Kaša univerzuma
Najbolje se piše kada se nema šta reći nego se piše zbog pisanja, jezik hoće sebe da vidi, da se poigra sobom, bez obaveze i cilja, da zažubori, dâ glasa od sebe, i opet da, da i da, „reći ću da“ kao Moli Blum, veliko Da Ničeovo, poredaću šarene slike bez smisla, kad već život i nema određeno značenje do ono koje mu mi trenutno damo, bezobzirnim, despotskim jezičkim nagonom, kao što matematičke formule čine svet za sebe jezik uređuje odnose među stvarima po svom nadahnuću i meri, tako da onaj ko uhvati ritam i unutarnju logiku govora, postaje prorok i mâg – svet se ne opisuje, on se stvara, kako je i kazano „u početku bješe riječ…“
Interpretacija proživljenog ovisi o raspoloženju i situaciji, slažu se rečenice iz korena malog mozga, sećanja, automatski, nadrealistički, izviru muze i veštice, otvara se horizont lobanje, modar i nedogledan, za ples i zanos eumenida koje prestaše da budu erinije, majka nije mrtva otac nije utvara, slepilo je zacelilo, čudo se desilo kada ga niko nije očekivao, svi su digli ruke od potrage za srcem a ono se čarobno pojavilo i ostavilo prisutne bez daha, hipnotišući masu.
Jer šta je iza reči: magla, nebo, isparenja, jezera, vrhovi planina beli u ledu, nepregledne šume, crne kućice u dnu kotlina, ljudi kao mravi u poljima, žene što u bolovima porađaju se po štalama, sin božji u slami, so na jeziku, obzor u oku, osmeh u uglu, kupina u ustima, krckava, vera u bolje, srce krvavo što zaklanja vidik, kao da će pući od siline, bolesti se prikradaju i rastu godinama, sve dok nije kasno, umrli preci, nerođena deca, odžačari, ulične radnice, prljave mesare, mleko i džem na hleb, plava uniforma, kreda, sricanje slova, logoped, vrskanje, tablica množenja što se uči u fotelji, pet puta pet dvadeset pet, budućnost koja dolazi izdaleka, nemoguća kao smrt, starmalo dete i krhka starost.
Šta još: baka pravi oblande s mlekom i kokosom, deda brija čekinjastu sedu bradu u trpezariji za stolom, makazicama potkresuje dlake u nosu i ušima, pogrešan mesec ali tačan datum, igre u dvorištu, ispod voćki, šeftelije, šljive, jabuke, breskve, mirisne maljave dunje u belom paperju, kokoške unezverenog pogleda, nervozne, ograđene žicom od okaca, topla jaja, vonj izmeta pilećeg, levo pored poljski WC, a ispred leje krastavaca i paprika, zalivene, mlađahna komšinica u susednoj avliji, dimije i fildžani, turski sed u kući preko puta, slatka tišina, minderluk i puno jastuka, mekota puti i bliskost žuđena, sestrinska, porodična slavlja, prejedanje, bezbrojni kolači i torte, alkohol, znoj, TV program, urlanje, utakmice.
Onda pitanja: nikada neću odrasti, šta je to seks, rupa koja me guta, nema me, mali sam kao zrnce, mekan, ranjiv, kako ću u svet, nemam nikakvu zaštitu ni želju, svi su jači, pa snovi, usta puna dlaka, odvratnost, povraćanje, injekcije, sterilni prazni hodnici, mučionice dizajnirane za užas, metalni instrumenti za bol mesa, drhtavog, na srebrnom kasapskom poslužavniku, kožna torba doktora što krije pakao, sestre utegnute u hulahopke, klompe, sandale, kartoni s brojevima, špricevi, staklene teglice, „kaži a!“, krkljanje, kašalj, dr Toplica: „Prežive li? Nije mu ništa, što ste doveli ovo dete?“, nagni se, spusti pantalone, laka ruka, bol pri sedenju, puž isteran iz kućice.
Ili sa samo dva velika prsta na ruci, mali Deja, tako rođen, Raletov brat, nema pitanja, sve je život, prihvata se, formiraju se prostori, mozak od plastelina, neprikosnoveni autoriteti, vožnja kolima, sve je u očevim rukama, izleti na Lugomir, u Ravanicu, sunce koje prži, plikovi od opekotina na ramenima u Čanju, i uvek ponovo smrdljive čarape komšije što je navratio popodne, nenajavljen, slatko od rendanih dunja i voda, za to vreme kuglice žive iz toplomera u fioci što se na dodir dupliraju, onda nevine oči pasa, uvek u potrazi za nečim, tužne, očekujuće, konji na ulici melanholični kao bića s druge planete, iz mitologije, ribice neme u nirvani akvarijuma, umiru bez glasa na suvom, udavljene vazduhom.
Ima još: mravi ginu od udaraca nategnutog lastiša izvučenog iz gaća na Kosovom polju betona, grče se jadni, nosi ih poplava, neki preživljavaju, ne pitaju se o krivici i gnevu bogova, mog starijeg druga Pede i mene dok sedimo na ivičnjaku i ubijamo one koji pređu zamišljenu liniju, pomirljivost i mudrost insekata u samrtnom hropcu, hoću li zato u pakao pitam se danas, s tim u vezi, izraz „seko je vene da ne ide u vojsku“, zašto je Pedin brat Pera, bokser, jak kao bik slab za armiju, u tom duhu Konovalov u diskoteci „Rupa“ u Jagodini u sukobu s mojim bratom, sudarili se u gužvi, „Šarena kafana“, Đura Jakšić na zidu, tu dolazimo do šesnaeste godinice koja peva:
Šareni budoari
i miris pepela
lelujaju sad u meni.
I noć i ti i sve slike
slivaju se u praznu misao
ispunjavaju je
i čine osećanjem.
Nose me u mutne hodnike
u gustinu.
Neko mi usmerava pogled
napred samo napred
opijam se mekotom zidova
i jurim u miris mesa jela
toplog od vrelih sokova
Gubim se u njima…
Napisano na salveti u društvu, 1987. Da, i ta uporna žudnja u mladosti, tj. rađanje lirskog subjekta; opet noć, negacija nametnute banalnosti:
Kako ova noć pada na mene!
Obrušava se po prstima
koži
odronjava me, rastače.
I sve je upilo miris duše moje
i lišće drveća raskvašeno kišom
i ulice i ljudi što prolaze
treperi slika kao da će se
raspući u trenu.
Vesna Simić zgodna devojčica iz odeljenja, prijazna, nedohvatna, sa sela, devedesetih postaje pevaljka, a ja sam poverovao u sve sentiše koje sam slušao, kao da su pisani baš za mene, bio sam poput onih eksperimentalnih miševa koji žive duže ako bar mogu da vide mišice u drugom kavezu, hrane se imaginacijom i to postaje njihov život jedini, umetnici u gladovanju, još uvek sam u tom kavezu tela i sredine ali pevam jer me više ništa ne brine, obraćam se sebi nekadašnjem, kažem mu da je bio u pravu, a mislio je da je zauvek izgubljen, bio je toliko fasciniran i fokusiran na jasan ali bezimen cilj da je osećao kao i da nema volje, nego da ga melje žrvanj, u kovačnici svesti, taj dečak, mladić, kada bih ga sreo rekao bih mu da su se ostvarili planovi potpisani patnjom, višestruko i zapanjujuće, i da mu je, naprotiv, volja bila beskrajna, a on užasno napet kao luk sa strelom koja gađa u Sve, zato ga pozdravljam iz jave, san je prošao, bio je mučan i lep, veličanstven, a može se živeti i od ostataka večnosti, u drugom snoviđenju, onom koje je odjek i puls prošlog i ne prolazi dok ima ljubavi i daha, kosmičke plazme koja cirkuliše, mic po mic, tinja kao vreli trag davnog požara, velikog praska, razgoreva se u dodiru s ljudima, crvena, usijana, smeši se i govori…