foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Srpska pesnička scena devedesetih

I da nastavimo gde smo stali u prošloj kolumni. Onda su došle divne i barokne devedesete. Teren je bio spreman da procveta hiljadu haubica. Pošto je objavljena smrt autora sledila je masovna smrt čitalaca. Sve je bilo u znaku transa, čitavo društvo se treslo od detonacija koje zvanično nisu priznate ili su uzimane kao nužna odbrana od golorukih građana, nejači drugih nacionalnosti izvan Srbije. Trebalo je shodno masnoj laži o ugroženosti Srba pisati pesme i prozu koje bi je kanonizovale ili bar sakrile u kuću Bahove muzike a ne zviždanja projektila. Upregli su se profesori beogradskog (T. Brajović) i novosadskog (B. S. Pantović) univerziteta na državnom zadatku stvaranja nove generacije pesnika, za novu ratnu elitu, koja bi opevala prihvatljivu, samodovoljnu, samozaljubljenu, samosažaljivu i simuliranu sliku nevremena u kome smo živeli. Ali avaj, ne možete našminkati krvavi leš ili ubicu da izgledaju privlačno.

I tako urbi et orbi rodiše se transsimbolisti, dobiše akademsku antologijicu (Reči i senke, 1997), blagoslov i amin, i više nije bilo nedoumica ko je najpoeta devedesetih.

Najglasniji i najplodniji D. J. Danilov bio je špic i napadač nove poetike srpskog pesništva. Objavio je kapitalnu trilogiju „Kuća Bahove muzike“ (1998) i u njoj, ako neko možda i malkice posumnja u bogonadahnutost autora ili mu se učini da se radi o nesvarljivoj i urnebesnoj papazjaniji pa počne da se smeje nekontrolisano na glumatanje pesnika, pozu i zašećerenu patetiku vidljivu iz aviona, umetnuo je autor na kraju tog monumentalnog dela vrišteće kičerice, ugaonog kamena rajskih dvora srpske poezije devedesetih, i recenzije najvećih pjesnika i kritičara, od Miodraga Pavlovića preko Ivana V. Lalića, Petra Džadžića i nezaobilaznog prof. Mihajla Pantića do viđenije boranije. O navedenoj bibliografiji da i ne govorimo. Shvatimo samo, i pre nego što smo zaronili u stihotvorenije, da je već ispisana biblioteka o knjizi koju držimo u rukama, emitovane TV emisije, a autor prevođen na bar trinaest jezika. Najkraće, bio je to udruženi književno-zločinački poduhvat.

I nije tu krivica do stihoklepca, nego do elite jednog društva koja je u jezivim vremenima, kao u amneziji ili bunilu i kao da niko nikada ovde nije pisao kvalitetno, stala iza sledećih redova: Device koje napuste svet kao device, u drugim životima su, dabome, ponovo device, ali u anđeoskom ruhu. One su iznad seksa, iznad orgazma, jer su, jednostavno, zatvorene u Nevinosti, kao kestenje u svojim ježastim, zlatnozelenim oklopima. (Device II) Ili Krotki su narcisi dok srebro se sopranistkinja/ tako muzikalno sliva u meni. Ili Verujem u astronomsku fatalnost mog/ tekstualnog znoja, u vosak što se tužno/ sliva niz sveću, u zalutale tramvaje/ pod bagremima, u vrtu. Hoćete još? Meni je zabavno.

U atmosferi rata i inflacije, sumraka svih vrednosti, obezvređenja života, mržnje i nacionalističke histerije čitali smo i proslavljali i ovakve stihove: … oblaci/ melanholičnih kecelja poboljevaju u tihim/ devičanskim sobama ili Sedefne device/  britke inačice, udišu vazduh naježen od/ borovih iglica, činodejstvuju u moju čismenost./ Blagodarim realnim devicama. Iz partera/ balerina, nek zoblju me svojim devičanstvom,/ mjahko, kao što prsti klize preko baršuna/ čarapa koje se osipaju, a s bele butine/ dve tri zelene žabice popadaju u gustu mirisnu travu. Te runaste stjuardese… ili moj favorit Jutro, boje jastogovog sanjarenja. I tako dalje, gde god se otvori knjiga sve sam biser i krik. Poranila kriza srednjih godina? Sladunjavo, infantilno? Ne, samo očajno loše.

Ostali tzv. transsimbolisti iz antologije (Nenad Šaponja, Saša Jelenković, Saša Radojčić i Vojislav Karanović) bili su bledi u odnosu na Danilova koji je uspeo da transportuje, prenese simbole, videli smo kakve, samo da se ne bi čulo kako se neki živi ljudi tranportuju u logore i pod zemlju novcem iz istog budžeta.

Pored raskošnog Danilova činilo se da je ostala četvorka služila samo da popuni prostor, napravi grupu, jer bili su nesigurni, škrti, vapijuće nemoćni, plošni. Najmanje loš među njima bio je V. Karanović ali on kao da nikada nije uspeo da stigne tamo gde se uputio, u poentiranu poeziju što bi značilo da kao pesnik ima nešto novo da nam kaže, kod njega poetično, naučeno iz knjiga, uvek ponovo proba da nastane, i bude mrtvorođeno, autor anksiozno ostane na pola puta, u začetku, nameri, slabost koju propoveda nalazimo i u njegovom postupku, maniru nabrajanja i ne dovršavanja, dok u svakoj pesmi treba nešto da se desi, neki obrt, kao i u nepoverenju u jezik, u svet u koji se i nije zakoračilo, lošim, nezgrapnim metaforama, tako da ostaje samo želja, volja da se piše ali to nije dovoljno. I upravo zato on je u Soraba ovenčan najvećim nagradama, jedan je od onih kojima se posvećuju kritički zbornici radova, prave okrugli stolovi o delu i praktično se već za života proglašavaju klasicima, što sve deluje provincijalno tragikomično.

U skoro svim oblastima srpskog društva, politici, kulturi, filozofiji, teoriji, sportu, sve je gluma i lažno predstavljanje o trošku naroda, kriminalna uzurpacija državnih resursa i institucija.

Dalje, sva petorica su helderlinski melanholični, da, to je bila ključna reč: melanholija, ali ona nije bila uzrokovana odvijajućom Apokalipsom i žalošću za bližnjima i daljnjima koji stradaju sada i ovde pred našim očima, nego nekakvim apstraktnim metafizičkim svetskim bolom, zakasnelim dvesta godina, bezličnim i neuverljivim. Pisali su suvo, racionalno, iz glave, papirnato, sa odavno umrlom postmodernom metasvešću koja je ubijala svaku poetičnost, kao da su smišljali nepovezane rečenice a ne stihove, na zadatu veleumnu temu, poput činovnika poništenja sveta a koji i jeste nestajao tih godina; u nedostatku talenta s knedlom u grlu, cedili su suvu drenovinu inspiracije, imitirali klasike, prazni i uzvišeni kao šupalj zub u kome duva strašna promaja. Morali su opravdati poverenje profesora, no, ništa zato, važno je bilo da je bar jedan jak i da ih ima nekoliko, zarad legitimacije nove poezije. Kao i obično u čaršiji se vapilo za ukletim pesnicima, za zaumljem i nadumljem koje peva kao deset hiljada evra dok su se rušili gradovi i bagerima kopale grobnice u ratu koji se nije zvanično vodio.

Antologičar Brajović u uvodu kao programske navodi rečenice D. J. Danilova, koje savršeno rezoniraju s tekućom nacionalističkom paranojom i izlaskom iz civilizacije: “Nije li sada pravo vreme za obnovu mističnog iskustva poezije, te one drevne rasprave o univerzalijama?(…) U “mračnom dobu”; u kome je čovek determinisan stihijskim silama, odsečen od vere i metafizičkih korena, može nas spasiti tek jedan superioran i vizionarski poetski konzervativizam… koji će, nasuprot anahroničnom nihilizmu, cinizmu i retrogradnom eksperimentalizmu tzv. kvaziradikalnih, trulotvornih jezičkih poetika, moći iznova da pronađe ono poetsko znanje pre znanja i da zasija u punoj svetlosti Pralika.”

Na televizijama tih godina gledali smo proročice i proroke, bele magove, Milića od Mačve koji prizivao povratak i obnovu arhajskog doba u Srba od pre ameba i onda su se transsimbolisti nadovezali s novom mistikom, novom naivnošću, novom patetičnošću, govorom odsutnosti, svetlošću Pralika, pronađenom verom u esenciju pesničkog iskustva, mitova, itd i tsl, nisam mogao da verujem da su ozbiljni.

Nije se smeo dozvoliti otvoren prostor u koji bi možda upali neki istinski pesnici savremenici zle epohe poput Ibrahima Hadžića, Miodraga Stanisavljevića, Predraga Čudića, svaki od njih bio je persona non grata, retko se čulo o njima, mediji su bili preplavljeni profesorskim pulenima.

Bilo je svega u tim pesmama samo ne onoga što smo neposredno gledali svaki dan, opšte propasti. To su bile „tihe knjige o beskraju“ gospodina Kogita iz našeg sokaka, a omiljena reč kritike bila je i da je pesnik stišan. Univerzalni vojnik srpske književne scene, sve i svja, tihi Gojko Božović mahao je zastavom stišanosti najglasnije. Nikada nisam razumeo kako je neko stišan u poeziji i zašto je to vrlina. Možete stišati radio, muziku, ali kako pesnika? Međutim ako ste bili stišani i melanholični, takoreći umorni od transcendencije u svojoj za stvarnost neprobojnoj kuli od slonovače, koristili par poznatih, potrošenih miljkovićevskih, eliotovskih i dr. metafora, nesvarene ih bljuvali pred nas, eto od vas pravog transsimboliste!

I danas se knjige u Srbiji pišu za ukus žirija i kritičara, za uzak krug tzv. znalaca i znanaca, kao ideološki projekti, a ne zbog otkrivalačkog, neizvesnog, avanturističkog uživanja u procesu, čudu stvaranja koje se onda prenosi i na čitaoca. Većinu knjiga ovenčanih NIN-ovom nagradom malo ko sa zadovoljstvom čita, nema iskrenog oduševljenja, čame one po bibliotekama a ljudi posežu za onim što im je blisko, željni žive reči, makar to bilo i lagano štivo. Običan svet, neopterećen teorijom i korupcijom na sceni, raspodelom moći, istinitije oseća literaturu od tzv. stručnjaka.

U takvoj atmosferi, weltanschauungu, ja sam pisao svoje prve minijature koje su mi zato delovale anahrono, slaboumno, totalno nesavremeno i van svih tokova. Nigde se nisam uklapao mada sam želeo da se osetim kao deo neke grupe mladih, pametnih kreativaca. Nisam još znao da je to dobar znak, da treba biti protiv duha epohe i trendova, ma koliko ti to padalo teško i činilo te usamljenim. Tu je koren dobre literature, one koja je slobodna i oslobodilačka, i za pisca i za čitaoca.

Dragoljub Stanković

Stanković: Izveštaj s autopsije
Stanković: Zagrljaj
Stanković: Predivne zverčice
Stanković: Čemu poezija?
Stanković: Sarajevo on my mind
Stanković: Moj demon
Stanković: Čitalački počeci
Stanković: Svi za mnom!
Stanković: Žmurke
Stanković: Sećanje na seks
Stanković: Pisac na samrti
Stanković: Protoplazma
Stanković: Kasapin i ja
Stanković: Za nežnost
Stanković: Pismo večnosti
Stanković: Igre smrti i gladi

Brecht: Nepobedivi natpis
Rodić: Bijeg
Batinić: Izgubljena mjera