foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Ranjivost i ranjavanje

Sve su nas slagali

Dženatu Drekoviću

Sve su nas pogrešno učili. Sve lagali. Ceo život čovek ne može posle da se otrese te bolesti koja ga je zatrovala i muči ga svako malo na dnevnoj bazi. Jedna reč objašnjava sve: strah. Tako pleme sebe reprodukuje. Čuva od promene. Kroz vekove. Nezavisno od tehnološkog i naučnog napretka, kulture. U njegovom srcu je strepnja od neizvesnosti. Kad i gde je to naštimovano, ne znam. Znam samo da mehanizam perfektno funkcioniše i gospodari totalno nad ljudima, nad onim što bi se zvalo duša.

Prvi instruktori i induktori iskonske zaplašenosti su roditelji. Oni nam ugrađuju nepoverenje prema drugima i svetu u celini, uče nas da su te dve stvari neprijateljski raspoložene prema nama, da im je jedini san da nam naškode, oštete nas i, čak, unište.

Prihvatljiv je samo onaj koga oni odaberu i to uvek ide preko rodbinskih, komšijskih, interesnih, profesionalnih veza, nikako zbog samog čoveka, nezavisno šta je on nama, u kakvoj relaciji i kakvu bi korist ili štetu mogli imati u odnosu s njim. Međutim, bez poverenja društvo nije moguće, ono je raspolućeno, unezvereno, kao današnja Rusija gde i inače postoji tradicija prijavljivanja bližnjeg, upropašćavanja tuđeg života i dodvoravanja vlastima. Što se tiče Srba, nemačka nacistička komanda morala je da obustavi primanje dojava u okupiranom Beogradu, toliko ih je mnogo bilo.

U glavi homo balkanikusa je i to da je i država takođe nešto što treba prevariti, nešto što remeti podrazumevajuća, prećutna pravila, prirodni plemenski haos u kome smo se rodili i koji je naše konstantno stanje. Druga je stvar što su i naše posleratne države u najvećoj meri napravljene po istom principu familijarnosti, zaveta ćutanja i koza nostre. I one se ponašaju kao strana tela u odnosu na ono što bi trebalo da budu, a to podrazumeva transparentan i sasvim nemističan, relaksiran i minimalizovan, neopterećujući servis građana koji olakšava život i tretira sve ravnopravno s time da obraća posebnu pažnju na one kojima je pomoć najpotrebnija.

U toj igri i nadigravanju svi su na gubitku, čak i bogati jer se društvo u kome žive neprekidno raspada, ne želi da se racionalizuje i oformi, i onda nikakav novac ne može doneti sigurnosti i bezbrižnost, stabilnu životnu perspektivu koja je uslov za stvarnu ispunjenost i zadovoljstvo, komunikaciju i otkrivanje veličanstva i raskoši postojanja. Rat i krize stalna su opcija i jedino o čemu nam elite i pričaju; svi se bore samo da prežive i ne propadnu u kriminalizovanom okruženju i poslovima. O siromašnima da i ne govorimo, oni se peku na laganoj vatri nemani koja ih jede, u surovim okolnostima u kojima pokušavaju da opstanu. Sve je napisano i stvoreno za bogate, i zakoni i izuzeci od njih.

Uslov da ljudski odnosi mogu da postanu sofisticirani, prefinjeni, da se čovek kao jedinka razvija, menja i napreduje, do starosti, da ima šansu da u mirnodopskoj građanskoj sredini, okruženju bezbrižnosti, nekoga slučajno upozna, stranca koji će mu postati možda i prijatelj, bez opterećenja ko od čega živi, koje je nacionalnosti i orijentacije, i ko plaća piće, i dalje da bi imao slobodno vreme i šansu da proširi vidike tako što će zaroniti, bezinteresno ali emotivno i radoznalo u drugog ma ko to bio, za sve to potrebna je dobra infrastruktura i zakonska regulativa koju niko ne može da izbegne; jedan kodifikovan, civilizacijski društveni milje u kome bi bilo divno i moguće razvijati, širiti svoju ličnost, kreativnost, delikatnost pa i ranjivost. Znači ne biti u konstantnom paničnom stanju, a da se pritom ustvari ništa i ne dešava, nego nas samo plaše i šire mržnju što ciljano čoveka drži u grču i očajanju, zaslepljenog nerealnim opasnostima i podložnog manipulaciji.

Naše nacionalističke elite ceo su taj posao savršeno odradile u devedesetim i nastavile da utemeljuju i cementiraju do danas. U takvoj nametnutoj i lažnoj medijskoj paranoji ne možemo obogaćivati sposobnosti koje prevazilaze puko egzistiranje, ždranje i pranje. Zveri, čudovišta, zločinci, banalni idioti koji vladaju nad nama sve su to što jesu jer za njih postoji samo svet brutalnosti i materijalnog, moći i prisile, dok im pravi život čija je glavna karakteristika nemoć pred neshvatljivim, izmiče i ne interesuje ih. Ostavimo ih njihovoj nadobudnoj gluposti i praznini, nek se možda suoče jednom sa svojim ništavilom iako tada obično bude kasno; problem je u tome što oni to poništenje, ignoranciju ljudskosti šire na celo društvo, to postaje obrazac i uzor.

Kada gledam zapetljane krimiće koji dolaze sa Zapada vidim da i lopovi, i ubice, i detektivi, i advokati rade i ponašaju se s obzirom na izuzetno kompleksna propise koji su uspostavljeni odavno tako da tačno znaju šte ih čeka ako naprave neki potez u okviru i van zakona. U građanskim, demokratskim društvima ljudi su opušteniji baš zbog bezličnosti i funkcionalnosti sistema. Postoji mogućnost da upoznate nekog ko će vam promeniti život. Zato mi se nekad čini da kod nas na Balkanu nisu moguće ljubavne priče u kojima ima ležernosti i neobaveznosti.

Ovde ništa nije po meri čoveka, ne ceni se ljudski život, detalj, trenutak, nagoveštaj, slutnja, simpatija, sve ono što jeste čar života, nema se luksuznog viška vremena ni prostora za to, nego je važno samo nacionalno osećanje krda i trenutni psihopatski vođa sa svojim tajkunima, vlada zakon jačeg i grubljeg. Atmosfera, ambijent za lepe događaje uništeni su, toga se možemo setiti mi koji smo živeli pre ratova. Kako u ekstremnom okruženju da se desi slobodan susret dve neponovljive osobe i da one polako grade svoj odnos, uz sve moguće prepreke i greške, predrasude?

Kao, na primer, emotivno približavanje Veronike i lutkara Aleksandra u „Veronikinom dvostrukom životu“, filmu presuptilnog Kšištofa Kješlovskog u kome reditelj pokušava da dočara ono nematerijalno u življenju a što svako od nas ponekad oseti. Ako se kojim čudom i desi lično prepoznavanje i fascinacija između dvoje ljudi, okolo je uvek nasilna gomila, u medijima, u zvaničnoj ideologiji, i to sve guši osećanje slobode i sreće. Jer kako biti sretan u nesretom i bolesnom društvu, čak i ako imate odgovarajućeg partnera i bez finansijskih ste problema? U poređenju s današnjim balkanskim državama u socijalističkoj Jugoslaviji bilo je moguće živeti čovečanski, postojali su načini ophođenja, kakvi-takvi, s manama ali koji su čuvali od survavanja u moralni ponor i bestijalnost.

I da završimo sa onim s početka: strah od Boga a ne od sveta, početak je mudrosti, kaže Biblija. Za ateiste Bog bi tu mogao biti savest, ono što je vrhovno, praktično van sveta, i što povezuje sve što postoji, drži ga na okupu, formatira. Treba se, dakle, plašiti kršenja univerzalnih pravila, onih koje čuvaju naš ljudski lik i obraz i time i lepotu i vrednost života, a ne crvenog slova, obrednih rutina i mišljenja drugih. Tek tako moguće je da pobedimo palančanina u sebi i da drugima damo podstreh i veru da je to ostvarivo i na nivou društva.

Dragoljub Stanković