovao da ću ikada doživeti, samo sam znao da moram napred, direktno u mrak, dok raspinjem se, razdirem iznutra, pun strave i teskobe koje nisam umeo, niti smeo da iskažem pred drugima jer bih se odmah raspao.

Gledao sam kako autobus izlazi na autoput, pored naplatne rampe, sve bilo je obično i zato jezivo. Nebo se nežno plavilo kroz zadnji prozor vozila iznad rodnog grada, oblaci lebdeli, leto skončavalo, čekao me je zadimljeni, bučni megalopolis razjapljenih čeljusti, bez mnogo razumevanja za povlašćene trenutke provincijske dokolice i nežnosti. Bilo je kao u hororima u kojima se iza idiličnih, svakodnevnih slika sluti ono ispod, zlo koje samo što nije briznulo i prekrilo svet poput mastila, krvi, nacrtalo Roršahovu mrlju predstojećeg lutanja i ludila. Iza sebe čuo sam Erinije a ispred video noć. Bilo je tim mučnije jer niko od bližnjih, ukućana, drugova, nije mi dao znak, signal da nešto može da mi se desi, upozorio me. Svi su se ponašali kao da je sve samo logičan nastavak postojećeg, po automatizmu. Da učim, završim faks, zaposlim se, zaradim novac, i sve će biti u redu. Nešto me je, međutim, čekalo tik iza brda, Bagrdanskog tesnaca, nakežena prilika bacala je senku iz budućnosti.

Moć brzog raspadanja

Sada, posle tridesetak godina, jasno mi je zašto sam se tako osećao i zašto sam uopšte došao u takvu situaciju. Nisam imao nešto što bih mogao suprotstaviti izmenjenim okolnostima, očekivanjima drugih – svoju volju. Najčešća slika mog detinjstva je neprekidno nutkanje hranom, u obilju, hedonizmu SFRJ socijalizma. Na hraniočevo navaljivanje mogao sam da odgovaram sa „da“ ili sa „ne“, ali i to „da“ i „ne“ nisu bili moji jer mene i nije bilo kao nekog posebnog, nekog koji je nešto smeo da želi. Jeo sam roditeljskim očima i ustima, kao da su oni jeli kroz mene, bio sam produžetak njihovih tela i ambicija. Kao što jedna poslovica iz mog kraja, doduše nikada u kući izgovorena, glasi: „Ima da me slušaš dok jedeš lebac s moji zubi.“

Prezaštićeno dete nema slobodu da pogreši, nema izbor kako bi shvatilo, osetilo na svojoj koži, kako funkcioniše realnost, koja nije savršena projekcija roditelja. Kako onda doneti važne životne odluke kada nikada nisi ni o čemu bitnom odlučivao? Trebalo je da dođem do sopstvenih želja kao u „Stalkeru“ Tarkovskog, a to je bilo kao da sam krenuo u potragu za nečim zakopanim u srcu zemlje, za čije pronalaženje će biti potrebne godine, decenije mukotrpnog rada, odricanja, probijanja kroz blato i mračne i vlažne pećine i tunele. I pri čemu ću biti ometan, i to najviše od najbližih. I neću moći ni da objasnim šta u stvari radim. Čak ni sebi. Ali znam da moram to da radim. Da jedino to ima smisla. Pronalaziću zmije i kosture po grobnicama, čudovišta, i ići dalje, u pravcu straha. Bez patetike. Naučno i racionalno. Razum je ono što ostane kada ti oduzmu sve, i slutnja.

Najveća prednost moje mladosti bila je moć brzog raspadanja. Ako umeš ubrzano da se dezintegrišeš, svesno, mučno, pojačavajući koliko god možeš tok samodestrukcije, disoluciju bića, sistema mišljenja, želja, okoštalih struktura ličnosti, u prednosti si u odnosu na one koji pokušavaju da sačuvaju nešto, što misle da im pripada, šta god to bilo, imaginarno ili predmetno, ne videći da gube i to što imaju, da postaju sklerotični. Ti hrliš u promenu, cepajuće bolno ali jedino moguće, prateći život koji je groznica, bolest, smrt koja sebe voli i proždire.

Opraštaš se od nekadašnjeg sebe, od „starog čoveka“, delovi tebe, već strani, otpadaju, rastačeš se, tuguješ za njima ali ideš u suprotnom smeru, u crnilo, besnilo, mahnitost, jer nečeg mora biti iza, ne pristaješ na glupi i tupi kavez konvencija koji nazivaju životom, pitaš se gde je granica odricanja, patnje, ekstaze, negacije, posrnuća; mami te kao magija, privlači, slatka sila lične propasti, veruješ bez nade da te neka vrata negde čekaju na tom putu, neko lice, i znaš da ne smeš da se zaustaviš; u stvari, da i ne možeš jer inercija je jaka, to već dugo traje, zahuktalo se, nema povratka, zaboravio si i kada si krenuo i zašto, i ko si bio kada si krenuo, i pre toga, nema trenutka odluke, on kao da se zbio u snu, sve je prevazilaženje i strašna i divna igra, do izbezumljenja i pustoši, ili spasa.

Nemaš šta da izgubiš, nikada ništa i nije bilo stvarno tvoje. Udarce ne uzimaš lično. Budiš se preformulisan. Dodaješ još granja na sopstvenu lomaču, smeješ se bolu, koristiš tuđu energiju, zlo počinje da peva, rasprskava se, kao tvoja glava.

Nema tela, duha, duše, ničega; to je svakodnevna mantra.

Tada sam bio mlad. Od dvadesete do tridesete. Nemam drugu mladost. Neću je imati nikada. Znam, mnogima su mladost, životi uništeni, ostali su u masovnim grobnicama, napuštenim kućama; perverzno, temeljno, svirepo, beskrajno dugo, neljudski mučeni, kasapljeni, klani, silovani, živi spaljivani; hiljade su izgubile svoje najbliže, milioni su zauvek zaustavljeni u životu kako su ga zamišljali, sanjali, znam; znam i to da je moja patnja skoro estetska u odnosu na nepojamnu prazninu i bol žrtava s kojima one moraju da žive danas i do kraja, neuporedive su to veličine, minus beskonačno njihovo i razmaženo ograničeno moje, ali opet, nemam čime da merim, nemam ništa osim tog bivšeg jada, nemogućeg, raskinutog života. Te dve muke imaju vezu, ja to onda nisam znao, ta spoljašnja smrt sejana u moje ime i unutrašnja koju sam prizivao za sebe. Zajedničko bila je neostvarivost, paraliza bilo kakvog normalnog pokreta.

Dragoljub Stanković


Žujo: Pismo Ziji
Latifić: Melem na rani