foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Naklapanje o običnom

Čuđenje u svetu

Ja mogu da jedem. Tada žvaćem. Mogu da sedim ili stojim za to vreme. Izbegavam da ležim tada. Takođe, mogu da hodam. Pružam nogu pred nogu u uvežbanoj kretnji, ne sećam se kada sam je naučio, krećem se kroz vazduh, prostor, sobe ili ulice. Napolju koračam brže jer nema prepreka. Kad smo već kod vazduha treba reći i da dišem ali nisam toga svestan stalno i to ide automatski. To nisam naučio, dato mi je, fabričkim podešavanjima.

Sledeće jednako fascinantno je to što mogu da gledam. Vidim stvari bliže i dalje. Postojimo u istom svetu, one i ja. Drugi ljudi, životinje, posebno poznati psi iz kraja, svi su notirani mojim pogledom i imaju mesto i u mislima, sećanju. Znam da postoji svet, različiti gradovi, predeli, narodi, beskraj kosmosa, rojevi zvezda u praznini i pustoši, učili su me tome u školi i u društvu, sve sam to usvojio iako većinu nisam video, niti ću.

Misao je zanimljiva stvar, to je ovo što pišem, fiksirano u jeziku, dogovorenim znakovima, slovima, rečima koje formiraju iskaze. Kako misliš tako i pišeš, na primer, konfuzno, nelogično ili dubinski promišljeno, brbljajući, hipervigilno. Reči ne znam odakle mi, one su skoro kao disanje bliske, krvotok, nevidljiva skrama bačena preko stvari, progovorio sam imitirajući druge ali je unutrašnji kaleidoskop slika koja je odraz onoga što imam na pameti i osećam, nemušti sinestezijski svet, nešto još primarnije, izvire iz tkiva i mraka, kao iz ničega, ex nihilo, biblijski. Neki pametnjakovići bi rekli da to nije tačno nego da je sve u jeziku.

Tu su i snovi koje ne znam kako da definišem, scene i slike u kojima učestvujem dok spavam, čine se stvarne i ostavljaju ukus i atmosferu kao trag, zadržavaju se u duhu po ceo dan kao proročanstva. Ah, da, i to spavanje je začuđujuća pojava, sav se oduzmem, budem bespomoćan i ležim satima bez svesti. Kažu da je to mala smrt. Ne bih rekao. Mada, jedan dan je kao život. Ko garantuje da ću se probuditi kao ja? I da ću se uopšte probuditi?

Mnogo je nepoznanica i nepoznanika.

Ili, na primer, vidim sunce, mada ne smem da gledam direktno u njega, ono je kao Bog, zaslepi i oslepi, istinom, kao Edipa, kušača i pogađača ljudskosti.

Samosvest je čudo, ne može se objasniti. Kažu da je svemir došao do svesti kroz čoveka. Preterano zvuči. Svest je ova praznina, vidno polje, prostor uobrazilje u koji ulaze stvari, pojmovi, gole žene, avganistanski hrtovi, leva cipela Dimitrija Tucovića, sve što postoji i ne postoji, što se može zamisliti, jer ona je negativitet. Ali ona ne može da zamisli sebe da ne postoji. Ne važi marksistička negacija negacije. Shodno tome možda je to dokaz večnoga života? Hrišćani, avramske religije bile su u pravu a mi smo im se smejali, kao grčki bogovi čoveku. Verovali smo da su humor i ironija, kao pojačane manifestacije samosvesti, najbolji protivotrov za laž, obmanu i glupost.

Ali vratimo se običnom. Mada „običnog“ i nema. Kada popijem čašu vode to je već kosmički događaj. Čist zen. Kao što je taoistički pesnik Ga Ši Ći (Ga Xi Qi, 8. vek) pisao: „Pijem vodu / čudim se tome / što postaje / moja providnost.“ U očima deteta, ludaka i umetnika svet je prepun demona i bogova.

Pomenusmo gole žene ali one se tek ne mogu objasniti. Oruđe evolucije, biologije, ili lepote i metafizike? Oba zajedno? Istina je tajna a ključ za nju je lepota? Uzgred budi rečeno, kada vidim sliku gomile potpuno nagih manekenki, isprepletanih udova, Victoria's Secret reklamu, meni se priviđa konc logor a ne raj.

A zašto bi divne čovječice i čovjek uopšte bili instrument bilo čega? Zašto bi sve moralo da ima svrhu? Možemo li se odvojiti od kauzalnog načina razmišljanja a da se ne prepadnemo, ne porušimo civilizaciju? Da li je to korak ka tzv. nirvani? Sve zagonetka do zagonetke gde god da pogledaš. Paradoks je i da kada su gospođice potpuno gole, na čistoj pozadini, one prestaju biti erotične jer je erotika u kontekstu, kulturi, odeći, detalju, pokretu, pozi, u nečemu što nije tzv. nagon i udar krvi, nego imaginacija, fantazija. Ono što se ne vidi, što se zamišlja.

I seksualni čin je po sebi glup i smešan, a seks je sve ono što ga prati, daje mu štof, ne on sam. To su reči koje šapućem na uho partnerki. Zato u pornografiji nema seksa i zbog toga je striptiz uzbudljiv samo dok traje, dok se nije sve ogolilo, a onda se udara u zid. Bolje je da nikada ne svrši.

Kad smo već na tom terenu dodajmo i filmove, snove na javi, pokretne slike, gledaš u pokojne kao da su živi i u žive oko sebe kao da su mrtvi, život imitira film jer je film stvarniji, holivudske dive zamenile su boginje Panteona, Kalipse, Nausakije, čovek se kroz vekove ne menja, samo scenografija, mi osećamo isto ono što su osećali arhajski ljudi, mitovi nikada ne prolaze, deca ih obnavljaju, glupi ratovi, gomile mrtvih, strasne romanse, sve je nejasno zašto se dešava uvek ponovo hiljadama godina, uh, baš se zadihah, šta da vam kažem, nema kraja iznenađenjima svakodnevnim… kah, kah, odoh da popijem čašu vode.

Dragoljub Stanković